Vid Vukasović: VREMENSKA KLOPKA

Istraživanjem vremena moj se prijatelj dr Jan Ploh bavio već desetak godina. Kada mi je javio da je uspeo da napravi vremeplov, pohitao sam u Belk, gradić u kojem je živeo, i stigao oko podne. Njegova kuća se nalazila oko kilometar od centra, okružena divnom prirodom. Pošto sam se pozdravio sa Janovom ženom i njenom rođakom Ines, sišao sam sa Janom u laboratoriju u prizemlju. Tamo je na postolju od betona bila naprava slična simulatorima za vožnju, sa prozorčićima od pleksiglasa. Jan mi objasni da se vremeplov energijom napajao iz sunčevog generatora montiranog na krovu zgrade, koji je snabdevao celu kuću potrebnim elektricitetom.

Nestrpljiv da mi pokaže kako vremeplov radi, Jan me pozva da uđem s njim u kabinu. Učinih to sa izvesnim strahom. Šta ako se nešto pokvari i mi ostanemo u nekom drugom vremenu? Dok je Jan baratao oko komandne table, bacih još jedan pogled kroz prozor laboratorije. Napolju se natuštilo. Spremala se jedna od onih letnjih kratkotrajnih, ali silovitih oluja, kakve su bile česte u ovom kraju. Vremeplov je vibrirao sve jače i jače i u jednom trenutku laboratorija nestade ispred naših očiju, i mi se nađosmo u mraku kroz koji su proletali čudni oblici.

- Je si li siguran da je sve u redu? - povikah.

- Ne plaši se stari moj - odgovori Jan mirnim glasom - Letimo kroz vremensku barijeru. Uskoro će sve biti u redu.

Zaista vremeplov se ubrzo umiri i mi se nađosmo na proplanku u sred guste šume! Nebo je bilo vedro. Baš pored nas paslo je krdo mamuta. Jan poče da ih snima kinokamerom. Objasni mi da nas oni ne vide, niti mogu da nam naude ako slučajno naiđu na vremeplov. Zahvaljujući mašini mi smo, naime, samo mogli da vidimo prošlost, ali nismo u nju u potpunosti odlazili. Fizički smo i dalje ostajali u Janovoj laboratoriji. Ovo me malo umiri, pošto je jedan od mamuta prišao toliko blizu da se čulo kako žvaće travu. Odjednom se razli prasak i sve oko nas potamne. Ču se lomljava u samom uređaju, a iz komandne table počeše da iskaču iskre. Mirisalo je na izgorelu gumu. Iznenada se nađosmo u laboratoriji i odahnusmo sa olakšanjem.

- Dobro je - reče Jan - bar znamo da nagli kvarovi nisu opasni. Jednostavno se opet nađeš u laboratoriji, opraviš kvar i možeš opet da putuješ. Ovo nam se desilo zbog one proklete oluje. Šteta što nismo duže bili u prošlosti. Neće nam se skoro ukazati tako sjajna prilika da snimamo mamute sa desetak metara.

Dok smo se peli stepenicama, trže nas užasni urlik iz dvorišta. Pritrčasmo prozoru i zanemesmo od zaprepašćenja. U bašti je, nemilice gazeći cveće, hodao sabljasti tigar!

- Stari druže - rekoh - ovaj put smo obrali bostan.

Bilo nam je jasno da je vremeplov zbog kvara, verovatno izazvanog nevremenom koje je napolju besnelo kada smo započeli eksperiment, prebacio ne samo nas već i kuću i prostor oko nje od nekoliko stotina kvadratnih metara u prošlost. Iz dnevne sobe dotrčaše Marija i Ines. Debeljuškasta Marija, po struci elektroničar, znala je dobro kakvim se eksperimentima bavi njen muž, pa je bila više ljuta nego uplašena.

- Znala sam da će se ovako nešto dogoditi pre ili kasnije - vikala je ona. Najzad si uspeo da izazoveš nesreću!

- Popraviću kvar i sve će biti u redu - umirivao ju je Jan - Pronaćićemo gde je greška i vratićemo se u naše vreme. Sreća je što imamo solarni generator električne struje. Bez njega ne bih mogao ništa da učinim. Više me brinu mamuti koji su sada verovatno na mestu naše kuće u Belku.

Zaista  napolju su sada bila   samo dva mamuta. Oni su trubili i uznemireno išli gore dole, ne shvatajući šta se dogodilo sa ostalima.

