недеља, 23. април 2017.

SLOBODAN IVKOV: TERAJ KERA



SLOBODAN IVKOV, 25., 30.. mart, 2. april 2017.

TERAJ KERA

Sonja Bajandićeva Jovanović: "Teraj kera, lutko moja bela", Dnevnik, Novi Sad, 2011.


ZBIRKA VOJVOĐANSKIH BEĆARACA! - mogao bi da pomisli brzopleti ili površni potencijalni kupac, kada bi u knjižari uzeo ovu knjigu, na čijoj naslovnoj strani je, usred svog posla, tamburaš-primaš za zadenutim novcima međ' žicama, s onim poslovično amorfnim paorskim šeširom na glavi i belom uštirkanom košuljom sa zasukanim rukavima za njivu, te sa prslukom koji, usput, ničemu drugom i ne služi osim da spreči tu košulju da landara unaokolo... Ručni sat je isturen u prvi plan, tek "da se zna čija je kuća masna"! Široke gaće i gumeni opanci se, istina, ne vide na sliki, ali su sigurno tu, samo ji prekriva klasalo žito pred kosidbu... O, kako bi se grdno prevario takav čitalac, koji o knjizi sudi samo po koricama i naslovu "Teraj kera lutko moja bela", a ne obraća pažnju šta piše sitnijim slovima u podnaslovu: "Vojvođanski rečnik"! Hajd' sad' na stranu što je naslov tek pola izreke kojom Lala preklinje Sosu, koju je nekako s mukom nagovorio da se odvoje od žetelaca negde među stogove kukuruzovine, al' se ona tamo ipak posle nećka ("Ijuft, bećaru jedan!" i "Ku'š ti to sašnjim?"), mučeći ga ženskim sredstvima, možda i tvrdeći pazar: "Teraj kera, lutko moja bela, teraj kera kad si započela!" Dakle, uprkos tome što ga autorka, inače biolog po obrazovanju, karakteriše kao rečnik, ovo je, osim što je zbirka lokalnog argoa (sa sintagmama) i kompletne frazeologije, ujedno i pojmovnik, pa i leksikon, a bo'me, i nekakav začetak vojvođanskog "Crvenog bana" ("A što sedim - što gaće ne drešim?!"). Uz pomoć 3.105 reči, izreka, poslovica ("Od čeg' sit - od tog i deb'o!"), uzvika i koječega još iz knjige, pored ostalog, konačno saznajemo kakvo je to "suškovo vino", ko su "četvrtari", šta je to "čerez", "mišlinger", "tantuz", "izlenirano", "opaklija",  "cajg", "negleduš", "firciger", "calkelner", "supnitof", "bundala", "najkvirc", "melšpajz", "ladla", "garantol", "gajdaška prdaljka", "ajzliban", "laboška", "aldumašče", potom i, da prostite, "kurisanje" (al' samo diskretno, moliću fino, "u pola glasa" nagovešteno uz stavku "ašikovanje"...). Ima tu i običnih izreka kao što su "Lenj konj duže kasa" ili "Naš'o si crkvu di'š se bogu moliti!", ali i onih koje bi mogle da budu politički nekorektne jer izražavaju netrpeljivost jednih, zapadnih lala prema drugim, istočnim lalama: "Iz Banata u Bačku, samo je sunce dobro što dolazi". I tako, predački geni mi proradili, pa sa zaprepašćenjem primećujem da u knjizi nema "čekljuna", "tagloa", "gloncije", "žiradeka" i nekih drugih svakodnevnih, nezaobilaznih reči iz mog rodnog kraja. Nema ni uzvika"Bunarić ti maaaamin...!", sad psovke ili kletve, kako kada i već prema prilici, a ponajviše izvikivanih od (kada bi nas ugledali) vlasnika njiva sa kojih smo brali mlade kukuruze za pečenje u nekoj jamuri, ili od strane gazda voćnjaka i drvoreda iz kojih smo krali trešnje, poluzelene kajsije, šljive... Zabrinjavajuće! Šalu na stranu, ne znam za pandan ovakvoj knjizi, a u svakom slučaju je nesvakidašnji, svake hvale vredan doprinos srpskom, ne samo lingvističkom nasleđu.    

