Brem Stoker: GOSPA SA POKROVOM

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

Brem Stoker: GOSPA SA POKROVOM

Brem Stoker, „Gospa sa pokrovom“, „Otvorena knjiga“, Beograd, 2011.

POSLE „DRAKULE“ - ĆAKULE

Kod nas gotovo svi znaju za „Drakulu“ Brema (mnogi ovde ime izgovaraju kao Bram, što je bliže originalnom engleskom izgovoru Bra'm, od Abraham) Stokera (1847-1912), ali su tek nekolicini poznata i ostala njegova dela: dvanaest romana, mnoštvo priča... A i sve to o najpoznatijem svetskom vampiru se, da se ne lažemo, u polupismenoj Srbiji zna uglavnom samo posredno, pre po adaptacijama i pop-kulturnim emanacijama u različitim medijumima ove nesporne klasike žanra, nego posle pročitanog sjajnog knjiškog izvornika iz 1897, prevedenog osamdesetih u „Prosveti“.

„Gospa...“ je objavljena 1909. i očigledno je da je ovaj roman, jedanaesti od dvanaest koliko ih je objavio, još jedna od napisanih i štampanih posledica piščevog višedecenijskog detaljnog izučavanja, štaviše prave fascinacije Balkanom. I roman „Drakula“ iz 1897. bio je posledica ovog Stokerovog fokusiranja pažnje na naše poluostrvo.

Bio je opsednut, kao tada i ceo ostatak Evrope, egzotičnim, dalekim i uznemirujućim aktuelnim (i po njemu, oslobodilačkim!) Balkanskim  ratovima, kao i njihovim posledicama. Stoga, ovo je i delo futurološke SF, jer pretpostavlja buduću administrativnu i državnu organizaciju ovog prostora.

Roman počinje izvodom iz okultističkog dnevnika datiranim sa: januar 1907. Potom se 4. jula 1892. nastavlja sa čitanjem testamenta, a završava 1. jula 1909, i to hepiendom u novostvorenoj herojskoj državi Balki, premda je to relativno, jer ova proza nelinearne naracije, sa mnogo fantastičkih elemenata i uz pomoć „rekonstruisanih“ događaja, čitaoca neretkim „fidbekovima“ povremeno hronološki „šeta“ nazad-napred.

Usput, dok po nebu lete cepelini, a istovremeno u otvorenim mrtvačkim sanducima i po moru plove prikaze i zombiji, po gudurama se motaju onostrana stvorenja. Rečju, ima tu vazda vaskolikog tajanstva i mašte. Crna Gora je, u maniru rane političke korektnosti, preimenovana u Plavu Goru, premda postoji i Crna Gora, samo je umnogome drugačija od stvarne, a pominje se i Zemlja plavih planina. Umešane su i Rusija i druge velike svetske sile, Dalmacija (koja bi takođe mogla da bude prototip ideala „plavogorskog“ državnog suvereniteta), Istra i neke politički subverzivne (iredentističke) partije u Italiji, te formiranje Balkanske Federacije.

Manastir Ostrog je naseljeno mesto, dok se unaokolo Plavogorci i neka druga nepoznata divlja plemena (pogodite koja!), sve tražeći mineral „uranit“ radi dobijanja radijuma za vazduhoplovstvo (Sic! 1909! Samo pet-šest godina od nastanka prvog aviona braće Rajt!) velesila, po brdima Prokletija 'akaju sa ezoteričnim nemanima, daždom i nečisti, pa zatim sa Turcima i Otomanskom imperijom, a bogme i međusobno, pri čemu se ispaljuju đulad čije eksplozije se vide preko puta Jadranskog mora, čak u Italiji.

Novi žanr?

Recimo, gotski politički roman! Primenjen je sličan književni postupak kao i u „Drakuli“, premda u njemu, za razliku od „Gospe...“ ima i jedan „egzotičan“ balkanski kuvarski recept za „mamaljugu“, kako su, sećam se, i moji pokojni deda Svetozar i baba Stanka zvali dva jela: kako „današnji“ kukuruzni kačamak, tako i smešu starog suvog hleba, vode i soli.

Stoga, ovo kombinovano pseudodokumentarno (usputne beleške, čitavi izveštaji ratnih sekretara, stenogrami nacionalnih saveta, kontemplativni zapisi aktera...), metadnevničko, poluepistolarno i fragmentarno „hemerotečko“ delo sa inkorporisanim fiktivnim novinskim isečcima i člancima, bogme drži tenziju skoro kao „Drakula“. I pored svega navedenog nije reč, daleko bilo, o postmodernističkoj prozi, premda....