- To liči na tebe - odvrati Marija, sva crvena u licu - Ako se ne vratimo u naše vreme bićemo pojedeni, a ako se vratimo, otići ćeš u zatvor zbog štete koju će izazvati krdo pobesnelih mamuta u našem vremenu.

- Molim vas šta se to događa?- pitala je Ines, ne shvatajući u kakvoj se situaciji našla. Marija joj objasni u nekoliko reči, na šta mlada devojka promeni boju u licu. Uplašena izgledala je još lepše nego inače.

U međuvremenu sabljasti tigar je njuškao oko prozora pokušavajući da ustanovi kakvi to neobični mirisi dopiru iz kuće. Srećom prozori na laboratoriji su bili suviše uski za njega, a prozori na spratu su imali šalone spuštene zbog nevremena. Koža mi se naježila pri pomisli šta bi nam se dogodilo da i kuća sa nama nije dospela u prošlost. Verovatno bismo već bili mrtvi.

Cele sledeće noći Jan je bio nagnut nad papirima i elektronskim računarom. Povremeno je silazio u laboratoriju proveravajući nešto. Marija mu je pomagala. Ja, kao hemičar, i Ines koja je pre nekoliko meseci završila medicinu, nismo, nažalost, mogli da se uključimo u rad na opravci vremeplova, ali smo uprkos tome imali toliko posla, da skoro cele noći ni mi nismo oka sklopili. Trebalo je dobro zatvoriti sva spoljna vrata i šalone na prozorima, spremiti hranu, naložiti i održavati vatru u kaminu, jer je noć bila vrlo sveža.

Probudio sam se kad je sunce već dobro odskočilo. Ines je ustala ranije i spremila doručak. Srećom, u kući je bilo vode, jer je Jan, budući tako daleko od centra grada, imao svoj bunar. Jan i Marija bili su iscrpljeni, ali srećnih izraza na licu. Uspeli su da oprave vremeplov.

- Sada možemo - reče optimistički - da se vratimo sa ovog interesantnog izleta u praistoriju.

Bio je toliko siguran u sebe da je pre novog eksperimenta slikao kamerom sabljastog     tigra koji se     opet vratio u vrt u nadi da ovaj put nekog od nas ipak pojede.

- Lepo - rekoh — počeli smo ovde već da se odomaćujemo. Ako ostanemo malo duže još će nam maca jesti iz ruku - Janov lovački pas Rolf, čudna mešavina jazavičara i neke neodređene pasmine, nije očito delio ovo moje            mišljenje. Noć je proveo sa nama u dnevnoj sobi, zaboravivši od straha čak i da laje, a kada je ponovo osetio blizinu velike zveri, skičeći je pobegao u kupatilo!

Opet smo Jan i ja ušli u vremeplov. On pritisnu neko dugme na komandnoj tabli i mi se posle probijanja vremenske barijere opet nađosmo u laboratoriji. U njoj su bila dva muškarca! Posle nekoliko trenutaka zaprepašćenja, ustanovismo da smo to mi! Čak smo mogli da čujemo i razgovor koji se vodio, a naši dvojnici očito nisu mogli da nas primete.

- Pa jesi li zadovoljan eksperimentom? - upita Janov dvojnik.

- Mislim da si zaista uspeo - odgovori moj dvojnik, iskreno čestitajući Janu – Nadam se da će snimci mamuta uspeti. Šteta što smo zbog oluje morali da se vratimo pre vremena.

- Hajdemo gore da nas devojke ne čekaju - reče prvi - Ines jedva čeka da te vidi. Strašno se obradovala kad je čula da nam opet dolaziš u posetu.

- U čemu je sada stvar - upitah Jana koji je sedeo bled kao kreč. Graške znoja su mu orosile čelo. Ruka mu je podrhtavala. Vremeplov poče da zuji i da vibrira i mi smo opet bili na putu za drugo vreme. Stvorismo se u laboratoriji u kojoj su nas zabrinuto čekale Marija i Ines. Tigar je i dalje vršljao po dvorištu. Jan još uvek nije progovarao.

- Šta se desilo? Šta te je toliko potreslo? - govorio sam, drmajući Jana koji kao da je bio van sebe.

- Nemoj odmah da kažeš devojkama - odgovori on jedva čujnim glasom - ali mislim da smo osuđeni da zauvek ostanemo van svog vremena.

- Šta kažeš! Jesi li ti lud?! - uzviknuh – Misliš, moraćemo da ostanemo još nekoliko dana, dok ne popraviš uređaj. Naći ćeš ti bolje rešenje. Imamo generator i dobro opremljenu laboratoriju. Ako prvi put nismo uspeli, možda ćemo...

