Vid Vukasović: Ora

Zaspao je u Orinoj hotelskoj sobi a probudio se u polju punom čudnog cveća. Sunce tek što nije izašlo, pa je vedro nebo bilo preliveno purpurnim i zlatnim bojama kakve nikada ranije nije video. Ka zapadu je letelo jato velikih crvenih ptica sličnih ždralovima. Ora je bila budna i umivala se u potoku koji je proticao nekoliko metara od njegovih nogu. Bilo je prijatno toplo. Povetarac je ćarlijao, donoseći mirise polja. Ličilo je na san, a ipak je znao da je to java.

-      Rekla sam ti da ću ti pokazati Niru, moju rodnu planetu - reče Ora, dodirnuvši mu lice vlažnom rukom i poljubivšti ga.

-      Ali ja sam mislio da se ti šališ. Nisam ni sanjao da će se to zaista i dogoditi - uzviknu Marko uzbuđeno. Setio se svog prvog susreta sa Orom na moru, pre desetak dana. Odsela je u istom hotelu. Zavoleli su se na prvi pogled. Bila je vitka i dugonoga, imala je hod gazele, nekoliko santimetara niža od njegovih metar i osamdeset, crvene kose i bademastih očiju boje meda. Odmah mu je rekla da nije sa Zemlje, da je sa planete Nire, udaljene 18,4 dimenzijalnih stepeni u vremensko-prostornom kontinuumu. Smejao se i primio to kao uspelu šalu. Kada ju je upitao kako je doputovala na Zemlju, odgovorila je da to nije ni najmanje teško.

-      Mi često dolazimo. I ranije si nas sretao, ali nisi stekao poverenje nekoga od nas ili nekoga sa drugih svetova kontinuuma.

Sinoć je, posle prijatno provedene večeri, došla kod njega u sobu. Opet mu je pričala o svojoj planeti. Nije joj verovao. Možda zato što ju je voleo. Možda zato što je sve bilo podređeno njoj kao ženi.

Nebom proleteše još dva jata ptica. Sunce je izišlo veće od zemaljskog, prijatne žute boje. Mirisi su postali intenzivniji. Isparivala je rosa. Čuli su se glasovi insekata donekle sličnih cvrčcima.

-      Šta ćemo sada? - upita Marko - Da li se nalazimo blizu nekog naseljenog mesta?

-      Doći će po nas - odgovori Ora - Uskoro će doći Silt.

-      Ko je Silt?

-      Silt je moj prijatelj i učitelj. On me je naučio – DI-letu.

-      Šta je DI-let?

-      To sam ti ranije već objasnila - ljutnu se ona - ali ti nisi pažljivo slušao misleći da se šalim. Zar vi ljudi ne osećate kad neko govori istinu? Teško vas je ubediti. Držite se tunela svojih realnosti tako čvrsto da vas ne mogu razuveriti ni stvari koje se događaju pred vašim nosom. Znaš, zbog toga nije teško kriti se među vama. Čak i kada sam govorila istinu niko me nije shvatao ozbiljno. U najboljem slučaju su mislili da se šalim, u najgorem da sam luda. Nikada to nisu prihvatali kao istinu!

-      Ipak reci mi opet nešto o DI- letu - molio je.

-      Pokušaću, iako je teško naći prave izraze u tvom jeziku. U kontinuumu vreme-prostora postoji matrica sile koja objedinjuje sve njegove realnosti. Ona je sastavljena od najfinijih vibracija potke kosmosa, prema kojima su i one najviše dimenzijalne realnosti gruba tkanja. Da bi se prešlo iz jedne dimenzijalne realnoati u drugu, treba postići dovoljan izboj psihona, čime se od najbližih okaca matrice kontinuuma stvara dovoljan psihotronski mlaz za otvaranje međudimenzijalne „kapije“.

- Drugim rečima, ti si nas prenela ovde nekom vrstom teleportacije - reče Marko, pokušavajući da se seti svojih oskudnih znanja iz parapsihologije. Kao student- postdiplomac elektrotehnike bio je nepoverljlv prema parapsihološkim istraživanjima. Nije ih sasvim ni odbijao. Uvek je govorio da želi konkretne naučne dokaze, eksperimente koji se mogu uvek izvesti u laboratoriji.

