недеља, 28. септембар 2014.

G. Martinov: VENERA, SESTRA ZEMLJINA




FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_prevedena

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke


G. Martinov: VENERA, SESTRA ZEMLJINA

G. Martinov, "Venera, sestra Zemljina", "Nolit", Beograd, 1961.

Ovo je roman koji je od samog prelaska iz pedesetih u šezdesete, kada je doživeo prvi naš prevod, nekoliko puta objavljivan u Jugoslaviji i Srbiji. Posebno je zanimljiva verzija kod zagrebačke „Epohe“ sa naslovom „Tajna kamene čaše“. Delo je, ne samo u obliku knjiga, već i kao manje ili više skraćivana proza, u tada popularnim nastavcima, publikovano u novinama i časopisima.
Reč je o žanrovski čistom naučno-fantastičnom ostvarenju, po mnogo čemu tipičnom za onovremenu sovjetsku i rusku SF književnost, pored ostalog i po preovlađujućem (danas znamo, pogrešnom) shvatanju da su oblaci, koji pokrivaju celu planetu Veneru, ona čuvena zavesa koja teleskopima onemogućava pogled na njenu površinu, posledica okeana i vode ispod njih, a ne, u stvari, gasova od istopljenog olova, drugih metala i nemetala, lave, vulkanski aktivnosti i čega sve još ne. Teorija o tamošnjem „efektu staklene bašte“, koji je doveo do temperature površine od 350-500oC i stvaranja slike Pakla još u ovom našem materijalnom svetu, javila se tek par decenija posle nastanka ovog romana. Po Martinovu, kao i mnogim astronomima i astrobiolozima u prvoj polovini 20. veka, ispod tih oblaka od vodene pare, a u okeanima i na kopnu buja život, ponekad kao u onoj Spilbergovoj seriji filmova o Jurskom parku, ponekad kao u savremenim tropskim šumama i stepama. Pošto su toliki oblaci, dumali su Rusi, odnosno Sovjeti, onda mora da dole ima i grozomornih oluja, te svakojakih grandioznih atmosferskih poremećaja.
Na sličnim premisama zasnovan je i jedan vrlo dobar sovjetski SF film iz tih godina o ekspediciji na Veneru. Radi se o „Planeti bura“ iz 1962. reditelja Pavela Klušanceva, koji je scenario pisao sa čuvenim sovjetskim SF piscem Aleksandrom Kazancevom. I u njemu, Venera je približno u evolucionoj fazi u kojoj se Zemlja nalazila u vreme dinosaurusa, premda astronauti na kraju, pred sam polazak nazad, nalaze artefakt (malu skulpturu) neke nepoznate civilizacije.
Kako god bilo, tek ovo je, ako ne možda prvo, a ono sigurno integralno, najkompletnije izdanje, akcioni roman koji je, kao i mnogi drugi tvrdo ukoričeni naslovi iz edicije „Zanimljiva biblioteka“ (setimo se samo „Planete sanjara“, „Hrizalida“ i još nekih), ulepšao detinjstvo i raspaljivao maštu nekoliko generacija mladih srpskih ljubitelja SF-a, tamo negde od kraja pedesetih, pa do sedamdesetih. Potpisnik ovih redova iskreno priznaje da mu je, sve do otkrića 1973. godine „Grada“ Kliforda Simaka iz edicije „Kentaur“, kada je imao 14 godina, a potom, lančano, i ostalih naslova o kojima do tada ništa nije znao, jer su mu kao detetu bili odbojni zbog svojih neprivlačnih, mračnih, crno-belih naslovnih stranica, „Planeta sanjara“ Džona D. Mekdonalda i „Hrizalidi“ Džona Vindema iz ove edicije, kao i „Srebrni skakavci“ („Marsovske hronike“) Reja Bredberija iz jedne druge, bile apsolutno naj-naj SF knjige.
Najuopštenije poredeći, po načinu pristupa „ekspedicijskom novumu“, „Venera, sestra Zemljina“ je potpuno nezavisan, daleki sovjetski srodnik američke TV serije „Izgubljeni u svemiru“. Najveća razlika je, naravno, u tome što Sovjeti znaju put nazad na Zemlju. Plus što tu ima i današnjoj mladeži manje poznatih pojmova kao što su SSSR i Komsomol, a, da se ne lažemo, odista se najiskrenije ne sećam da li između korica ima i odlikovanja udarnicima, trudodana i vodeće uloge Zna Se Koje Partije, ali, nešto mi se kao promalja kroz maglu, pa ipak osećam obavezu da i na najgore pripremim, onog nesumnjivo retkog, a ovim mojim elegičnim tekstom zavedenog i zaslepljenog čitaoca koji pohrli da traži ovu knjigu. No, ni resentiman nije ideja ovog prikaza, jer, da se ne lažemo, još uvek sam intenzivno emotivno vezan za ovu knjigu - pa smo na istom.