Viktorijanska? Postviktorijanska?

To svakako!

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljović je na sajtu „Art-anima“ ovaj roman, za koji je po sopstvenom priznanju, a meni na čast, saznao iz mog prethodnog prikaza u dnevnom listu „Blic“, okarakterisao „kao horor-fantazijsku alternativnu istoriju Jugoslavije“, izdvojivši iz originalnog izdanja sledeće rečenice, i sam ih prevodeći:

„Sada kad su Srbija i Bugarska upotrebljene kao zavesa iza koje se... skrivaju ambicije za prisajedinjenje provincija nekada turskih... i kad se činilo da će Crna Gora zauvek izgubiti nadu da sebi pripoji Boku... i kad je Sandžaku i Novom Bazaru zapretila sudbina koja je već zadesila Bosnu i Hercegovinu... Austrija bi se odrekla Dalmacije, Istre, i Sklavonije, kao i nekih delova Hrvatske, i ugarskog Banata“ (str. 167-168 u Projekt-Gutenberg tekstu), ukazavši potom na izgled nekih ranih engleskih izdanja ove knjige na sajtu: http://www.bramstoker.org/novels/covers/11shroudbc.html.

„Mekgafinom“ bi mogla da se smatra devojka sa početka, za koju bi samo sa mnogo dobre volje moglo da se kaže da je nekakva djeva bajna, a još manje ašik-devojka ili ne daj bože zumbul-hanuma. Naime, ona je zombirana žena koja sa fenjerom u pomenutom sanduku plaši mornare, a i tako obeznanjena unaokolo baza po šumama. Nije ona jedini zombi, ali prepričavanje bi nas daleko odvelo. Ima tu zanimljivih imena likova, od kojih su neki, rekao bih, originalan Stokerov lingvistički doprinos ovdašnjoj raznovrsnosti. Jedan primer: lično ime Vojvodin.

Elem, sve je super, jedino što na kraju knjige nema sadržaja, iako se ona, ovako zamašna, sastoji od čak devet poglavlja, odnosno „knjiga“. Nisam ga video u izvorniku, ali nije važno ni ako sadržaja (možda) nema u engleskom izdanju, premda verujem da ipak ima. Ne valja, ni ako je možda tako (u šta iskreno sumnjam), slepo povoditi se za inostranim trendovima.

Pre će biti da je ovde na delu opet stara srpska bolest koja onemogućava da se „poentiraju“ mnogi nesporno vanserijski projekti, kao što je nesumnjivo i ovaj.

Jeste propust, jeste i šteta, ali relativno mala!

No, i bez toga sam nepojamno uživao čitajući ovu staromodnu knjigu.

  

Slobodan Ivkov

Srpski Holivud: "Veliki šumski patuljak" za film Mladena Milosavljevića

Pobednik 4. Revije nezavisnog off-filma Srbije je Mladen Milosavljević sa filmom "Naprata", saopštio je danas beogradski producent "Fiks Fokus" koji organizuje ovu nesvakidašnju manifestaciju u selu Mutanj na Rudniku zajedno sa lokalnim filmofilom Ivanom Jakovljevićem.

Autor iz Velike Plane Milosavljević dobio je u "Srpskom Holivudu" nagradu koja se zove "Veliki šumski patuljak".

Druga nagrada - "Šumski patuljak" pripala je Marku Backoviću iz Pančeva za film "Između smrti i jave". 

Producent ova dva filma je "Panzova Pictures" iz Pančeva.

Treću nagradu - "Mali šumski patuljak" dobio je Bojan Stefanović iz Vršca za film "Beksonačni hodnik", u produkciji "Requiem Films" iz Vršca.

Odluku je doneo žiri čiji je predsednik bio dramaturg Miodrag Novaković, a članovi filmski reditelj-dokumentarista Miroslav Nikolić i sponzor festivala dr Božidar Udovičić.

Na reviji je ove godine od 1. do 3. avgusta prikazano šest filmova u konkurenciji i četiri van konkurencije. To su dugometražni i srednjemetražni filmovi koje autori snimaju u svojim "kućnim radionicama", sa porodicama, komšijama i prijateljima, dakle produkcijski potpuno van okvira zvanične srpske kinematografije.