Slobodan Ivkov

SLOBODAN IVKOV: Šta Frojd NIJE rekao



SLOBODAN IVKOV, 06. mart 2017.

Šta Frojd NIJE rekao


Žarko Trebješanin: "Šta Frojd zaista NIJE rekao", Službeni glasnik, Beograd, 2016.


SVAKODNEVNO SE SUSREĆEMO sa knjigama u kojima neko nešto veli, podučava ili pripoveda, a još od malena su nam sugerisali ili nas propitivali u školi o tome šta je neki pisac svojim delom hteo da kaže, šta je mislio time što je rekao ili šta je pišući podrazumevao. No, nedavno smo se sreli sa već trećim izdanjem ostvarenja u kojem nam njen tvorac belodano pokazuje šta neko nije rekao ili napisao, a mi mislimo da jeste. A nije reč o bilo kome! Pogotovo ne o nekome čiji uticaj na našu civilizaciju nije mali. Štaviše, u poslednjih 100 godina je ogroman! Nemerljiv! Naime, verovatno našoj najširoj publici najpoznatiji srpski psiholog Žarko Trebješanin je, posle svog "Malog leksikona psihoanalize" od pre skoro dve i po decenije (1993.), napisao knjigu o tome šta sve osnivač psihoanalize Sigmund Frojd (1856-1939) nikada nije napisao "a ljudi ipak pogrešno veruju da jeste!". Na primer, hajde-de što je mnogima od nas, kao zgodna poštapalica, posle Erosa koji je nesporno pominjan u Frojdovoj teoriji nagona kao simbol nagona života, došao i Tanatos, kao eventualna "personifikacija" nagona smrti (ovaj nagon jeste pominjao), ali na ovu zabludu su se "primili" i najugledniji svetski teoretičari psihologije! Trebješanin ne samo da dokazuje kako Frojd nikada nije pominjao nekakvog Tanatosa, već i imenuje svetske autoritete koji su mu to lančano pripisivali. Pravili o Tanatosu i odrednice u psihološkim enciklopedijama! Potom, pogrešno mu se kači to da se po njegovom učenju SVE što se zbiva u duševnom životu jednostavno svodi na seksualnost i da tobože SVE svodi na seks. To je, em "karikatura" njegovog rada, em Frojd u dve svoje teorije nagona, jednom prilikom tom "seksualnom nagonu" suprotstavlja "nagone ega", a drugi put "nagon smrti" (bez Tanatosa!). O tome da, recimo, Frojd NIJE pronalazač "nesvesnog", što mu laici pripisuju, da pacijent odmah ozdravlja čim mu analitičar razotkrije nesvesno, da je Frojd zahtevao da uloga psihoanalitičara bude samo pasivna tokom rada sa pacijentima, da u nama postoji samo jedno "nesvesno", da je ono identično sa "potisnutim", da psihoanaliza počiva na učenju o "podsvesnom", da je "potiskivanje" isto što i "odbacivanje", da je Frojd sasvim "provalio" žene, te o još mnogim drugim interesantnim zabludama, Trebješanin na oko 300 str. piše zanimljivo, svima razumljivo, u 65 kratkih tekstova grupisanih u 15 poglavlja. Treće, malo izmenjeno izdanje od 1994. nam garantuje da je delo prošlo sud javnosti, pa i one najstručnije!

Slobodan Ivkov      


SLOBODAN IVKOV: Pljosnati strip



SLOBODAN IVKOV, 13. februar 2017.

Pljosnati strip


Aleksa Gajić: "Pljosnati strip", Moro / System Comics, Beograd, 2013.