- Nemamo gde da se vratimo - reče Jan upadajući mi u reč - Naši dvojnici koje smo maločas videli ustvari smo mi. Oni sada veselo pričaju sa pravom Marijom i sa pravom Ines i ubeđeni su da je eksperiment uspeo. Shvataš li? S njihove tačke gledišta eksperiment je uspeo! U našem svetu se ništa strašno nije dogodilo. Podivljali mamuti ne jure ulicama Belka. Vremeplov je u isto vreme, na neki način, proizveo i naše duplikate i zajedno sa kopijom kuće i svega u kući, uključujući tu i Mariju i Ines i Rolfa, preneo u prošlost. Mi sada nemamo drugi svet sem ovog, jer sada smo kopije sa stanovišta naših "originala". Od trenutka razdvajanja u kontinuumu vreme-prostora živimo svoje odvojene živote. Nemamo drugi svet osim ovog.

Napolju se čulo urlanje sabljastog tigra. Dopirali su i mnogi drugi zvuci divljine još netaknute ljudskom rukom. Gledali smo se ćuteći. Preostalo nam je još mnogo poslova ukoliko želimo da preživimo u ovom svetu.

Vid Vukasović: Ora

Zaspao je u Orinoj hotelskoj sobi a probudio se u polju punom čudnog cveća. Sunce tek što nije izašlo, pa je vedro nebo bilo preliveno purpurnim i zlatnim bojama kakve nikada ranije nije video. Ka zapadu je letelo jato velikih crvenih ptica sličnih ždralovima. Ora je bila budna i umivala se u potoku koji je proticao nekoliko metara od njegovih nogu. Bilo je prijatno toplo. Povetarac je ćarlijao, donoseći mirise polja. Ličilo je na san, a ipak je znao da je to java.

-      Rekla sam ti da ću ti pokazati Niru, moju rodnu planetu - reče Ora, dodirnuvši mu lice vlažnom rukom i poljubivšti ga.

-      Ali ja sam mislio da se ti šališ. Nisam ni sanjao da će se to zaista i dogoditi - uzviknu Marko uzbuđeno. Setio se svog prvog susreta sa Orom na moru, pre desetak dana. Odsela je u istom hotelu. Zavoleli su se na prvi pogled. Bila je vitka i dugonoga, imala je hod gazele, nekoliko santimetara niža od njegovih metar i osamdeset, crvene kose i bademastih očiju boje meda. Odmah mu je rekla da nije sa Zemlje, da je sa planete Nire, udaljene 18,4 dimenzijalnih stepeni u vremensko-prostornom kontinuumu. Smejao se i primio to kao uspelu šalu. Kada ju je upitao kako je doputovala na Zemlju, odgovorila je da to nije ni najmanje teško.

-      Mi često dolazimo. I ranije si nas sretao, ali nisi stekao poverenje nekoga od nas ili nekoga sa drugih svetova kontinuuma.

Sinoć je, posle prijatno provedene večeri, došla kod njega u sobu. Opet mu je pričala o svojoj planeti. Nije joj verovao. Možda zato što ju je voleo. Možda zato što je sve bilo podređeno njoj kao ženi.

Nebom proleteše još dva jata ptica. Sunce je izišlo veće od zemaljskog, prijatne žute boje. Mirisi su postali intenzivniji. Isparivala je rosa. Čuli su se glasovi insekata donekle sličnih cvrčcima.

-      Šta ćemo sada? - upita Marko - Da li se nalazimo blizu nekog naseljenog mesta?

-      Doći će po nas - odgovori Ora - Uskoro će doći Silt.

-      Ko je Silt?

-      Silt je moj prijatelj i učitelj. On me je naučio – DI-letu.

-      Šta je DI-let?

-      To sam ti ranije već objasnila - ljutnu se ona - ali ti nisi pažljivo slušao misleći da se šalim. Zar vi ljudi ne osećate kad neko govori istinu? Teško vas je ubediti. Držite se tunela svojih realnosti tako čvrsto da vas ne mogu razuveriti ni stvari koje se događaju pred vašim nosom. Znaš, zbog toga nije teško kriti se među vama. Čak i kada sam govorila istinu niko me nije shvatao ozbiljno. U najboljem slučaju su mislili da se šalim, u najgorem da sam luda. Nikada to nisu prihvatali kao istinu!

-      Ipak reci mi opet nešto o DI- letu - molio je.