Mesto održavanja poznato je kao "Srpski Holivud" jer je Jakovljević, u lokalnom okruženju prozvan Ivo-Car, na jednoj strmoj livadi, na vrhu brda Straževica, podigao slova visoka tri i po metra koja čine reč "HOLYWOOD" i koja se veoma lepo vide sa Ibarske magistrale, čak i noću, jer su osvetljena.
Jedno L umesto dva u ovoj reči (kako bi bilo pravilno napisano) nije slučajno izostavljeno, već je to Ivo-Car uradio namerno, kako kaže, da ga ne tuže Amerikanci.

Reviju su, pored dr Udovičića, podržali Kulturni centar Gornji Milanovac, Hotel NEDA sa Rudnika, Centar dečijih letovališta i odmarališta sa Rudnika i Mesna zajednica Rudnik.

Preuzeto sa:

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/485591/Srpski-Holivud-Veliki-sumski-patuljak-za-film-Mladena-Milosavljevica

ČOVEK-FUZIJA

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

ČOVEK-FUZIJA

Nikola Mišić, "Čovek-fuzija", "NNK internacional", Beograd, 2012.

Sadržaj izdanja (8 glava/priča):

"Crni voz" (str. 7-41), "Čovek-fuzija" (str. 42-76), "Centralni ključ" (str. 75-102), "Čovek sa tuđim pogledom" (str. 103-129), "Bordel" (str. 130-159), "Fabrika" (str. 160-188), "Na putu za Vilmington" (str. 189-226), "Dame i gospodo, Eldon Plu" (str. 227-254).

Uopšte nije čudno ako pri prvom susretu sa ovom vrlo, vrlo dobro napisanom F knjigom neki površni čitalac i ne prepozna da se tu radi o nekakvoj fantastici. Autor (Beograd, 1966), koji je diplomirao na filmskoj režiji, usporeno pripoveda o turobnoj, jednoličnoj svakodnevici jednog železničara, no oprez senzibilnog konzumenta bude neobična imena aktera, te tobože poznatih glumaca i javnih ličnosti, ili nazivi toponima koji nam odnekud izdaleka zvuče poznato, samo što su... potpuno neobični. Kao u snu, naslućujemo da su oni nestvarni, nepostojeći, ali hipnotički se primamo na njih, želimo ili nas nešto privlači - da idemo dalje... Ergo, da smo sasvim svoji, uvideli bismo kako sve nepogrešivo nagoveštava nekakvu defektnu, alternativnu stvarnost, ako već ne i čitav virtuelni univerzum. Potom nas vešti pripovedač uvodi u horore, po idejama i koncepciji sasvim, a po pripovedačkoj veštini gotovo ravne kafkijanskim metamorfozama, birsovskim preokretima i lavkraftovskim emotivnim sunovratima.

Železničar se onesvešćuje, pa potom budi u telu svoje žene. Počinje sledeće poglavlje, još uvek mislimo romana, jer toponimi ostaju isti, a i postoje reference na prethodnu epizodu, no - hoćeš!

Narednom liku jednog dana iz usta počinju da izlaze insekti. On se, doduše, ne transformiše u insekta kao kod Kafke, ali se zato svaki put kada oni nagrnu iznutra na čist vazduh - njegovo telo troši i smanjuje. Da ne otkrivamo panč-lajn! He, he, malo kasnije ćemo...

Već kod treće skaske konačno prihvatamo, ako baš želimo da se opredelimo, kako se tu, u stvari, radi o zbirci priča, a ne o romanu. Samo, što to nije obična, mehanički sklopljena zbirka, već ciklus vešto ispričanih priča o Velikom Gradu! On je i glavni junak i mesto i medijum (u devetnaestovekovnom smislu: "etar"), odvijanja svih ovih netipičnih, ali od strane nekog ko u njega dolazi iz manje sredine, nikako ne odbacivih velikogradskih čudesa. Uprkos novumu, svi akteri zaprepašćujuće oportunistički i ravnodušno sve što čitaocu izgleda iščašeno - uzimaju zdravo za gotovo.

Rekao bih da je mala šteta što forma ove prozne knjige nije dovoljno jasno određena. Možda bi uz nekoliko dorada autora na sugestiju urednika ili izdavača, sa samo par intervencija, koje bi s jedne strane izoštrile formalne razlike između romana i zbirke zasebnih priča, a s druge malim vezivnim tkivima povezale izdiferencirane segmente (na primer, kao u "Gradu" Kliforda Simaka), ili bar predstavljale pokušaje da se napravi celina (na primer, kao u "Ilustrovanom čoveku" Reja Bredberija), ovo bi odista mogao da bude nedvosmisleni roman, dok, s druge strane, diferencijaciju možda potcrtava, a prevagu da se knjiga na kraju odredi kao zbirka priča donosi to što je celo izdanje naslovljeno po jednom od poglavlja/priča - onom drugom po redu.

