понедељак, 09. мај 2016.

Slobodan Ivkov: RUSI SU DOŠLI


NAUČNOFANTASTIČNI STRIP U SRBIJI / prikazi

RUSI SU DOŠLI...

Žika Bogdanović (priređivač): "Rusi su došli ili Po vedrom danu možete videti večnost", časopis "Pegaz", specijal br. 7, izdavač "Ateneum/Realisaction", Beograd, 1998-2016.

Slobodan Ivkov



Mnogi srpski stripari su između Prvog i Drugog svetskog rata kreirali fantastične i naučnofantastične crtano-pisane priče. Svi koji se bavimo ovim poslom pod ovim periodom podrazumevamo raspon od 1935. kada je objavljen prvi originalan, u američkom novinskom stilu moderno koncipiran srpski strip realističke stilizacije, pa do 6. aprila 1941. kada je, posle nacističkog napada na Srbiju i Jugoslaviju domaća produkcija uglavnom prestala.
Ta tema je, rekao bih, tek načeta odrednicom "Jugoslovenski SF strip" iz "Enciklopedije naučne fantastike" Zorana Živkovića, posebnim izdanjem fanzina "SF portal" pod naslovom "Istorija SF stripa u Srbiji" i još nekim zasebnim domaćim teorijskim tekstovima i publicističkim delima.
Ipak, naših F i NF/SF stripova realističke stilizacije, kojima su u tom periodu dominirale fantastika ili naučna fantastika, iako su imali svoje tržište, bilo je neuporedivo manje nego žanrovski "racionalnijih" i "ozbiljnijih" (vesterni, kriminalistički, humoristički sa karikaturalno stilizovanim antropomorfovanim životinjama, prvenstveno Diznijevi, ratni, sportski...) koje je tražila i obožavala ondašnja srpska, već "odnegovana", prvenstveno bioskopska publika i mnogobrojni čitaoci palp-romana u, na kioscima, serijalizovanim svekama.
Uprkos tome, neki F i NF/SF stripovi su, ne samo sasvim, bili u ravni sa inostranim pričama ovakvog usmerenja, nego su bili i otkupljivani za tamošnja tržišta (Francuska, Španija, Italija...).
Pred nama sada imamo knjigu kojoj nije centralno pitanje to eventualno žanrovsko opredeljenje ili razvrstavanje, već prvenstveno učešće, iz Rusije novopridošlih stanovnika Srbije u domaćoj stripskoj produkciji uopšte. Stoga, poštovaocima F i NF/SF više je korisna kao baza podataka o striparima ruskog porekla koji su 1935-41. stvarali i fantastične i naučno-fantastične crtano-pisane priče, nego kao zbirka ovako intoniranih dela. Ipak, u njoj se nalaze i ilustracije i jedan strip koji fantastičarima moraju biti najneposrednije zanimljivi.
"Tri života" Konstantina Kuznjecova su nesporna fantastika. Evo jedne velike horizontalne table koja zauzima čak dve stranice knjige.
Ukoliko bajke podvedemo pod fantastiku, a ne vidim kako možemo da ih izbegnemo, tu su kadrovi iz "Baš-Čelika" Đorđa Lobačeva i "Skaske o zlatnom petliću" Kuznjecova, te tabla iz "Ruslana i Ljudmile" Vladimira Žedrinskog, nastala po F poemi/bajci Puškina.
Da li je "Baron Minhauzen" fantastika? Ako jeste - imamo crtani prizor Đorđa Lobačeva.
"Zigomar" scenariste Branka Vidića i Nikole Navojeva je Betmen pre Betmena. Tu je i on.
Izmaštana priča o Starim Slovenima "Pod slobodnim suncem" Sergeja Solovjeva? A "Vaskrsenje" Aleksija Ranhnera? Neka svako sam odredi za sebe...
Od tri dugačka stripa, jedino "Pikova dama" Kuznjecova, po delu književnika Puškina, u pozadini ima fantastiku. Grofica stiže u Pariz na provod sa mužem, tu se navlači na kocku i ostaje bez para. Upoznaje čuvenog mističnog grofa Sen-Žermena, za koga mnogi ezoteristi i spiritisti tvrde da je i danas negde živ, zahvaljujući svojim tajnim znanjima, samoosvešćenim reinkarnacijama, čemu li sve ne... On zna tajnu tri karte koje pobeđuju, prenosi joj je, ali uslov je da posle dobitka više nijednom u životu ne uzme karte u ruke... Legenda o tome se za njom širi do Rusije, u koju se naglo obogaćena grofica vraća. No, i za vreme života, a i posle njene smrti, pojavljuju se iskušenja...
I tako...
Utemeljivač srpske teorije stripa Žika Bogdanović (Beograd, 1932.) je, više od četiri decenije pošto je ukazao na uloge imigranata iz Rusije u razvoju modernog srpskog stripa, a nakon što je definisao relacije tih međuratnih stripara i nove sredine, te uveo u upotrebu sintagmu "Beogradski krug stripa", svoj posao, bar za sada i bar u vezi sa jednim striparom (Konstantinom Kuznjecovom) koji se uselio iz Rusije posle Oktobarske revolucije, zaokružio ovim, prvi put tvrdo ukoričenim izdanjem, ponajpre lakšim za čuvanje.