Na kraju romana je, ne samo ostavljena, već i otvoreno najavljena mogućnost za nastavak. Ah, ta neiscrpna SF tema, ta SF madlena, ta tajna Faetona, nestale planete između Marsa i Jupitera, iza koje su ostale samo krhotine koje danas čine asteroidni pojas! Dok pijem čaj i grickam srpsku verziju madlene u obliku čajnog kolutića ili keksa „Zlatni Pek“, zatvaram oči i prisećam se onolikih SF priča nastalih ovim povodom, većinom iz „Politikinog zabavnika“, „Kekeca“ i „OTO zabavnika“, sve do „Siriusa“ osamdesetih... A tek stripovi na ovu temu! Ja l' je Faeton uništen ogromnom nuklearnom eksplozijom – ja l' se sudario sa nekom drugom planetom ili satelitom, ja l' je uništenje posledica nepojamnog rata koji se oteo kontroli – ja l' ga je rastglo gravitaciono razvlačenje Jupitera, ja l'.... Nikada to neću saznati... Em danas niko više, ne da ne prevodi te onovremene ruske romane - nego i ne zna za autora, em u ovim godinama ne bih imao snage da čitam tako napisanu, presporu, preopširnu i prenaivnu beletristiku. Premda, ne i nemaštovitu, neintrigantnu ili sasvim nezanimljivu!
Ipak, ako se složimo da bi se u okviru žanra mogao, na primer, uspostaviti avanturistički omladinski podžanr koji bismo nazvali „kosmička istraživanja“ ili „međuplanetarne ekspedicije“, onda je ovo jedan od najlepših primera.
Sa Zemlje ka Veneri polazi kosmički brod. Zadatak mu je i da usput poseti asteroid Arsena. Posle spuštanja na njega, kosmonauti tamo nailaze na porušene zgrade, piramide, tetraedre, oktoedre i druge artefakte, očigledno dela neke iščezle civilizacije. Produživši na Veneru, tamo doživljavaju mnoge avanture, naravno i uz neminovne ljudske žrtve. Sreću se sa Venerijancima, potom, pošto je planeta kod Martinova prekrivena dobrim delom vodom, tu su i ogromne kornjače, čudne biljke, razorne oluje... No, najvažnije, razrešava se i tajna o tome kakva je to tajanstvena napredna civilizacija postojala u Sunčevom sistemu pre naše.
Od dve i danas preovlađujuće teorije o nastanku asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera, smeštenog baš u međuplanetarnoj „rupi“, tamo gde bi se po svemu očekivala neka planeta sa svojom orbitom, pisac se odlučuje za pretpostavku kako su te mnogobrojne krhotine nastale raspadom te planete (hipotetičkog Faetona), a ne za onu da su ta mala nebeska tela nepravilnog oblika oformljena parcijalno i nezavisno, još u vreme nastanka Sunčevog sistema, kada je, navodno, Jupiter svojom ogromnom masom na tom prostoru onemogućio formiranje neke veće celine, odnosno planete. Dakle, asteroidi su krhotine uništene planete, a ne parčići od kojih nikada nije nastalo neko veće nebesko telo.
Tehnološki superiorni Faetonci su, po ovom piscu, u pradavnoj prošlosti stigli na Veneru, istražujući je i pokušavajući da kultivišu lokalne stanovnike. Naučili su ih da gaje svetleće drveće i uzgajaju „kornjače“, napravili im lenjire, sagradili brane... U međuvremenu, njihova planeta je eksplodirala zbog, u ovom romanu ipak još nepotpuno objašnjenih razloga (najavljen je nastavak, odnosno drugi roman u kojem bi se i ovo „objasnilo“), tako da su oni ostali poslednji predstavnici svoje rase. Odleteli su prvo nazad, među ostatke svoje planete, potom do Marsa i Zemlje, da bi se konačno vratili na Veneru, a i gde bi drugde, gde su polako umirali jedan za drugim. Kremirali su se u nekim kamenim peharima, tako da iza njih, osim u posle ko zna koliko eona ipak sačuvanom brodu neke dokumentarne zaostavštine, nije ostalo nikakvih kostiju ili drugih telesnih fizičkih tragova, što samo povećava misteriju... Dokumentaciju čini jedna trodimenzionalna „filmska“ projekcija o povesti tih posetilaca, film koji se ponavlja, odnosno njihove vizuelne ispovesti, plan kosmičkih putovanja i, na kraju, rekapitulacije bitisanja i stradanja na Veneri.
Let sovjetske ekspedicije nazad na Zemlju traje osam meseci, a neka sledeća će na Veneri detaljno proučiti kosmičku letelicu Faetonaca...
