Slobodan Maldini: „Soba No. 3327“

Slobodan Maldini:

„Soba No. 3327“, izdanje autora, Beograd, 2015.

Avgusta 1937. na Menhetnu u Njujorku taksista kolima naleće na jednog konfuznog starca. Pešak jeste povređen, ugruvan je, ima više modrica, slomljeno mu je i nekoliko rebara, malo i krvari, ali se podiže i nastavlja da ide ka svom hotelu.

Tako počinje nevelika prozna tvorevina pred nama, svakako pre duža priča (noveleta) nego roman, koja zauzima ovu, po obimu, tanku knjigu od samo 48 stranica.

Saznajemo da je stradalnik Nikola Tesla.

Potom kroz šest citiranih pisama sledi prepiska između književnika Ive Andrića, koji, u svojstvu Zastupnika pomoćnika Ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije i predsednika vlade Milana Stojadinovića, u prvom pismu iz septembra 1937. godine naučniku nudi finansijsku pomoć države; i Tesle, koji, i pored toga što je u krevetu proveo mesec dana, u svom oktobarskom pismu - pomoć odbija. Dalje, oktobra 1937. Andrić, sada u neposrednom položaju Pomoćnika pomenutog Ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, pita Teslu zašto nije poslao biografiju u Srpsku kraljevsku akademiju (danas SANU) u kojoj je već predložen za redovnog člana. Novembra 1937. Tesla i to odbija, kao i dve godine kasnije, maja 1939, ponuđenu savetničku saradnju oko postavljanja njegovog spomenika u Beogradu, kojeg je osmislio Ivan Meštrović.

On je juna 1939. i za to nezainteresovan, podjednako kao i za svoju medicinsku rehabilitaciju posle nezgode, obuzet inovatorskim projektima kojima želi da predupredi „nad svetom nadvijenu preteću senku rata, izazvanu nemačkim ekspanzionizmom koji Hitler naziva Lebensraum“ („Životni prostor“, napomena S. I.), što je i napisao još u pismu iz 1937. Predlaže i da se „ne izlažu nepotrebnom trošku oko izlivanja biste“.

Posle ovog epistolarnog interludijuma, sledi dolazak književnika na zakazani sastanak u Njujork, u Teslin hotel.

Nikola Tesla jeste, ali Ivo Andrić nije čest glavni lik u srpskoj književnosti, pogotovo fantastičnoj. Ostaje nam samo da pretpostavljamo nije li razlog u tome što naši pisci od naučnika Tesle, koji je bez pardona javno iznosio i najneobičnije ideje (vanzemaljci, onostrano, nepoznata oružja...), imaju manji zazor, nego od prividno strogog i „zakopčanog“ realističkog kolege Andrića, ili možda u tome što prvi nije uzeo Nobelovu nagradu, a drugi jeste, i to još i u njihovoj literarnoj struci...

U tajanstvenoj sobi br. 3327, koja je na 33. spratu hotela „Njujorker“, aprila 1940. godine, tada već uveliko tokom Drugog svetskog rata, a uoči same invazije Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, kao u nekakvoj kapiji između svetova, njih dvojica su se navodno srela. Prvi je u to vreme odista bio u svojstvu pomoćnika Ministra inostranih poslova, a drugi je bio naučnik, koji u svom autentičnom pismu, još novembra 1937. veli: „Pokušavam da zainteresujem Ministarstvo rata Vlade SAD za moj koncept moćnog oružja sa snopom čestica (...) Želim da zaustavim nadolazeći ratni sukob (...) U pitanju je moj najnoviji projekat Umeće projektovanja koncentrisane nedisperzivne energije kroz prirodne medije. Biće to jedinstveno superoružje koje će staviti tačku na sve ratove.“

Oni su čitavu noć, sve do zore i odlaska iz hotela do Bruklinskog mosta, razmenjivali misli i ideje koje „beleži“ naš ugledni arhitekta, mulimedijalni umetnik, teoretičar, književnik, svetski putnik, leksikograf i enciklopedista Maldini, evidentno koristeći autentičnu prepisku Tesle i Andrića, memoarske, esejističke, literarne i druge beleške, usput sve miksujući i domaštavajući... Naš savremenik Maldini je, pored svega prethodno navedenog, još i budista, pa tu ima i atomskih bombi, i reinkarnacija, i njihovih vaskolikih duhovnih elaboracija, i rasprave o karmi, Nirvani, i mnogo toga još...

Na poleđini korica stoji: „Knjiga sadrži sećanje na davni razgovor dvojice velikana, Nikole Tesle i Ive Andrića u sobi br. 3327 hotela „Njujorker“, u njojorškoj Osmoj aveniji (...)“.

Čije je to bilo sećanje, Maldini nigde ne navodi. Na čitaocu je da uđe u ovaj njihov intimni svet i da prisluškuje hipotetički razgovor, koji je sve samo ne fantazmagorija bez smisla.

U stvari, niko i ne zna šta su njih dvojica odista pričali.

A ni da li su ikada uopšte razgovarali...

E, da, a ko je rekao da su se nekada i sreli?!

Doduše, pronose se i o tome glasovi...

*          *          *

Osim prethodno apostrofiranog odsustva nekih važnih podataka o delu, ne samo tehnička primedba vezana za ovu knjigu je to što nema ni beleške o autoru.

Ipak, evidentna konkretna omaška je što je autor napravio jednu upadljivu faktografsku grešku u datiranju. To i ne čudi mnogo, ako se ima u vidu da nigde nisu navedena ni imena nekih eventualnih lektora, korektora, urednika ili recenzenata knjige, a sam pisac nikada ne može da uoči sve svoje propuste. Naime, na poleđini korica, pored ostalog, krupnim slovima složeno stoji: „Knjiga sadrži sećanje na davni razgovor dvojice velikana, Nikole Tesle i Ive Andrića u Teslinoj sobi hotela „Njujorker“ br. 3327, u njujorškoj Osmoj aveniji, u junskoj noći davne 1939. godine.“ No, u datumu koji je u rangu nekakvog međunaslova, dakle u datiranju vremena radnje samog centralnog dela priče stoji: „APRIL 1940“ (str. 19).

I pored ovih, u suštini manje važnih primedbi, izdanje je veoma zanimljivo i, ne samo zbog navedenog obima, čita se u jednom dahu.

Slobodan Ivkov