-      Pokušaću, iako je teško naći prave izraze u tvom jeziku. U kontinuumu vreme-prostora postoji matrica sile koja objedinjuje sve njegove realnosti. Ona je sastavljena od najfinijih vibracija potke kosmosa, prema kojima su i one najviše dimenzijalne realnosti gruba tkanja. Da bi se prešlo iz jedne dimenzijalne realnoati u drugu, treba postići dovoljan izboj psihona, čime se od najbližih okaca matrice kontinuuma stvara dovoljan psihotronski mlaz za otvaranje međudimenzijalne „kapije“.

- Drugim rečima, ti si nas prenela ovde nekom vrstom teleportacije - reče Marko, pokušavajući da se seti svojih oskudnih znanja iz parapsihologije. Kao student- postdiplomac elektrotehnike bio je nepoverljlv prema parapsihološkim istraživanjima. Nije ih sasvim ni odbijao. Uvek je govorio da želi konkretne naučne dokaze, eksperimente koji se mogu uvek izvesti u laboratoriji.

-      Ne radi se baš o teleportaciji - odgovori Ora - ali nisi daleko od istine. Koristila sam i našu psihološku energiju, ali sam je pojačaja ovim uređajem - ona pokaza na svoju ogrlicu od srebrnastog metala, za koji je Marko mislio da je platina, na kojoj je visio medaljon sa ukrasima koji su donekle podsećali na stare asirske. U sredini medaljona bila je ptica sa očima čudno sličnim ljudskim.

U tom trenutku pored njih slete džinovska ptica. Imala je narandžasti kljun i smaragdne svetle oči koje su bile skoro u visini Markovih, jer je ptica imala gotovo čovečji stas.

- Dobro došao na Niru - reče ptica.

- Ali , ali... - mucao je Marko - pa vi ste ovaj...

- Da on je sličan ptici -      reče Ora sa osmehom.

Pokušavao je da se sabere. Znači li to de oni imaju više vrsta inteligentnih bića? Da li i stvorenja slična Siltu posećuju Zemlju? I ako posećuju, kako uspevaju da ostanu nezapažena? Ta sama je Ora rekla da ju je Silt učio DI-letu, to znači da se i on koristi tom veštinom. Verovatno noću leti posmatrajući ljude, nastojeći da ostane nezapažen kako ne bi izazvao podozrenja. Ove i mnoge druge misli proletele su mu kroz glavu izazivajući gotovo nesnošljivu bol. Bilo   je to suviše iznenađenja za jedno jutro, suviše neočekivanih         obrta. Kao da želi da dokaže da to nije san, stajala je Ora, stvarnija više nego ikad, obasjana sunčevom svetlošću u vidu njene vatrene kose.

Ipak nešto se čudno zbivalo sa Orom. Stajala je potpuno nepomično dok ju je Silt natremice posmatrao. Kao da su oboje sasvim zaboravili na Marka. Oko Ore pojavilo se prvo jedva primetno, a zatim sve brže treperanje vazduha. Iznenada, lik je počeo da joj se menja. Njeno prelepo lice se izduživalo, a nago telo prekrivalo perjem boje bakra! Kako se ovo čudovište usuđuje da to čini sa Orom? Pokušao je da pritrči, da joj pomogne, da otera tu ptičurinu, da razbije čini, da spreči pretvaranje tog lepog voljenog tela u neko njemu strano biće.

Ali i pored svih napora nije mogao ni da se pomeri. Kao da je bio zakovan za zemlju. Ori su se ruke pretvarale u ogromna krila, koja je otvarala kao ptić koji se tek izlegao ili bolje, kao leptir koji je izašao iz svoje čaure. Je li Orino ljudsko obličje bilo samo čaura? Koliko među nama ima hrizalida koji čekaju svoj trenutak da se izčaure i razviju krila?