-      Ne radi se baš o teleportaciji - odgovori Ora - ali nisi daleko od istine. Koristila sam i našu psihološku energiju, ali sam je pojačaja ovim uređajem - ona pokaza na svoju ogrlicu od srebrnastog metala, za koji je Marko mislio da je platina, na kojoj je visio medaljon sa ukrasima koji su donekle podsećali na stare asirske. U sredini medaljona bila je ptica sa očima čudno sličnim ljudskim.

U tom trenutku pored njih slete džinovska ptica. Imala je narandžasti kljun i smaragdne svetle oči koje su bile skoro u visini Markovih, jer je ptica imala gotovo čovečji stas.

- Dobro došao na Niru - reče ptica.

- Ali , ali... - mucao je Marko - pa vi ste ovaj...

- Da on je sličan ptici -      reče Ora sa osmehom.

Pokušavao je da se sabere. Znači li to de oni imaju više vrsta inteligentnih bića? Da li i stvorenja slična Siltu posećuju Zemlju? I ako posećuju, kako uspevaju da ostanu nezapažena? Ta sama je Ora rekla da ju je Silt učio DI-letu, to znači da se i on koristi tom veštinom. Verovatno noću leti posmatrajući ljude, nastojeći da ostane nezapažen kako ne bi izazvao podozrenja. Ove i mnoge druge misli proletele su mu kroz glavu izazivajući gotovo nesnošljivu bol. Bilo   je to suviše iznenađenja za jedno jutro, suviše neočekivanih         obrta. Kao da želi da dokaže da to nije san, stajala je Ora, stvarnija više nego ikad, obasjana sunčevom svetlošću u vidu njene vatrene kose.

Ipak nešto se čudno zbivalo sa Orom. Stajala je potpuno nepomično dok ju je Silt natremice posmatrao. Kao da su oboje sasvim zaboravili na Marka. Oko Ore pojavilo se prvo jedva primetno, a zatim sve brže treperanje vazduha. Iznenada, lik je počeo da joj se menja. Njeno prelepo lice se izduživalo, a nago telo prekrivalo perjem boje bakra! Kako se ovo čudovište usuđuje da to čini sa Orom? Pokušao je da pritrči, da joj pomogne, da otera tu ptičurinu, da razbije čini, da spreči pretvaranje tog lepog voljenog tela u neko njemu strano biće.

Ali i pored svih napora nije mogao ni da se pomeri. Kao da je bio zakovan za zemlju. Ori su se ruke pretvarale u ogromna krila, koja je otvarala kao ptić koji se tek izlegao ili bolje, kao leptir koji je izašao iz svoje čaure. Je li Orino ljudsko obličje bilo samo čaura? Koliko među nama ima hrizalida koji čekaju svoj trenutak da se izčaure i razviju krila?

Besan što ne može ništa da učini, pokušavao je da se odupre sili koja ga je sputavala. Silt tada, završivši sa Orom, okrete lagano svoj pogled prema njemu. Te oči. Ti laserski zraci zelene svetlosti koji su se, slični skalpelima, zabili u njegov mozak, u njegovu podsvest! Silt je leteo kroz najskrivenije kutke njegovog bića, menjajući mu matricu, tranaformišući mu telo i duh. Osećao je čudnu toplinu, tonuo je u košmarne svetove svojih gena. Činilo mu se da se seća Nire. Činilo mu se da je oduvek ovde. Ah kakvo olakšanje! Kakvo olakšanje odbaciti ljušturu ljudskog tela vezanog za zemlju. Kakvo oslobađanje čula! Viđen novim očima, svet Nire je eksplodirao u takvu lepotu, da je Marko, alijas Lor, zatvorio za trenutak oči. Krila su mu se brzo sušila. Žudeo je za Orom koja je bila privlačnija nego ikad, sa svojim predivnim perjem, sa svojim kljunom boje rubina, sa svojim prelepim pevom. Kako je uopšte mogao da je voli dok su bili ljudi? Kako je uopše mogao toliko dugo da bude van Nire? Više mu nisu bile potrebne reči. Dovoljne su mu bile misli i pesma, čista mizika koja je predstavljala govor Nirana. Nirin kliktaj, i on se vinuo za njom u nebo. Znao je da je jedan od njih, da se vratio kući.