Slobodan Ivkov: Veliki vezir Iznogud

Veliki vezir Iznogud

Rene Gosini (scenario) i Žan Tabari (crtež): Veliki vezir Iznogud (1), Čarobna knjiga & Darkwood, Beograd

Slobodan Ivkov

S jedne strane, sve oko Iznoguda je fantastika iz čitavog, svevremenog univerzuma priča iz 1001 noći, a, s druge, u Srbiji će uskoro, aprila 2016. godine, opet izbori, ko zna koji po redu...

Veliki engleski pesnik Čoser je na izmaku srednjeg veka kliktao: "Stiglo je proleće! Vreme je za hodočašće!" Kod nas, vidimo, sve to zvuči drugačije. E, da nas slučajno ne spreči predizborna ćutnja, daj da pre toga brže-bolje obavestimo javnost kako se, baš u pravo vreme, vođkan ponovo pojavio jedan, večno na neuspeh osuđeni pretendent.

Da bismo ga videli, potrudila su se dva, verovatno trenutno najvažnija srpska izdavača stripova, "Darkvud" iz Beograda i "Čarobna knjiga" iz Beograda & Novog Sada, ali kanda ipak više sa ove strane Dunava, smeštena tu negde na Petrovaradinu...

Pre svega, samo još da napomenemo kako je prvi album izašao u ediciji "Karusel", po naški "Vrteška", a može i "Ringišpil"... Od volje vam post!

I to "vuče" na izgledne rezultate i "velike" promene koje će nam izbori doneti. Sjaši Kurta - da najaši Murta! I obrnuto. Toliko o lokalnoj političkoj sceni.

Elem, Veliki vezir Iznogud, samo da informišemo one veoma retke, a manje upućene čitaoce, onako amoralan, bezobziran, pomalo psihički poremećen, a u suštini primitivan i surov, pokušava da svim sredstvima (spletke, intrige, laži, klevete, tajni savezi, neprincipijelne koalicije, službena putovanja, sumanuti patenti...) elimiše dobrodušnog i naivnog bagdadskog srednjovekovnog kalifa Haruna al Rašida (prevodioc ga je preimenovano u Prašid!) i da postane "vlas'".

On to čini raznim mahinacijama, od 1962. na frankofonskoj, a od "Politikinog zabavnika" iz druge polovine šezdesetih i čuvene premijerne epizode "Duh iz papuča", koja je i u ovom albumu - i na srpskoj stripskoj sceni. Neki novinari su, ne samo po opisanom zlehudom usudu, već i po nekim drugim, ali prvenstveno fizičkim sličnostima, odavno zapazili podudarnost sa jednim našim vehementnim političarom, povremeno poređenim samo sa stripskim Rapućinom, kreacijom Huga Prata iz takođe stripske serije "Korto Maltežanin".

No, dobro...

I u Francuskoj je 1992. ustanovljeno zvanično priznanje "Prix Iznogoud" za neuspešne političare-pretendente. Za utehu našim aspirantima, 1999. osvojio ju je i Sarkozi, ali, kako danas vidimo, nije odustajao...

Sve pokušavajući da postane kalif umesto kalifa, Iznogud ne samo da je svugde gde je dospeo na francuskom (uključujući frankofone delove Kanade, Afrike, Azije...) ili u prevodu, postao sinonim za političare koji se neuspešno a podmuklo, spletkaroški i bezobzirno bore da osvoje vrh vlasti, već je proživeo i nesrećnu fazu "političke korektnosti", koja je osenčila epohu prelaska iz jednog u drugo stoleće. Naime, kada su scenarista Rene Gosini (René Goscinny) i crtač Žan Tabari (Jean Tabary) započeli kreiranje ove serije, sve je počelo kao baš ta, jedna neobavezna, ad hoc epizoda naslovljena kao "Duh iz papuča".

On, i sam pomalo blentavi lebdeći tupson, koji sve želje koje mu se upute shvata DOSLOVNO, vekovima je ispunjavao sve zahteve, pa se tu našao i veliki vezir, koji je, je li, preko njega, naravno, nameravao da ostvari svoju potajnu ambiciju, za koju, je li, svi sa ove strane znamo...