Besan što ne može ništa da učini, pokušavao je da se odupre sili koja ga je sputavala. Silt tada, završivši sa Orom, okrete lagano svoj pogled prema njemu. Te oči. Ti laserski zraci zelene svetlosti koji su se, slični skalpelima, zabili u njegov mozak, u njegovu podsvest! Silt je leteo kroz najskrivenije kutke njegovog bića, menjajući mu matricu, tranaformišući mu telo i duh. Osećao je čudnu toplinu, tonuo je u košmarne svetove svojih gena. Činilo mu se da se seća Nire. Činilo mu se da je oduvek ovde. Ah kakvo olakšanje! Kakvo olakšanje odbaciti ljušturu ljudskog tela vezanog za zemlju. Kakvo oslobađanje čula! Viđen novim očima, svet Nire je eksplodirao u takvu lepotu, da je Marko, alijas Lor, zatvorio za trenutak oči. Krila su mu se brzo sušila. Žudeo je za Orom koja je bila privlačnija nego ikad, sa svojim predivnim perjem, sa svojim kljunom boje rubina, sa svojim prelepim pevom. Kako je uopšte mogao da je voli dok su bili ljudi? Kako je uopše mogao toliko dugo da bude van Nire? Više mu nisu bile potrebne reči. Dovoljne su mu bile misli i pesma, čista mizika koja je predstavljala govor Nirana. Nirin kliktaj, i on se vinuo za njom u nebo. Znao je da je jedan od njih, da se vratio kući.

Vid Vukasović: STOPE U PESKU

Proširio je horizont ka pučini mora koji je tek stvorio, zatim dodao nebo, sunce... Potom je uključio program cvetanja. Činilo mu se nekako logično da na ovom kontinentu novostvorenog sveta prvog dana treba da bude proleće.

Drveće slično trešnji, ali sa nekoliko puta krupnijim cvetovima, 'posadio' je na južnoj obali zaliva. Imalo je cvetove ružičaste, narandžaste, pa čak i plave boje. Druge vrste biljaka i životinja same su počele da se pojavljuju dopunjujući ekološki kanon geneze. Prilagođavale su se morfonskim tokovima tkanja živog holograma biosfere.

Okrenuo se ka Sanji, koja je sa zanimanjem posmatrala promene na ekranu, i upitao je kako joj se sviđa zaliv.

„Petre, uvek se pitam“, odgovorila je srkućući svoju kafu, „koliko je matrične plazme stvaranja potrebno da nastane živa tapiserija jednog novog sveta, koliko da se izvajaju planine, koliko da se finim potezima iscrtaju fjordovi na obali tek rođenog kontinenta, da se čuje prvi urlik zveri, da se pojave prva misaona bića?“

„Hajdemo dole“, reče Petar prekidajući njeno razmišljanje i pružajući joj sajber masku. Ukucao je novu sekvencu programa i kroz nekoliko sekundi oni su se našli na peščanoj morskoj obali. Jutro na tek nastalom svetu bilo je devičanski prozirno i čisto, čula se pesma neke ptice, a na desetak koraka od njih mirno je paslo stado gazela zelene boje.

Duboko su disali vazduh u svetu koji je tek započinjao svoju igru. Krenuli su obalom. Njihove stope, koje su se protezale od 'tačke prizemljenja', izgledale su kao prvi red tek započete knjige stvaranja...

Vid Vukasović: SELIA

Stajao je kraj bistrog šumskog potoka i pitao se da li će Selia doći. Dešavalo se da mu najavi dolazak, a da se ipak ne pojavi. Kasnije se pravdala, prilično nevešto, gotovo infantilno. Govorila je o svojim misijama, o udaljenoj planeti sa koje se upravo vratila, o tajnama koje ne može da mu otkrije, jer nisu za Zemljane. Puštao ju je da se igra neobuzdanom maštom, da gradi svoj fantastičan svet. Tvrdila je da  je sa planete Doris koja se nalazi kraj zvezde udaljene od Zemlje 27 svetlosnih godina i da je po zanimanju međuzvezdani navigator. Sve joj je opraštao zbog njene mladosti i čudnog načina razmišljanja. Mislio je  da je „pomalo luda, ali i neverovatno privlačna.” U stvari, potpuno se u nju zaljubio, iako to sebi nije hteo da prizna. Svi njegovi pokušaji da dozna nešto više o njenom realnom životu nisu uspeli. Nije mu čak rekla ni prezime, ni broj telefona. Ona se njemu povremeno javljala preko mobilnog, uglavnom da bi se dogovorili o vremenu i mestu  sastanka. Pri tome je nekako uspevala da prikrije svoj pozivni broj.

Ovaj put je predložila da se nađu kraj potoka gde su se prvi put videli i upoznali. Čekao je. Bilo je podne, a vreme gotovo idealno. Vedro nebo sa nekoliko paperjastih oblačića, od kojih je jedan delom prekrivao sunce. Sa njegove strane potoka rasle su lipe koje su upravo počinjale  da cvetaju. S druge strane nalazila se crnogorična šuma sa po kojom brezom. Čuli su se ravnomerna zrika zrikavaca i cvrkut ptica. Temperatura je bila prijatna, ali ne pretopla. Ćarlijao je blagi povetarac. Tek da pokaže kako ni u ovoj slici sve nije savršeno, veliki poskok prešao je preko staze na metar, dva ispred njega i brzo nestao u žbunju. Opustio se, zatvorio oči i duboko udahnuo mirisni vazduh, nastojeći da potisne sliku zmije koja je tako iznenada narušila idiličnu scenu u kojoj se nalazio. Nije uspeo. Sam osećaj da je zmija u blizini, bio je neprijatan i sprečavao ga da se zaista opusti.