Ipak, to odista nije najvažnije.

Nadrealna atmosfera i splin izdaleka asociraju na one iz romana "Vi koji maštate o sreći" Ljubomira Damnjanovića. Prisetimo se poizdalje i "Senke naše želje" Darka Tuševljakovića. Ima tu nečega srodnog i u ozračju iz njega, premda je Tuševljakovićev roman mnogo bliže stvarnosnoj prozi. 

Da pogledamo detaljnije!

Tek toliko da bliže dočaram duh koji prožima... itd.

Dakle, idemo od početka!

Prva priča.

Izvesni Kazimir Luc, već 11 godina železničar, kao i svaku noć, biciklom dolazi na posao u kućicu pored pruge. Jedan je od onih koji jedva čekaju da odu da rade, ne zato što vole svoje radno mesto, već da pobegnu od žene aspide (u ovom slučaju - Emilije) koja im decenijama, iz sata u sat truje život. U daljini, iza železničarske kabine, je tajanstvena, tamna i preteća šuma Pitipar iz koje se nikada nikakav zvuk nije čuo. Da li je to puška (doduše malo kabastija!) iz prvog čina, koja će opaliti u poslednjem? Neće, bar ne za sada, no, da osmotrimo malčice oko Kazimira i pruge! Nismo načisto šta je pogrešno: unaokolo se odvija svakodnevni život, vozovi dolaze i prolaze, pijanci bazaju po nasipu, tarabe se nakrivile, još je toplo leto, psi laju - i niko normalan o tome ne razmišlja, a još manje postavlja pitanja. Elem, Lucu pozli posle prolaska jednog od vozova. Nekako se vrati u kućicu i onesvesti. Budi se na nepoznatom mestu ispred drvenih vrata. Tu se nešto događa, pojavljuje se neki tip, Luc hoće da uđe - neće da uđe, drž - ne daj... hvata ga granje nekog hrasta, i sve tako. Posle se budi u telu svoje debele žene. Inverzija. Vraća se kao Emilija u stan, gde ga dočekuje on sam, u starom obliku. Ne može da se snađe. Beži. Opija se. Zaboravljajući da je sada žena, pokušava da siluje neku damu. Zadržavaju ga u policijskoj stanici. Muž, to jest on sam, dolazi da ga izvadi iz zatvora. Budući da se pomirio sa svojim novim identitetom koji ne može da objasni nikome, on(a) se u nastupu slabosti (i teranja) konačno poda svom mužu, to jest sebi, on je opasa, pa se oni poznadoše u biblijskom smislu. Dobro, dobro, u knjizi ne piše baš tako, ali verujem da je upućenima smisao bar malo dočaran. Posle nekog vremena on(a) spoznaje da je trudan, ili trudna, već kako se na stvar gleda. Porađa se i dobija odavno željenog sina. Ende.

Druga priča. Naslovna.

Slikar Nolonger Tol je visok čovek, što uopšte nije bez važnosti za dalji tok ove pogibeljne skaske. On živi sam, što je takođe okolnost koja nesumnjivo uveliko rasterećuje pisca u obrazlaganju nesrećnog razvoja događaja, u kojem Nolongeru niotkuda nema pomoći. Ali, pošto neko na kraju mora da pronađe zabeleške stradalnika, jer kako drugačije da saznamo o sumornom zbitiju, tu je prijatelj dr Isakson koji obija vrata stana. No, da se malo vratimo. Posle obedovanja u jednom restoranu, kao u onoj epizodi TV serije "Dosijei Iks", iz usta počnu da izlaze insekti nalik muvama. Kako oni izlaze i odleću - tako se on polako smanjuje. Pre nego što ode na čuvenu večernju pozorišnu predstavu naslovljenu sa "Čovek-fuzija", e da bi prekratio vreme i skrenuo turobne misli, on odluči da poseti i bioskop. Počne da gleda onaj znameniti film "Noć i znoj". Avaj, iz usta mu u mraku sale i dalje neprestano izlaze insekti, sve više njih, a on se sve više i više smanjuje! Kako je kasnije, sve štucajući, odgledao i pozorišnu predstavu - to samo on zna. Dirnut komadom i sudbinom pisca Ivana Goga, koji je umro u svojoj 29. godini, ode noću na njegov grob. Tek tu iz njega navali dažd i nečist u obliku insekata i naš Tol se smanji na visinu od samo desetak centimetara. Ispao iz odeće. Navuče na sebe praznu kutiju od cigareta. Kako se dalje proveo, bolje da ne prepričavam. Nešto između likova te visine u velegradu, na primer Džerija iz serije animiranih filmova "Tom i Džeri" i Štrumpfova u Njujorku! Ukratko, kao i njih, pored ostalih neprijatelja, i našeg Nolongera je jurio neki mačor. Nije ga pojeo, pa ni načeo, jer se nesrećnik zgodnim spletom slučajnih okolnosti sklonio u neki oluk, gde je i prespavao, pa se okrepio. Kačio se posle na automobile, kako bi se vratio u stan, a nekim volšebnim proviđenjem, nije bio ni zgažen. Poslednjim snagama on je, znajući da će narednih dana naići njegov prijatelj, opisao u nekakav notes svoj slučaj, sve držeći olovku obema rukama, i - potpuno nestao!