Zemunac Aleksa Gajić je jedan od nekoliko najpoznatijih i najpopularnijih srpskih stripara koji objavljuju u svetu, ponajviše premijerno u Francuskoj, pa se onda to prevodi dalje na engleski, japanski, nemački, španski... Njegove serije, počevši od "Biča Božjeg", na srpskom smo videli preko izdavača "Moro/System Comics", zahvaljujući kojem, uostalom, i čitamo ovde dela srpskih stripskih autora iz inostranstva. Ostale kuće su manje-više nezainteresovane za ovakve patriotske poslove. Valjda nam zato tako i ide. Elem, pored svima znanih serija i albuma, kao i prvog srpskog dugometražnog animiranog filma kojeg je kreirao ("Tehnotajz: Edit i ja"), a o kojima je Blic često pisao (videti na sajtu!), Gajić, kao i većina majstora stripa i ilustracije - crta i za svoju dušu. Usput rečeno, laici prostodušno smatraju da se umetnici umore od crtanja. Ne kapiraju! Umetnici, pa dakle i stripari umore se od JEDNOG projekta, pa se odmaraju tako što crtaju nešto DRUGO, što sa njim nema veze; nešto za svoju dušu! Striparima je većinom "preko glave" profesionalnih scenarista, koji vode čvrste i kozistentne, široj publici razumljive priče, pa od crtača zahtevaju striktne crteže zgrada, likova, enterijera, poštovanje epoha... Zbog toga je, na primer, Novosađanin Zoran Janjetov među kolegama znan po neverovatnim živuljkama i kričersima koje kreira na obodima "ozbiljnih" tabli i papirićima, upisujući im dijaloge i tekstove koji nikakve veze ni sa čim nemaju, osim sa njegovim "brejnstorming" improvizacijama... Aleksi je, opet, bilo žao da baci trake, ostatke crtaćeg papira koji su ostajali pošto bi ga obrezivao na format stranice, pa je na njima, od jednog do mnoštva kadrova na jednom kaišu, crtao štagod mu je tog trena bilo drago: filozofske dileme, fiktivne rasprave sa čitaocima, snoviđenja... Sve što se nalazi na ove 64 tvrdo ukoričene, ali nenumerisane stranice sa 61 kaišem - ne da se prepričati! Još neviđeno! Kao ni format 12 cm sa 42,5 cm! Kada mu "pukne film", pa se nekako dočepa plaže i mora - ni tamo ne miruje. Tako je 2011. sa svojim detetom (pa i onim koje ima u sebi) skupljao pljosnate kamenčiće, svaki iskoristio kao crtaći prostor za jedan prizor, pa ih ređao i pravio stripove, za koje je na beogradskom Salonu stripa dobio i nagradu za originalnost... No, to je jedna druga priča. Crtana, naravno!
Slobodan Ivkov      

SLOBODAN IVKOV: Sunčan dan



SLOBODAN IVKOV, 06-13. mart 2017.

Sunčan dan

Nikola Vlahović - Nikasso: "Sunčan dan", Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2013.