S jedne strane, u vreme nastajanja savremeno koncipiranog stripa ponikavši u ruskom feudalnom sistemu, koji je sporo i s velikim kašnjenjem, tek uoči i tokom Prvog svetskog rata ustupao mesto industrijalizaciji i pravom kapitalizmu, iako su mnogi, pored drugih interesovanja i poslova, bili skloni likovnim umetnostima, ti budući srpski stripari, sve dok nisu postali žitelji Srbije nisu poznavali takav, moderan strip. U talasima stižući, emigrirajući iz Rusije posle Oktobarske revolucije 1917. godine i spašavajući žive glave, mnogi u maloj Srbiji nisu imali dovoljno posla i prihoda.
S druge strane, ovde su se upoznali sa stripom kao novim izrazom kojim su bile preplavljene srpske novine. Na primer, još tokom dvadesetih je u Beogradu Brana Cvetković kreirao novinske dečje stripove, beogradski dnevni list "Politika" objavljivao je humorističke stripove domaćih autora, od 1932. časopis "Veseli četvrtak" je sa, "pozajmljenim" Diznijevim likovima, publikovao originalne "Doživljaje Mike Miša", a od oktobra 1934. redovno je objavljivao "pravi" avanturistički strip realističke stilizacije, "Tajnog agenta X-9" scenariste Hemeta i crtača Aleksa Rejmonda. Posle toga je srpska produkcija časopisa i stripova procvetala. Publika je "poludela"! Kao i za filmom. Ali, stripovi su bili mnogo jeftiniji!
Da bi privukli konzumente, neki izdavači su crtano-pisane priče nazivali "crtanim filmovima". Javili su se konačno, stidljivo, pod pseudonimima ili nepotpisani, i prvi domaći crtači koji su bili spremni da stvaraju po zapadnim standardima novinskog stripa. No, srpski scenaristi avanturističkih sižea, već od ranije tvorci veoma popularnih palp-romana, plasiranih po sveskama na kioscima u nastavcima (Svetislav B. Lazić/Čika Sveta, Branko Vidić/Brandon Vid...), imali su problema, kao i samo stripski urednici i izdavači, da nađu crtače i zadovolje ogromnu tražnju. Naime, u Srbiji se "niko ozbiljan" nije bavio ovim "smeškama"!
Određeni svojim buntovnim temperamentom, svesnim opredeljenjem prema tome kakav će ih odnos okoline sačekati, tendenciozno nemarnom ambicijom za sticanje nekakvih "uglednih" karijera ili ulaženje u "čestiti građanski stalež", pored Branislava - Brane Cvetkovića izdvojili su se i svojevrsni boem i bonvivan Đorđe - Đuka Janković, potom Momčilo - Moma Marković, zatim budući posleratni filmski režiser Živojin - Žika Mitrović...
Generalno, likovni umetnici su ovde bili omalovažavani, čak ekskomunicirani iz profesionalnih udruženja, a studenti izbacivani sa likovnih akademija ako bi se saznalo da u "običnoj" štampi (novine, ilustrovani magazini...) objavljuju karikature ili stripove. Čak se ni na ilustrovanje, pa ni slikovnice nije gledalo blagonaklono. Sličan "elitistički" ili "akademski", u suštini palanački, malograđanski odnos prema "trivijalnim" delatnostima, zadržan i decenijama posle Drugog svetskog rata, vladao je i u drugim delovima sada bivše, a u to vreme zajedničke države, prvo Kraljevine, potom i Republike Jugoslavije.
I, tu su ruski imigranti, oni koji nisu bili arhitekti, vizantolozi, umetnici drugih vrsta (pozorište, balet...) ili etabliranih i poštovanih zanimanja, dakle ti naši novi sunarodnici koji se od dolaska u Srbiju nisu najbolje snašli, videli veliki prostor za rad i zaradu. Do tada su kod takvih preovladavali poslovi "kubikaša" (težak fizički rad, kopanje kubika zemlje...), sviranja u čuvenim ruskim orkestrima ili, u svakom slučaju, teži poslovi od crtanja...