Da ne prepričavam dalje, premda beleške posedujem!    

Sve priče imaju podjednako zanimljive sadržaje i, ponavljam, sjajno napisani tok.

Na svu sreću, ovo se ne odigrava u našem, već u nekom alternativnom univerzumu!

Hm, da li?

Taj Veliki grad takođe ima svoj velikogradski zoo, pozorište... Ali, i muzičke hitmejkere kao što su, na primer, nadaleko čuveni Tim Slet, pa glumica svetskog glasa Nela Vijano, pa likovi nikom neobičnih imena Baltazar Kragen, Eldon Plu, Kapesijus Glic, te nezaobilazne pozorišne predstave, filmovi, literarni klasici iz školske lektire...

Nego, da se ovde na osnovu knjige snimi film, a ona to svakako zaslužuje, pretpostavljam da bi atmosfera nalikovala na nešto između srpskih verzija Kafkinih dela  "Preobražaj" i "Proces", te, možda, pomešana i sa onom iz filma "Grad tame" ("Dark City") sa glumcem Kiferom Saterlendom kao glasom iz off-a.

Mislim da je ova knjiga ne samo neopravdano zapostavljena, već i gotovo sasvim prenebregnuta od strane naših fantastičara. Toplo je preporučujem.

Slobodan Ivkov

Zbornik časopisa Helly Cherry: Volim da letim

Ovim Zbornikom webzine Helly Cherry obeležava 11 godina postojanja

Kaže se da najbolji plodovi najduže zru. Tako je i Zbornik koji je pred vama nastajao čitavu deceniju, i duže. U tom je vremenskom periodu veliki broj neprofitabilnih internet časopisa, kakvi smo i sami, prestao da postoji, pojavio se i ugasio, dok smo mi, čudom ili tvrdoglavošću, ili iz najobičnije gladi za znanjem, stvaranjem i pisanjem, opstali.

Uz nas su opstali i ostali mnogi koji su, svojim prilozima, doprineli da ovaj Zbornik ugleda svetlost dana i bude ovako obiman i kvalitetan kao što jeste. Helly Cherry ekipa želi prvenstveno njima da se zahvali: na istrajnosti, upornosti i zajedničkoj gladi: gladi za kulturom, dobrom pričom, pesmom, slikom, rečima...

Na stranicama zbornika „Volim da letim“ naći ćete mnogo toga: dobru pesmu, odličan haiku, fantastičnu priču, aforizam. Bogat sadržaj, zanimljivo i uzbudljivo štivo, začiniće vam ovo leto i, nadamo, se „navući“ vas na priču zvanu Hely Cherry – tražićete još i još zbornika, priloga, intervjua, slika... Trajaćemo onoliko koliko budemo imali snage da trajemo, u ovim ludim vremenima, to je sve čemu možemo da se nadamo – a trajaćemo duže (bolje i jače), ukoliko ostanete uz nas, ili nam se pridružite, ukoliko nas prvi put čitate.

Zarad svih onih koji vole dobru pisanu reč, zarad svih onih koji ne pristaju na Velikog brata, turske-uzbekistanke-avganistanske-mongolske-kakve-god serije i sve druge užase koji se vode pod televizijskim programom današnjice, otvaramo stranice zbornika „Volim da letim“ i nudimo vam beg, utehu, spas, let nebeskim, svemirskim i svim drugim prostranstvima koji su vam i te kako potrebni... Uživajte.

Zbornik je dostupan za online čitanje i besplatno skidanje na adresi: http://www.mediafire.com/view/6i5vi11p535np61/Volim_da_letim_-_HC_Zbornik.pdf.