Iznenada ga je neko dodirnuo po ramenu. Bila je to Selija, koja kao da se stvorila niotkuda. Imala je tirkiznu lepršavu mini haljinu i lake patike zlatne boje.

„Zdravo, Marko. Izvini što si čekao”, reče i poljubi ga.

U kosi je nosila smaragdnu traku, a oko vrata svoju čudnu ogrlicu za koju je tvrdila da je T komunikator. Uvek ga je iznova iznenađivala savršenost njene lepote. Potpuno pravilne crte lica, velike bademaste oči nebeski plave boje, uvek perfektno ofarbana tamno ljubičasta kosa, glas sa čudnim, pomalo gugutavim grlenim naglaskom...

„Danas si se vrlo lepo obukla.”

„Idem na dužu misiju, pa sam htela da ti ostanem u što lepšem sećanju. Ol Om će me pokupiti kroz jedan sat.”

„Hoćeš li me ovaj put upoznati sa njim?”

Poljubila ga je ponovo i rekla: „On bi te uplašio. Sa Olista je. Znaš, nije baš ljudskog izgleda.”

„Još jedna ličnost iz njene mašte”, pomisli Marko i nastavi razgovor o drugim stvarima.

Šetali su držeći se za ruke. Mešali su se miris borovine, lipa u cvatu i Silijinog čudnog parfema. Bio je srećan što su zajedno, ali ga je brinulo pominjanje nove skorašnje misije.

„Koliko ćeš sada biti otsutna?”

„Ne znam. Misija je prilično neizvesna. Idemo u nesiguran deo Galaksije.”

„Nadam se da nećete naići na neku neprijateljski raspoloženu inteligentnu vrstu,” prihvatio je njene maštarije.

„Važno je ne budu inteligentniji od nas,” reče ona šaleći se, „uostalom ja sam navigator i uglavnom ostajem na brodu.”

„Jao, ujela me je!” vrisnula je uhvativši se za članak desne noge. Videle su se dve krvave tačke od zmijskog ujeda. Veliki poskok nestao je u travi.

„Idemo odmah do kola. Odvešću te u bolnicu”, uzviknuo je uzbuđeno saginjući se da joj isisa otrov.

„Ne, može da ti naškodi!” Odgurnula ga je od sebe i počela da govori u ogrlicu.

„Ol, saloe, is same hur. Osti, osti!”

„Moramo u bolnicu. Nemoj sada da se igraš svojim kosmičkim maštarijama. Ovo je ozbiljno. Ujed poskoka može da bude vrlo opasan! Moraš da primiš serum!”, vikao je iznerviran njenim ponašanjem. „Da li si svesna šta ti se dogodilo?” Verovatno je zmijski otrov već počeo da deluje, pa su joj misli pobrkane!

„Smiri se. Vrlo sam svesna. Mi sigurno imamo bolje lekare od vas Zemljana. Pozvala sam pomoć.”

Na stazi ispred njih poče treperenje i u sledećem trenutku stvori se biće samo izdaleka slično čoveku. Bilo je visoko oko metar i po i imalo velike neljudske oči, kožu zelenkasto sive boje i mali prorez umesto nosa.

Ono priđe i prinese malu srebrnastu kutijicu mestu ujeda na Silijinoj nozi. Pojavi se tanak zrak svetlosti i obe krvave tačke nestadoše!

„Ovo je Ol Om”, reče Silija nonšalantno, kao da su sreli nekog njenog normalnog poznanika.

„Drago mi je”, reče biće, vraćajući uređaj u džep pantalona.

„Sada moram da idem”, nastavi Silija.

Oboje su počeli da trepere; nestali su pred njegovim očima!

Čitav Markov svet kao da se prevrnuo. Do maločas smatrao je Siliju mladom pomalo ćaknutom devojkom, a sada, a sada...  Stajao je kraj bistrog šumskog potoka i pitao se gde li je, kako će izgledati ta njena misija i hoće li se s njom ikada ponovo videti.