DUHOVNI ŽIVOT "OSOBA SA POSEBNIM POTREBAMA", kako se birokratski klasifikuju neobični, po standardima većine "malo čudni" ljudi - velika je misterija! S jedne strane, ma koliko da se tema njihovog navodnog "odstupanja" bar vek i po najozbiljnije širom sveta istražuje, posmatra, analizira i klasifikuje - sve je još uvek neuhvatljivo. S druge strane, većina "normalnih" (ili onih koji bar misle da su takvi), pogotovo onih pojedinaca koji imaju nezrele, primitivne strukture ličnosti, ili onih koji žive i rade u socijalno nerazvijenim zajednicama, uredno ne odudarajući od svojih običaja i uzansi tako ustrojene sredine, od "nesvakidašnjih" ličnosti i pojava okreću glave. Ponekad se prave da one ne postoje i zaobilaze ih naširoko, ponekad ih marginalizuju, ismevaju, a u najekstremnijim slučajevima i zlostavljaju. U svakom slučaju, od svog rođenja, ili zbog nečega što se dogodi kasnije tokom njihovog razvoja, na sličan način tako surovo administrativno registrovani i etiketirani pojedinci, ljudi koji po definiciji evidentno nisu oblikovani prema važećim fizičkim i socijalnim standardima, u svojim svetovima žive apartne živote. Rasprave o njima, i pisane i usmene - gotovo da su tabu tema.Začudo, provode ih one mnogo radosnije, radoznalije, dobronamernije i veselije nego većina, ali ponekad osećaju i veći stepen nekakve maglovite, sigurno nepotrebne krivice. Multimedijalni umetnik, čija je knjiga poezije (koju je inače sam ilustrovao!) pred nama - čudo je za sebe. Rođen 1986. godine kao Nikola Vlahović, u svemu podržavan od strane svoje posvećene porodice, od oca i majke pa do sestre, inače u Srbiji i van nje potvrđenih stvaralaca i kulturnih poslenika u različitim disciplinama, završio je specifičnu srednju školu u Novom Sadu i - posvetio se umetnosti. I to ne samo jednoj! Naš nagon za stvaralaštvom i kreativnim izražavanjem takođe je još uvek velika tajna, misterija čiji ključ se možda nalazi u izučavanju i negovanju ovakvih pozitivnih primera. Nikola je sam sebi uzeo pseudonim Nikasso, iskreno i duboko je religiozan, aktivan je na Fejsbuku, četuje, komunicira preko interneta i mobilnog telefona, slika, ali i piše pesme, kao što i, iz odista nesvakidašnje vizure, beleži svoje neobične lirsko-meditativne zapise. Aktivan je član Udruženja roditelja i građana sa posebnim potrebama "Naša kuća" u Kikindi, za koje je napisao himnu "Naša kuća - naša radost". Jedna od manifestacija bogatog unutrašnjeg života, osobeni štampani i ukoričeni rezime, je i ova knjižica, kakvoj do sada kod nas nisam našao pandan. Ona, osim 24 pesme, biografije i opširnog kompetentnog pogovora Dragana Batinića, sadrži kao ilustracije i 14 Nikassovih reprodukovanih slika. Prvu samostalnu izložbu imao je u beogradskom Dečjem kulturnom centru 2002. godine, a već drugu je, prepoznavši pregnuće, 2009. otvorio, i za nju kritiku napisao znameniti likovni kritičar, ugledni istoričar umetnosti Sava Stepanov. Izlagao je i na mnogim zajedničkim postavkama. Dirljivo iskrene su pesme "Grešio sam", "Molitva", "San", ili pomenuta himna, a tajanstvene "Kuda plovi ovaj brod" i "Smak sveta". Kažem, čudo od knjige! Evo jedne njegove pesme, "Devojke me jure", nastale posle imejliranja sa nekom mladom damom:


Devojke me jure
a ja ne znam
šta da radim s njima
Jedno veče na četu
javi mi se neka klinka
Pitam, ono kao
iz zajebancije
Da li imaš dečka
Ona kaže
Imam tri komada
Ja kažem
Izvini, a ko je na trećem mestu
Pa ti
Ona odgovori
Ja? Pa, ja imam devojku
već četiri godine
A ona meni kaže
Raskini sa njom
Izvini
Ne mogu to da uradim
Ja sam čovek pred ženidbu
Možemo da budemo samo drugovi
i ništa više
Dobro, ćao
reče ona
i skine se sa četa.


Pouzdano znamo da se Nikasso još nije oženio! Devojke, šta čekate...
Slobodan Ivkov      

SLOBODAN IVKOV: Kako da lenčarite



SLOBODAN IVKOV, 19. mart 2017.

Kako da lenčarite


Tom Hodžkinson: "Kako da lenčarite", Dosije, Beograd, 2008.