Neprestano moramo da imamo na umu kako u vreme nastanka romana još nije bilo svemirskih letova sa ljudskom posadom, pa je pisac čak osetio potrebu da se na početku ogradi od eventualne prevelike uverljivosti ili svoje razuzdane, preterane maštovitosti. U američkoj, ne samo pop-kulturi, kada je nešto neverovatno ili na neki način potencijalno opasno, postoje čuvena upozorenja: „ne pokušavajte ovo kod kuće“ ili „sve je ovo plod mašte“, a u sovjetskoj: „Već je sasvim blizu dan kada će se međuplanetarni letovi od drske mašte pretvoriti u stvarnost. Danas nema sumnje da će sadašnje pokolenje videti poletanje prvog kosmičkog broda sa Zemlje. Pisac je daleko od pomisli da će njegov roman dati stvarnu sliku već bliskih kosmičkih putovanja...“ Da se podsetimo još jednom, naslov je pisan oko 1958, kada je tek pre godinu-dve, 1957. poleteo prvi satelit bez ljudske posade Sputnjik.
Za svaki slučaj, pisac se oglasio i na kraju knjige, još malo se ograđujući i još malo podgrevajući nade radoznalih čitalaca za nastavak.
A ni danas, ako zanemarimo poneki tu i tamo ubačeni odraz duha vremena (na primer, to da je direktor Instituta za istraživanje kosmosa heroj sovjetskog socijalističkog rada), kao i osnovnu, kasnije utvrđenu nespornu  pretpostavku, to da je Venera, u stvari, usijana planeta sa rekama istopljenog olova i lave, u celini posmatrano, štivo između korica, kao konstrukt i kao zabavna popularna i avanturistička omladinska beletristika, gotovo da za taj najmlađi čitalački uzrast uopšte ne deluje zasterelo ili prevaziđeno. Pisac prilično vešto za ono vreme čitaocu drži pažnju. Uz male uredničke intervencije...
Sa velikim zadovoljstvom sam, pišući ovo, posle pola veka knjigu ponovo prelistao, pa se bogami na mnogim delovima i oho-ho dugo zadržao.
Ali, ako pažljivije razmislimo o onoj prvoj od prethodno nekoliko citiranih piščevih rečenica, a koja, podsetimo se, glasi: „Već je sasvim blizu dan kada će se međuplanetarni letovi od drske mašte pretvoriti u stvarnost“, videćemo da je osnovna ideja iznenađujuće aktuelna i u ovoj 2014. godini, kada nastaje ovaj prikaz. Naime, ni do danas, dakle pola veka od nastanka, pokazuje se u tom pogledu neobuzdano optimističnog Martinovljevog romana, nije ostvaren ama baš nijedan međuplanetarni let sa ljudskom posadom, ni do susedne Venere, a ni do, s druge strane, još bližeg nam Marsa, kao što je gotovo sasvim izvesno da ih neće ni biti još bar deceniju-dve.
Nije važno. Izvršite eksperiment. Pokušajte ipak mlađe da navedete bar da počnu da čitaju ovu knjigu. Ko zna, možda ih povuče... Učlanite decu u biblioteke! Ipak! I pored interneta, mobilnih telefona i video igara! Baš uprkos njima! A onda ih diskretno uputite na avanturističke knjige koje su vama raspaljivale maštu! Dobro, ne moraju to da budu naučnofantastična dela ako ste vi više voleli vesterne, samo ovo vreme im baš ne ide u prilog...
A ako potomci baš i neće u biblioteke, a vas mrzi da ih odvedete u nabavku u antikvarijate (sigurno knjige tamo ima, proverio sam, o buvljacima da i ne govorimo, a i kako ne bi - štampane su takve šezdesetih u desetinama hiljada primeraka), mora da negde na internetu ovaj roman postoji skeniran! Možda i transformisan u tekst!
Mnogo ova moja priča govori o našem vremenu, jer ni pomenutog, jednog od najvećih srpskih izdavača („Nolit“ - od „NOva LITeratura“) već odavno nema, kao ni imena ruskog grada u kojem je delo doživelo premijeru (Lenjingrad), dok su svi zaboravili i na POLITkomesare i na G. Martinova, kojem ionako nigde u našoj knjizi kojom sam se bavio nije pomenuto puno ime, iako je vazda budni i pedantni dr Aleksandar B. Nedeljković negde „iskopao“ da se možda zove Georgij... Ali, ko nas pita...
Sve su prekrili tranzicija, poplave i šaš...
  
Slobodan Ivkov


3 коментара:

  1. Sjajan clanak, to mi je bila omiljena knjiga! Svaka cast piscu ovih redova.

    ОдговориИзбриши
  2. Здепавци са Венере. И још забавних створења..негде сам затурио књигу а занима ме ко је био преводилац. Одлично је превео...

    ОдговориИзбриши
  3. Davnih godina pročitao sam je u jednom dahu. Izuzetna! Posle sam je pozajmio bratu na čitanje. On se preselio u Ameriku, a knjiga je izgubljena u ratnom vihoru BiH. Nabaviću je i ponovo pročitati.

    ОдговориИзбриши