 Naime, više nego išta Iznogud (nomen est omen, fonetički: "he is no good")  želeo je da "postane kalif namesto kalifa". Već je i u polički žargon širom sveta ("I want to become Caliph instead of the Caliph", "Je veux devenir calife à la place du calife"...), a i u legendu, ne samo urbanu, i to ne samo kao idiom, već i kao zaokružena paradigma, stiglo to što je (a i kako je!) vezir namerio.

            Dakle, probajte, dovoljno je samo naglas izgovoriti: "He is no good", tj. ili, još bolje ALI  BRZO: "He's no good" - i svi znaju o kome je reč.

Posle po njega nepovoljno okončane prve epizode iz albuma (A i kakav bi se drugačiji ishod mogao očekivati?! Premda, da se ne lažemo, bilo je mnoooogo kasnije, na zahtev čitalaca, i epizoda u kojima je Iznogud USPEO da postane kalif, ali nije znao da se snađe, no to je druga priča...), posle te inicijalne skaske sa duhom iz papuča, idu naredne njegove karijerne i aspirantske katastrofe pretočene takođe u kratke pričice.

U najdužoj, bezrezervno antologijskoj, Azijati nadiru, rešeni da osvoje kalifat. Iznogud pokušava da ih instrumentalizuje, dodvori im se, pomogne im kao izdajnik, preporuči se i "ugradi" u vlas' kada osvajači pobede kalifatsku vojsku. Ali... itd.

Mi koji decenijama pratimo Iznogudove sunovrate već naslućujemo ishod, samo je u ovoj legendarnoj epizodi za PRAVE istoričare važnije da SAZNAJU istorijsku istinu kako su, u stvari, Mongoli tada izgubili i propali, jer su tokom manevara komandanti Džingis Kana pomešali svoje jurte i jogurte.

Naredna priča u albumu je, kroz priču o dokonim džinovima na jednom ostrvu, kao bajagi, namenjena šahistima...

Da skratim - urnebesno!

Slobodan Ivkov: VRTOVI VAVILONA

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_domaća

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

VRTOVI  VAVILONA

Milivoj Anđelković: "Vrtovi Vavilona", samostalno izdanje autora, Beograd, 2015.

Slobodan Ivkov

UMETNOST VIDLJIVOG, NEVIDLJIVOG I ONOG TREĆEG

Pred nama je najnoviji, izuzetno kompleksan roman književnika Milivoja Anđelkovića (Beograd, 1940), za koji, pored ostalih zapažanja, ukazivanja na karakteristike i ocene koje će uskoro uslediti, važi da mu je možda najveća vrednost u tome što je autor uspeo da TOLIKO mnoštvo zaprepašćujućih ideja, koncepata, mogućih alternativa i svojih usputnih opservacija, uz uzgredno konzistentno vođenje radnje sa ne malim brojem likova - održi na okupu i dovede do kraja.

Premda, kod ovog pisca se u pogledu KRAJA, a pogotovo eventualno definitivnog, ništa i nikada ne zna pouzdano. Prisetimo se samo prethodnog ostvarenja Naseljavanje Viz@ntije ("Tardis", Beograd, 2012)! Svi mi koji pratimo fantastičnu književnost, a pogotovo opus ovog stvaraoca, smatrali smo da je objavljivanjem u štampanoj formi tri godine ranije, ovaj roman, koji je nastajao na internetu - konačno zaokružen. No, tkivo ostvarenja se otelo kontroli i nastavilo je da raste na Mreži, sve do današnjih dana...

Pred nama je sada, u stvari, jedan traktat o umetnosti, prvenstveno o slikarstvu, ali i o drugim, ponajviše likovnim stvaralačkim disciplinama, zavijen u zavodljivu oblandu romana potrage, možda pre romana detekcije, pri čemu je mekgafin neuhvatljiv, ili se iznenada menja, pa ga možemo nazvati i mutirajućim mekgafinom.

Takođe, unutar libreta je prikrivena i (auto)rasprava pisca na dve dominantne teme (a ima ih i više uzgrednih): o odnosu umetnika i njegovog dela, te o odnosu originala i kopije, to jest o prirodi originala. Neki delovi romana su žanrovski gotovo čisti eseji (na primer: kompletna poglavlja, kao i usput rasuti pasaži o životu i delu Pabla Pikasa).