"UČI, RADI, VREDAN BUDI - I SVE ĆE BITI DOBRO", "ko radi - ne boji se gladi" i "u radu je spas", samo su neka od naravoučenija koja smo dobijali kod kuće i u školi, u ono prostodušno vreme dok smo odrastali. Koliko su to valjane poduke, a koliko floskule - videlo se u toku nekoliko naših poslednjih decenija. Uostalom, neka oceni svak' sam za sebe. Usput, bilo je u nas, sećamo se s gorčinom, onomad sličnih sentenci i o pravdi, poštenju, istinoljublju i sličnim moralnim vrlinama koje se, kao, visoko vrednuju u jednom čestitom društvu, ali da ne gubim vreme na budalaštine. Elem, i Karl Marks & Fridrih Engels smatrali su da je "rad stvorio čoveka", premda ima i onih koji tvrde da je, u stvari, dokolica ta koja je stvorila čoveka, ali - dobro... I na onu: "ko rano rani - dve sreće grabi", pakosni srpski narodni aforističar, nesumnjivo subverzivni neradnik, danguba i defetista, vrlo brzo je našao oportunistički odgovor: "ko rano rani - ceo dan je pospan". Ničim izazvana, u ovakvoj, svakojako bolesnoj savremenoj Srbiji, u kakvoj " čovek mora da radi dva posla kako bi mogao da pokrije gubitke koje stvara na trećem", kako misli aforističar Aleksandar Baljak, pojavila se jedna šokantna knjiga (naravno, ova!), kakvoj do tada nije bilo premca, a čiji je neuvijeni podnaslov: "Priručnik za dokoličare". Njen sadržaj nije nekakvo zezanje, šala-komika! Autor (Devon, 1968.) krajnje ozbiljno, naučnom aparaturom i uz mnogo citata i nešto manje fusnoti, potkrepljuje svoju tezu kako je, uprošćeno i pomalo kondenzovano rečeno, lenčarenje mnogo produktivnije od rutinskog rada po inerciji, muvanja koje je, u stvari, samo sebi svrha. S druge strane, pisano je opušteno, razumljivo za svakoga, baš onako kako za najširu publiku svoja dela većinom i izlažu savremeni svetski publicisti i naučnici, uz mnogo duhovitih primera i teza, kao što su, recimo, "pronalazak sijalice bio je jedna od najvećih simboličkih pobeda u ratu između industrije i lenjosti", potom odgovori te iste surove industrije kakvu je definisao Henri Ford a u "Modernim vremenima" ismevao Čarli Čaplin, monstruma bezdušne masovne proizvodnje čiji je farmaceutski segment poslednjih godina smislio obavezne "lekove protiv lenjosti" koji "podstiču živahnost" kod radnika, pa je tu i "karakterizacija radnih obrazaca dokoličara" dr Džonsona, pa... Poglavlja? Evo samo nekih naslova (poređana su po satima u danu - svako poglavlje je pun sat!): "7,00 / Budni san", "8,00 / Ustajanje je težak posao", (...), "11,00 / Zabušavanje", "13,00 / Smrt ručka", "14,00 / O razboljevanju", (...) "01,00 / Seks i lenstvovanje"... itd. Na kraju ove inteligentno subverzivne knjige su: popis korisnih sajtova, spisak knjiga i članaka sa istom ili sličnim temama, te neprocenjive napomene na čak 30 stranica, dragocenih objašnjenja pojmova i mnoštva pravih malih odrednica sročenih od strane sjajnog prevodioca Nevene Mrđenović. Inače, koliko je tema bliska ovoj porodici i s kakvom posvećenošću je sve uobličavano, govori i to što je Dušan Mrđenović napisao nadahnut predgovor o "pravu na slobodno vreme" (ili, kako reče anarhista i buntovnik Pol Lafarž: "pravu na lenjost") na čak sedam stranica, uz par velikih uporednih tabela vremena utrošenog na proizvodnju, potrošnju i slobodno raspoloživog! Knjiga na preko 330 stranica belodano dokazuje kako lenjost, u stvari, doprinosi progresu. Štaviše, upravo proporcionalno! Mislite o tome!

Slobodan Ivkov