Vid Vukasović: Janova poema

Kao što je većini čitalaca verovatno dobro poznato „Janova poema“ je ustvari dosta nejasan fragment pesme nađen pre godinu dana, tačnije 14. primusa 1830, u ruševinama Landona, glavnog anglijskog grada u doba pre velikih potresa. Pokušaćemo da u daljem izlaganju damo skroman prilog proučavanju ovog rukopisa, svesni da time ne dajemo konačan sud i da će se njime u budućnosti sigurno pozabaviti mnogi istraživači antike.

Slično Bomu[1] usvajamo podelu „Janove poeme“ na tri dela od po devet stihova, od kojih na žalost četiri nisu potpuno čitljiva.

a/ Stihovi 1-9

1     I krilati se stopiše sa zvezdama

2     U ozarju im behu tela

3     Kliktahu od radosti

4     Navigatori svetlosti usmereni ka Alfi Ka

5     ... prekri ... mreže ato.. kvazar

6     Osvanu dan galaktičkog uvira

7     Svi behu spremni da spoznaju Orbitu

8     Stanica prima signale iz daljina

9     ... lanete prihvat... riranje

Komentar:

U tako davnoj prošlosti[2] ljudi nisu mogli imati letilice. Ni današnja tehnika nije uspela da stvori vazduhoplove teže od vazduha i verovatno u tome neće nikad ni uspeti. Ubeđeni smo da su stihovi inspirisani podvizima starih pomoraca, da opisuju neku njihovu plovidbu. Valja dodati da se nejasnoća nekih reči može objasniti i našim nedovoljnim poznavanjem starog anglijskog jezika, čije ozbiljno proučavanje tek predstoji.

Pesnik na vrlo lep način opisuje polazak brodova koji, slični jatu ptica zamiču za horizont, ozareni svetlošću zvezda, tako da izgleda kao da su s njima stopljeni. Veseli što kreću na novo putovanje, mornari pevaju, usmeravajući pramce svojih lađa ka cilju - zemlji po imenu Alfa Ka. U to vreme nije bilo kompasa, pa su se pomorci orijentisali pomoću sunca i zvezda, odnosno "svetlosti na nebu". Zbog toga pesnik u 4. stihu pominje "navigatore svetlosti". Sledeći stih je, na žalost, nepotpun, ali se u njemu očito misli na ribarske mreže, dok bi "kvazar" mogla da bude vrsta ribe. Nije, međutim, jasno šta se podrazumeva pod "galaktičkim uvirom". To je verovatno vrsta morske struje ili neka druga pojava na moru (veza sa virom, vrtlogom i sl.). Dok je Orbita, očito, ime luke, ne znamo šta znači reč "signal“ niti na kakvu se to stanicu misli. Ako pođemo od pretpostavke da su "signali" bile poruke koje su pomorci slali dimnim putem ili pticama poštonošama, onda bi stanica bila ustvari matična luka.

b/ Stihovi 10-18

10   U jurišu ka barijeri ksi

11   Degravitator se, sličan disku, vinu ka Kentauru

12   Odmaknute membrane hiperkosmosa

13   Stvarahu simfonije boja na ekranu

14   Očekivasmo susret sa Gamom

15   U vremenu koje protiče slapovima

16   Zahvaćeni burom Doplerovog puta

17   U ljubavi sa zvezdanom prašinom

18   Polje sila oko broda beše svemoćni znak

Komentar:

Druga grupa stihova je još manje jasna od prve. Može se samo pretpostaviti da je "barijera ksi" neki vrlo vetrovit moreuz koji tadašnji jedrenjaci i brodovi na vesla nisu lako mogli da savladaju. Ni danas, čitavih dvadeset godina posle njihovog pronalaska, parni brodovi nisu u stanju da se bez većeg rizika uhvate u koštac sa olujnim okeanom. "Degravitator" je ime jednog od brodova, možda admiralskog, koga zbog brzine i lakoće kojom seče valove pesnik upoređuje sa diskom hitnutim u vis. Poznato je da je bacanje diska bila jedna od najomiljenijih sportskih disciplina u antičko doba. Kentaur je geografski naziv,[3] verovatno toponim u anglijskom Kentu.[4] Ranija istraživanja su pokazala da su u vreme nastanka rukopisa "hiperkosmosom" nazivali nebo pred izlazak sunca, nebo čije su boje podsećale primitivnog čoveka na krila (membrane) džinovskog leptira ili vilinog konjica. "Ekran"označava horizont,[5] gama je neka luka. Reči kao "slapovi vremena" (15. stih) "polja sila oko broda" (18. stih), "zvezdana prašina" (17. stih) tipične su za ono vreme i nalaze se i u nekim drugim rukopisima,[6] pa na njih ovde nećemo obraćati pažnju. Do sada niko nije protumačio šta znači "Doplerov put". Nismo skloni da prihvatimo Bomovu pretpostavku[7] da je reč o starijem nazivu Lamuna, moreuza koji razdvaja Angliju od Jarope. Možda će neka od budućih ekspedicija doneti nove nalaze iz ovog udaljenog i danas gotovo nenaseljenog područja, što će nam pomoći da rasvetlimo i pitanje naziva pomenutog moreuza. Najzad, mislimo da je posebno lep i zaslužuje pažnju savremenog čitaoca stih 17. koji je već inspirisao jednog našeg mladog pesnika.[8]