Mnogi su se potpuno usredsredili na kreiranje stripova, a neki su u periodu 1935-1941. dostigli i najviše onovremene svetske standarde ove grafičke discipline primenjene umetnosti. Takav je, na primer, bio sin ruskog konzula Đorđe Lobačev, koji je napustio "kubikašenje" na kopanju pančevačkog kanala i posle bezbrojnih svirki sa sunarodnicima u Novom Sadu i Beogradu okačio balalajku na zid. Prvo se dohvatio četkice, firnajsa, oslikavanja i ispisivanja na tablama naziva prodavnica i birtija, potom sasvim posvetio stripu, ilustraciji i karikaturi. Na najviše srpske stripske vrhove su se, na manje-više sličan način, ponajpre ispeli i Konstantin Kuznjecov, Sergej Solovjev i Nikola Navojev. A i neki drugi...
Ovo izdanje specijalnog broja 7 revije "Pegaz", namenjene za vizuelne medije koji se izražavaju grafičkim putem, naslovljeno sa "Rusi su došli ili Po vedrom danu možete videti večnost" i u celini posvećeno jednom od tih srpskih Rusa, Konstantinu Kuznjecovu, pojavilo se još 1998. Prošle godine je unekoliko inovirano i grafičko-tehnički poboljšano. Između korica ima 116 stranica.
Pre stripova je obimni i bogato ilustrovani uvodni tekst Žike Bogdanovića, čiji se naslov podudara sa nazivom izdanja. U tom predgovoru Bogdanović, na svoj delikatni, sofistikovan i pristojan način, detaljnije i sveobuhvatnije, piše o istoj pojavi i procesu integracije Rusa u srpsko društvo, pridošlica o kojima se potpisnik ovog prikaza malopre vehementno i prozaično "raspevao".
Na velikom formatu izdanja objavljena su tri ostvarenja, prvi put pre 75 godina (jedan i ranije!) štampana u beogradskom stripskom časopisu "Mika Miš" (period 1938 - 1940.), a koja je stripovao Konstantin Kuznjecov.
Prvi je biografski strip "Knjaz Miloš", crtan na 18 tabli po scenariju Svetislava B. Lazića  i premijerno publikovan u nastavcima od 26. aprila do 8. jula 1938. u "Miki Mišu", i to od broja 196 do 217.
Drugi, "Stjenjka Razin" ima 25 tabli i nastao je po sopstvenom scenariju. Prvi put je u nastavcima objavljen u "Miki Mišu" od broja 416 do 435, od 31. maja do 6. avgusta 1940.
Treći, "Pikova dama", po delu Aleksandra S. Puškina, u ovoj knjizi zauzima 28 stranica. Ona se izvorno u "Miki Mišu", u kojem je objavljivana u nastavcima, od broja 444 do 460 (6. septembar - 1. novembar 1940.), sastojala od 17 velikih horizontalnih tabli koje su se, bez pravilnog razdela kadrova, širile na dve srednje strane časopisa. Čak su unutar sebe sadržavale rastere i naknadno štamparski bojene tonove. Za ovu priliku, tih 17 velikih horizontalnih tabli je premontirano na 28 manjih vertikalnih i svedeno na crno-beli crtež.
Sva tri stripa Kuznjecova su nezaobilazna, jer imaju, ne samo nesumnjivo veliku istorijsku vrednost za razvoj srpskog, pa i evropskog stripa i primenjene grafike, već i visoke likovno-narativne domete, a nesporno najviše za standarde epohe u kojoj u nastajali.
Na kraju knjige priređivač Žika Bogdanović sastavio je mali leksikon izabranih autora tog predratnog Beogradskog kruga: Đorđe Lobačev, Branko Vidić, Đorđe - Đuka Janković, Konstantin Kuznjecov, Sergej Solovjev, Nikola Navojev, Aleksije Ranhner, Ivan Šenšin, Sebastijan Lehner i Vladimir Žedrinski.
Rečju, ovo izdanje predstavlja kompetentan presek jedne epohe srpske, ne samo stripske i popularne kulture. Smatram da je zaista neophodno za njeno kompletno razumevanje.

NAPOMENA

Pored ostalih izvora podataka, pogotovo mnogobrojnih tekstova i knjiga Zdravka Zupana, više o ovim autorima i stripovima može da se sazna:

- na srpskom iz, nedavno u internet časopisu "Strip vesti" takođe registrovane, četvrte teorijske knjige Žike Bogdanovića Život u večnoj sadašnjosti, koja je u celini posvećena međuratnom srpskom stripu i striparima (izdavač "Ateneum/Realisaction", Beograd, 2016)

- na engleskom iz odrednica Slobodana Ivkova o srpskim striparima, objavljenim u Svetskoj enciklopediji stripa Morisa Horna (Maurice Horn: The World Encyclopedia of Comics, izdavač "Chelsea House Publishers", USA, 1999.), str./pg. 411-412, 464-465, 473, 488-489, 512, 715-716, 829-830 i 923-924.

Slobodan Ivkov

(pred vama je proširena verzija onoga što je Slobodan Ivkov, pod naslovom "Rusi su došli", o ovoj knjizi objavio u 21. po redu rubrici Stripologija, na str. 28 dnevnog lista "Blic" br. 6868 od 28. marta 2016. godine, "Ringier Axel Springer" d.o.o., Beograd)  

Нема коментара:

Постави коментар