Ako smo dobro razumeli našeg književnika, i on se zalaže za umetničko delo, kao publici predočenu viziju suštine, a ne težnju da ono bude (samo) priča o varljivim oblicima svakodnevnog.

Podnaslov "Roman o umetnosti nevidljivog", za one upućene, očigledno polazi od Liotarovog stava da se "sadašnja umetnost sastoji od ispitivanja nedorečenih stvari i stvari koje su nevidljive". Za one druge, koji od proze očekuju akciju ili tečni narativ, tu je priča o beogradskom novinaru Petru/Peđi, koga prijatelj sa studija istorije umetnosti Marko/Maksa/Max, angažuje, a potom i zloupotrebljava da mu, za novu galeriju koju u Beogradu otvara, iz Italije, pod maskom redakcijskog zadatka, ilegalno donese dela Pikasa - za koja niko nije siguran da li su originali.

Naime, izvesno je da ih je nacrtao/naslikao izvesni Dino Ventere, u vreme radnje romana već mrtav, široj javnosti malo poznati, navodno osrednji slikar, ali ni sam Pikaso svojevremeno, kada ih je prvi put video u jednom italijanskom muzeju, nije znao šta je tu po sredi.

Jedna od mnogih dragocenosti ovog romana je i to što je, u ovo naše pomodno, literarno skorojevićko vreme, razdoblje osnaženo palanačkom pameću, doba u kojem se kanda još od Nušića, Sterije i Domanovića ništa nije promenilo, kada se "atmenijim" i "enteligentnijim" smatra pozicioniranje likova u fensi-inostranstvu, radnja smeštena u naš glavni grad; štaviše, toliko precizno da, na primer, tokom samo jedne jurnjave kolima ka Kosančićevom vencu, prepoznajemo do u detalje dorćolske ulice.

Potom, iako je po mišljenju ovog čitaoca, roman Vrtovi Vavilona, u odnosu na hiper-brzi prethodni Naseljavanje Viz@ntije, jedna skoro stišano-sakralna, smirena, lirski intonirana, skoro realistička priča (jer, sve je relativno kod Milivoja Anđelkovića!), naglo počinje proza toka svesti, košmar, slobodno asociranje, improvizacije sa gusto sabijenim i pomešanim simbolima (na primer, tokom ceremonije biranja Mastera), konfuzija junaka i galimatijas sporednih i slepih puteva, koji se, opet naglo, smenjuju sa salonskom atmosferom, skoro kao kod Prusta, da bi na kraju, iznova, i akteri i mizanscen, zajedno eksplodirali u jedan fantazmagorični vatromet - ma šta vatromet - u pandemonijum! Sretali smo nešto slično i u francuskoj naučnoj fantastici. Na primer, u romanima Renea Baržavela Neoprezni putnik ili Mišela Žerija Neodređeno vreme.

Ulaženje likova u slike, i stapanje sa njima, tek je samo jedan od primera međudimenzionalnih transfera.   

Još kada primetimo da čuveno orkestarsko delo Kloda Debisija Popodne jednog fauna postane, što unutar romana, što na popisu korišćenih kompozicija na kraju knjige, Pre podne jednog fauna, moramo da uključimo sve naše radare. Da li je to piščeva skrivena indicija da se nalazimo u samo malo fazno pomerenom alternativnom univerzumu, u kojem je skoro sve isto, samo je malo drugačije, ili je pisac napravio slučajnu grešku? Svaki čitalac neka zaključi, i o ovome donese ocenu sam za sebe.

Ali, tek posle kompletno pročitanog dela!

Inače, nevezano sa ovim, uvek postoje veliki rizici kada pisac postaje sam svoj kriterijum i izdavač, kao što je to ovde slučaj. S jedne strane, jeste, nema nijednog navedenog imena urednika, recenzenta ili lektora, ali, s druge strane, nema ni naziva izdavačke kuće koja bi stala iza objavljenog dela i odgovarala za eventualne propuste. Većina autora, neretko sasvim opravdano iritirana nekompetentnim, površnim, poslednjih godina komercijalizaciji sve više okrenutim urednicima i izdavačima, sanja o ovakvoj poziciji.

