среда, 09. новембар 2016.

Slobodan Ivkov: Smrt i njeni hirovi



FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_prevedena

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke


Smrt i njeni hirovi

Žoze Saramago: "Smrt i njeni hirovi", Laguna, Beograd, 2011.
ISBN: 978-86-521-0841-1

Slobodan Ivkov


Ovo je i čudnije i strašnije od zombi-horora!
Zombiji su mala deca, šala-komika u odnosu na ovaj svet koji je osmislio portugalski nobelovac Saramago (1922 - 2010). On gruva već od prve strane, a počinje sa: "Sledećeg dana niko nije umro." Istom rečenicom se i završava ovo remek-delo fantastike, a zašto - to može da razume samo onaj ko je stigao do sredine.
Uprkos nepojamnim povredama u saobraćajnim i drugim nesrećama jednih, mukama drugih kao neizlečivih bolesnika, pokušajima samoubistava trećih (neuspešnim, naravno), upucavanjima, obezglavljivanjima, davljenjima i ko zna kojim sve uobičajenim načinima oduzimanja života - u toj državi više niko ne umire! Smrt je prestala da radi svoj posao. Pogrebna i osiguravajuća preduzeća su pred kolapsom, bolnice i starački domovi u haosu, mafija profitira... "Ako ponovo ne počnemo umirati - nema nam budućnosti...", zaključuje premijer te neimenovane države.
Izvan njenih granica i dalje se uredno umire.
Pisac je promišljao sve društvene aspekte neznano do kada odloženih smrti (zakoni, međudržavni odnosi, crkveni poslovi, vojska, ekonomija, zdravstvo...), za razliku od tvoraca proznih dela o jednodimenzionalnim zombijima-tupsonima koji samo beslovesno bauljaju unaokolo vređajući inteligenciju čitalaca, balave, grizu i šire neke zaraze, prvenstveno svoju boljku, ma bila ona izazvana virusom korporacije "Ambrela" ili kišom meteora koja je zasula Zemlju.
Nadležni organi su u haosu, konfuziji i panici. Crkva, od koje se u ovakvim  pitanjima očekuje arbitrarno mišljenje, blefira da zna odgovor.
"Crkva, sa tim svojim dvosmislenim stavovima, upravo pokušava da dobije na vremenu a da se ne iskompromituje, i zbog toga, po svom starom običaju, sada stavlja udlage žabi na nogu i udara čas u klin, čas u ploču."
Samo jedan polupismeni portir, pristigao u glavni grad verovatno iz močvarnih krajeva, raskrinkava je i diskredituje:
"Niko ne može staviti udlage jednoj žabi. Zašto? Zato što ona nikada ne drži nogu mirno." (str. 79)
Sad, da li je portir nekada to probao i empirijski proverio - u to se Saramago ne upušta.
Usput, ni filozofi se nisu proslavili.
Svi zamajavaju sluđene obične građane, što pokušavajući da im skrenu pažnju na druge probleme, što neodgovorno i neozbiljno na različite načine nastojeći da to mračno nedogađanje bez presedana - okrenu na šalu...
U državu se slivaju beskrajna mnoštva imigranata koji ne žele da umru u svojim zemljama, dok milioni emigriraju u druge države, gde još uvek može da se čestito i zauvek sklope oči.
"Tokom sedam meseci, jer toliko je jednostrano primirje smrti trajalo, nagomilavalo se na jednoj nikada do tada viđenoj listi čekanja više od šezdeset hiljada samrtnika, tačnije šezdeset i dve hiljade petsto osamdeset" (str. 113)
Neki su oduševljeni, neki oprezni, neki svesni dalekosežnih posledica, a nekima je i svejedno. Definitivni dolazak Crne Dame? Da li Ona možda štrajkuje? Ili je uzela godišnji odmor? Ne daj bože (hiljadu)godišnji! Da li Ih možda ima više, a da je Ona koja je zadužena za tu državu zaboravila svoj posao? Neko joj se zamerio? Uvredio je? Da li Ona možda želi da ucenjuje tu državu? Što se ne javi i traži otkup, izvinjenje, bilo šta...?
Da nije i Ona umrla?
A zašto se uopšte i misli da je u pitanju Ona, a ne On?
U svakom slučaju, za Njom u toj državi nastaje prava potraga. Grozničavo se traži njen identitet. Krug se sužava eliminacijom. Prvo se eliminišu stanovnici koji su umrli, jer su najmudriji činovnici državnih organa dokonali da Ona ipak ne može biti među preminulima. Ne zato što je tako nešto u toj bizarnoj situaciji nemoguće, već zato što bi im to potpuno zakomplikovalo posao.
Saramagove rečenice, ponekad urnebesne, a ponekad uobličene kao tempirane bombe sa neočekivanom poetnom - naglašeno su duge. Događa se i da zauzimaju celo poglavlje! Još po nekim osobinama, pored te, njegov stil u "Smrti i njenim hirovima" podseća na češkog mu kolegu Bohumila Hrabala - pogotovo na roman "Služio sam engleskog kralja".
Kako bi se danas reklo: ultimativno delo o Smrti! Svi ćemo jednog dana spoznati zašto!
I naši pisci horora bi malo mogli da iskorače izvan stereotipa žanra, te da se slobodno ugledaju na ovog majstora! Ili bar da ga čitaju!
Nesporno vrhunska fantastika!
Najbolja!

Slobodan Ivkov


Нема коментара:

Постави коментар