c/ Stihovi 19-27

19   Na prvom mesecu prve planete je žar otkrića

20   Kentaurovi svetovi su kolevke novog doba

21   Stigosmo iz prošlosti jedne zemlje

22   Da bi drugu podarili ljudima

23   ... uslovi ... život

24   ... orb ... sat ... eonik

25   ... računi prirodnih izvora

26   Magnetska polja su pogodna

27   I sada niču u nedogleđ blistavi...

Komentar:

Na žalost, 23. i 24. stih su nepovratno izgubljeni, a 25. i poslednji okrnjeni. Ovo nam u još većoj meri otežava razumevanje „Janove poeme“. Sigurno je da su mornari sa broda „Degravitator“ doprli do neke do tada nepoznate zemlje, verovatno do grupe ostrva. Izraz "prvi mesec prve planete" pokazuje na koji način su merili vreme i, bez sumnje, predstavlja vrlo koristan podatak za proučavanje starih kalendara. Čudno je samo da pesnik kaže "na prvom mesecu...", umesto prvog meseca. Izgleda da su antički narodi, sujeverno smatrajući da nebeska tela utiču na zbivanja na zemlji, mislili da je svaka godina u znaku jedne planete.

Osvojivši ostrva arhipelaga Kentaur ("Kentaurove svetove") mornari se raduju pošto će moći da se vrate u domovinu sa vešću da su sada gospodari nove zemlje, koja je pogodna za obrađivanje (stih 26. pominje dobra polja, ali nije jasno zašto se nazivaju magnetskim) i obiluje vodom ("prirodnim izvorima“). Poslednji stih govori o svetloj budućnosti, o blistavim danima koji stoje pred posadom koja je uspešno obavila svoj zadatak.

Vrlo je značajno da, srećnim sticajem okolnosti, znamo i ime pesnika koji nam je ostavio ove lepe stihove. Pesnik-mornar se potpisao kao Jan Vilski, navigator intstl. broda... Ime broda je, na žalost, nečitljivo, ali je moguće da je Jan bio navigator broda čiju plovidbu opisuje. Šta znači skraćenica "intstl" nije utvrđeno. Pretpostavka da bi mogla da znači "interstelarni" nije prihvatljiva.[9] Stari pomorci su se, zaista, orijentisali pomoću zvezda, ali je suludo pretpostaviti da su zbog toga svoje primitivne brodove nazivali međuzvezdanim. Verovatnije je ta skraćenica označavala vrstu broda, grad kome je pripadao, vlasnika ili nešto slično.

I pored svih nejasnoća „Janova poema“ predstavlja vrlo značajan nalaz i pruža izvanrednu priliku ne samo za proučavanje anglijskog jezika, već i pomorstvo koje je, i pored slabe tehničke razvijenosti, igralo u to vreme ulogu koja nije za zanemarivanje.

1979.

---

[1] Bom, E., Antička književnost, Grosi 1830, str.174.

[2] Poema je nastala oko 2378 DE (druge ere).

[3] Bom, 3., Op. cit., str. 174.

[4] Ores, U., Staroanglijski Kent, „Glasnik društva arheologa“, br. 1, 1829, str. 43.

[5] Slično mišljenje ima i Kre Dun (Staroanglijska poezija,Puna 1821,str. 489)

[6] Vidi spisak pomenutih rukopisa u navedenom Dunovom delu, str. 491.

[7] Bom.E., Op.cit., 176.

[8] Ing Kri, Ljubav je zvezdana prašina u očima (iz zbirke „Galije ljubavi”, Izd. autora, Masala 1831.

[9] Irk, O., O antičkoj književnosti, Puna 1830, str. 63.