Kraj Vrtova Vavilona je, samo da izdaleka, za one koji roman još nisu pročitali, odredimo koordinate, te da ne otkrivamo epilog (da ne "spojlujemo", kako se to sada moderno kaže), kraj je nešto između okončavanja tipičnog Felinijevog ranog dela (pogotovo nesnimljenih ostvarenja inspirisanih sopstvenim snovima, odnosno scenarija koja je indirektno stavio na uvid javnosti posredstvom ilustratora Mila Manare, a nije ih snimio zbog svog sujeverja  - u pogledu ovoga videti knjigu: Milo Manara & Federiko Felini Put u Tulum - putovanje Đ. Mastorne, izdavač "Beli put", Beograd, 2006), kratkometražnog filma Maje Deren Popodnevne zamke, dominantne atmosfere iz Slike Dorijana Greja Oskara Vajlda, kao i radnje nekih epizoda TV serija Doktor Hu i Zona sumraka. Prisećamo se tu i splina američke TV serije Dž. Dž. Abramsa Izgubljeni (The Lost), naročito sa kraja poslednje epizode.

Ima u ovom fascinantnom lavirintu, sačinjenom od mora ideja, i mnogo više od prethodno pomenutih referenci, citata, parafraza, zagonetki i indicija, ali neka ih svako, nadajmo se sa zadovoljstvom, sam otkriva. Najvažnije: kada inteligentan čitalac knjigu jednom uzme u ruke - teško će se odlučiti na to da je ispusti!    

Slobodan Ivkov

Slobodan Ivkov: NASELJAVANJE VIZ@NTIJE

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_domaća

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

NASELJAVANJE VIZ@NTIJE

Milivoj Anđelković, "Naseljavanje Viz@ntije"","Tardis", Beograd, 2012.

Intrigantan podnaslov "Vizuelni elektronski rom@n na 1002 ekran@" neupućenom čitaocu malo govori, ali on i jeste tu zato da zainteresuje!

Već i sam "manki", odnosno znak @ u naslovu, nagoveštava nekakav upliv interneta, multimedijalnosti i miks istorije i tehnologije. To i nije neobično, ako se ima u vidu propratno podsećanje u knjizi da je ovaj pisac "autor SAVRŠENOG ZLOČINA, prvog internet-romana u našoj književnosti, objavljenog 1999. godine", kako on rado citira književnu kritičarku prof. dr Vladislavu Gordić Petković.

Inače, brojni SF posvećenici se Milivoja Anđelkovića (Beograd, 1940), koji je diplomirao i magistrirao na katedri za jugoslovensku i svetsku književnost, vrlo dobro sećaju još od sedamdesetih, kada je osvajao nagrade na NF konkursima časopisa "Galaksija", te potom objavljivao priče u almanahu "Andromeda", "Politici"...

Ovde je reč o donedavno samo radnoj verziji romana "u nastajanju" (doslovno: "u progresu", jer je i posle štampe knjige sadržaj gotovo nekontrolisano razrastao na internetu!), koja možda jeste započeta sa željom da se diskretno prati istorija Slovena i njihovo kretanje Podunavljem, da bi se na kraju postepeno pretvorila u impresivan roman o jednom sajtu kao elektronskom gradu u virtuelnoj realnosti. Dakle, on je još od 2009. godine objavljivan u nastavcima na internetu. Sada je sve (da li baš SVE?) prvi put štampano. Jedino je sigurno da je TO prvi put štampano...

Šest stalnih likova i nebrojeno mnoštvo sporednih, od kojih su mnogi oživljeni idoli i svakojake spodobe iz prošlosti i budućnosti, nalaze se u jednom internet-vatrometu slobodnih asocijacija a la Tomas Pinčon na srpski način, uz primese brejnstorminga a la Škerovićeva "Šamanijada" (videti moj prikaz u nedeljnom dodatku lista BLIC, Knjizi br. 195), potom romana toka svesti "iz više ruku" i interaktivne "on the road" proze, prošarane sa preko 300 ilustracija. Prelom knjige je očajan, ali ona i nije nastajala da bi bila prilagođena Gutenbergovom mediju. Štampa nju sputava!

U svakom slučaju, ovo je jedno dragoceno, siguran sam čak i za nekog prekaljenog "fantastičara" sasvim novo domaće čitalačko iskustvo, a navedene utiske u ovo naše vreme stvarno nije lako isprovocirati!

Slobodan Ivkov