Ovaj put je predložila da se nađu kraj
potoka gde su se prvi put videli i upoznali. Čekao je. Bilo je podne, a vreme gotovo
idealno. Vedro nebo sa nekoliko paperjastih oblačića, od kojih je jedan delom prekrivao
sunce. Sa njegove strane potoka rasle su lipe koje su upravo počinjale da cvetaju. S druge strane nalazila se crnogorična
šuma sa po kojom brezom. Čuli su se ravnomerna zrika zrikavaca i cvrkut ptica. Temperatura
je bila prijatna, ali ne pretopla. Ćarlijao je blagi povetarac. Tek da pokaže kako
ni u ovoj slici sve nije savršeno, veliki poskok prešao je preko staze na metar,
dva ispred njega i brzo nestao u žbunju. Opustio se, zatvorio oči i duboko udahnuo
mirisni vazduh, nastojeći da potisne sliku zmije koja je tako iznenada narušila
idiličnu scenu u kojoj se nalazio. Nije uspeo. Sam osećaj da je zmija u blizini,
bio je neprijatan i sprečavao ga da se zaista opusti.
Iznenada ga je neko dodirnuo po ramenu.
Bila je to Selija, koja kao da se stvorila niotkuda. Imala je tirkiznu lepršavu
mini haljinu i lake patike zlatne boje.
„Zdravo, Marko. Izvini što si čekao”,
reče i poljubi ga.
U kosi je nosila smaragdnu traku, a oko
vrata svoju čudnu ogrlicu za koju je tvrdila da je T komunikator. Uvek ga je iznova
iznenađivala savršenost njene lepote. Potpuno pravilne crte lica, velike bademaste
oči nebeski plave boje, uvek perfektno ofarbana tamno ljubičasta kosa, glas sa čudnim,
pomalo gugutavim grlenim naglaskom...
„Danas si se vrlo lepo obukla.”
„Idem na dužu misiju, pa sam htela da
ti ostanem u što lepšem sećanju. Ol Om će me pokupiti kroz jedan sat.”
„Hoćeš li me ovaj put upoznati sa njim?”
Poljubila ga je ponovo i rekla: „On bi
te uplašio. Sa Olista je. Znaš, nije baš ljudskog izgleda.”
„Još jedna ličnost iz njene mašte”, pomisli
Marko i nastavi razgovor o drugim stvarima.
Šetali su držeći se za ruke. Mešali su
se miris borovine, lipa u cvatu i Silijinog čudnog parfema. Bio je srećan što su
zajedno, ali ga je brinulo pominjanje nove skorašnje misije.
„Koliko ćeš sada biti otsutna?”
„Ne znam. Misija je prilično neizvesna.
Idemo u nesiguran deo Galaksije.”
„Nadam se da nećete naići na neku neprijateljski
raspoloženu inteligentnu vrstu,” prihvatio je njene maštarije.
„Važno je ne budu inteligentniji od nas,”
reče ona šaleći se, „uostalom ja sam navigator i uglavnom ostajem na brodu.”
„Jao, ujela me je!” vrisnula je uhvativši
se za članak desne noge. Videle su se dve krvave tačke od zmijskog ujeda. Veliki
poskok nestao je u travi.
„Idemo odmah do kola. Odvešću te u bolnicu”,
uzviknuo je uzbuđeno saginjući se da joj isisa otrov.
„Ne, može da ti naškodi!” Odgurnula ga
je od sebe i počela da govori u ogrlicu.
„Ol, saloe, is same hur. Osti, osti!”
„Moramo u bolnicu. Nemoj sada da se igraš
svojim kosmičkim maštarijama. Ovo je ozbiljno. Ujed poskoka može da bude vrlo opasan!
Moraš da primiš serum!”, vikao je iznerviran njenim ponašanjem. „Da li si svesna
šta ti se dogodilo?” Verovatno je zmijski otrov već počeo da deluje, pa su joj misli
pobrkane!
„Smiri se. Vrlo sam svesna. Mi sigurno
imamo bolje lekare od vas Zemljana. Pozvala sam pomoć.”
Na stazi ispred njih poče treperenje
i u sledećem trenutku stvori se biće samo izdaleka slično čoveku. Bilo je visoko
oko metar i po i imalo velike neljudske oči, kožu zelenkasto sive boje i mali prorez
umesto nosa.
Ono priđe i prinese malu srebrnastu kutijicu
mestu ujeda na Silijinoj nozi. Pojavi se tanak zrak svetlosti i obe krvave tačke
nestadoše!
„Ovo je Ol Om”, reče Silija nonšalantno,
kao da su sreli nekog njenog normalnog poznanika.
„Drago mi je”, reče biće, vraćajući uređaj
u džep pantalona.
„Sada moram da idem”, nastavi Silija.
Oboje su počeli da trepere; nestali su
pred njegovim očima!
Čitav Markov svet kao da se prevrnuo.
Do maločas smatrao je Siliju mladom pomalo ćaknutom devojkom, a sada, a sada... Stajao je kraj bistrog šumskog potoka i pitao
se gde li je, kako će izgledati ta njena misija i hoće li se s njom ikada ponovo
videti.
Нема коментара:
Постави коментар