FANTASTIČNA
SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_prevedena
Knjige na
srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke
G. Martinov:
VENERA, SESTRA ZEMLJINA
G. Martinov,
"Venera, sestra Zemljina", "Nolit", Beograd, 1961.
Ovo
je roman koji je od samog prelaska iz pedesetih u šezdesete, kada je doživeo
prvi naš prevod, nekoliko puta objavljivan u Jugoslaviji i Srbiji. Posebno je zanimljiva
verzija kod zagrebačke „Epohe“ sa naslovom „Tajna kamene čaše“. Delo je, ne
samo u obliku knjiga, već i kao manje ili više skraćivana proza, u tada
popularnim nastavcima, publikovano u novinama i časopisima.
Reč je o žanrovski
čistom naučno-fantastičnom ostvarenju, po mnogo čemu tipičnom za onovremenu
sovjetsku i rusku SF književnost, pored ostalog i po preovlađujućem (danas
znamo, pogrešnom) shvatanju da su oblaci, koji pokrivaju celu planetu Veneru,
ona čuvena zavesa koja teleskopima onemogućava pogled na njenu površinu,
posledica okeana i vode ispod njih, a ne, u stvari, gasova od istopljenog olova,
drugih metala i nemetala, lave, vulkanski aktivnosti i čega sve još ne. Teorija
o tamošnjem „efektu staklene bašte“, koji je doveo do temperature površine od
350-500oC i stvaranja slike Pakla još u ovom našem materijalnom
svetu, javila se tek par decenija posle nastanka ovog romana. Po Martinovu, kao
i mnogim astronomima i astrobiolozima u prvoj polovini 20. veka, ispod tih
oblaka od vodene pare, a u okeanima i na kopnu buja život, ponekad kao u onoj
Spilbergovoj seriji filmova o Jurskom parku, ponekad kao u savremenim tropskim
šumama i stepama. Pošto su toliki oblaci, dumali su Rusi, odnosno Sovjeti, onda
mora da dole ima i grozomornih oluja, te svakojakih grandioznih atmosferskih
poremećaja.
Na sličnim premisama
zasnovan je i jedan vrlo dobar sovjetski SF film iz tih godina o ekspediciji na
Veneru. Radi se o „Planeti bura“ iz 1962. reditelja Pavela Klušanceva, koji je
scenario pisao sa čuvenim sovjetskim SF piscem Aleksandrom Kazancevom. I u njemu,
Venera je približno u evolucionoj fazi u kojoj se Zemlja nalazila u vreme
dinosaurusa, premda astronauti na kraju, pred sam polazak nazad, nalaze
artefakt (malu skulpturu) neke nepoznate civilizacije.
Kako god bilo, tek
ovo je, ako ne možda prvo, a ono sigurno integralno, najkompletnije izdanje, akcioni
roman koji je, kao i mnogi drugi tvrdo ukoričeni naslovi iz edicije „Zanimljiva biblioteka“ (setimo se samo „Planete sanjara“, „Hrizalida“ i još
nekih), ulepšao detinjstvo i raspaljivao maštu nekoliko generacija mladih
srpskih ljubitelja SF-a, tamo negde od kraja pedesetih, pa do sedamdesetih.
Potpisnik ovih redova iskreno priznaje da mu je, sve do otkrića 1973. godine „Grada“
Kliforda Simaka iz edicije „Kentaur“, kada je imao 14 godina, a potom, lančano,
i ostalih naslova o kojima do tada ništa nije znao, jer su mu kao detetu bili
odbojni zbog svojih neprivlačnih, mračnih, crno-belih naslovnih stranica, „Planeta
sanjara“ Džona D. Mekdonalda i „Hrizalidi“ Džona Vindema iz ove edicije, kao i „Srebrni
skakavci“ („Marsovske hronike“) Reja Bredberija iz jedne druge, bile apsolutno
naj-naj SF knjige.
Najuopštenije
poredeći, po načinu pristupa „ekspedicijskom novumu“, „Venera, sestra Zemljina“
je potpuno nezavisan, daleki sovjetski srodnik američke TV serije „Izgubljeni u
svemiru“. Najveća razlika je, naravno, u tome što Sovjeti znaju put nazad na
Zemlju. Plus što tu ima i današnjoj mladeži manje poznatih pojmova kao što su
SSSR i Komsomol, a, da se ne lažemo, odista se najiskrenije ne sećam da li
između korica ima i odlikovanja udarnicima, trudodana i vodeće uloge Zna Se
Koje Partije, ali, nešto mi se kao promalja kroz maglu, pa ipak osećam obavezu
da i na najgore pripremim, onog nesumnjivo retkog, a ovim mojim elegičnim
tekstom zavedenog i zaslepljenog čitaoca koji pohrli da traži ovu knjigu. No,
ni resentiman nije ideja ovog prikaza, jer, da se ne lažemo, još uvek sam
intenzivno emotivno vezan za ovu knjigu - pa smo na istom.
Na kraju romana je,
ne samo ostavljena, već i otvoreno najavljena mogućnost za nastavak. Ah, ta
neiscrpna SF tema, ta SF madlena, ta tajna Faetona, nestale planete između
Marsa i Jupitera, iza koje su ostale samo krhotine koje danas čine asteroidni
pojas! Dok pijem čaj i grickam srpsku verziju madlene u obliku čajnog kolutića
ili keksa „Zlatni Pek“, zatvaram oči i prisećam se onolikih SF priča nastalih
ovim povodom, većinom iz „Politikinog zabavnika“, „Kekeca“ i „OTO zabavnika“,
sve do „Siriusa“ osamdesetih... A tek stripovi na ovu temu! Ja l' je Faeton
uništen ogromnom nuklearnom eksplozijom – ja l' se sudario sa nekom drugom
planetom ili satelitom, ja l' je uništenje posledica nepojamnog rata koji se
oteo kontroli – ja l' ga je rastglo gravitaciono razvlačenje Jupitera, ja l'....
Nikada to neću saznati... Em danas niko više, ne da ne prevodi te onovremene
ruske romane - nego i ne zna za autora, em u ovim godinama ne bih imao snage da
čitam tako napisanu, presporu, preopširnu i prenaivnu beletristiku. Premda, ne
i nemaštovitu, neintrigantnu ili sasvim nezanimljivu!
Ipak, ako se složimo
da bi se u okviru žanra mogao, na primer, uspostaviti avanturistički omladinski
podžanr koji bismo nazvali „kosmička istraživanja“ ili „međuplanetarne
ekspedicije“, onda je ovo jedan od najlepših primera.
Sa Zemlje ka Veneri
polazi kosmički brod. Zadatak mu je i da usput poseti asteroid Arsena. Posle
spuštanja na njega, kosmonauti tamo nailaze na porušene zgrade, piramide,
tetraedre, oktoedre i druge artefakte, očigledno dela neke iščezle
civilizacije. Produživši na Veneru, tamo doživljavaju mnoge avanture, naravno i
uz neminovne ljudske žrtve. Sreću se sa Venerijancima, potom, pošto je planeta
kod Martinova prekrivena dobrim delom vodom, tu su i ogromne kornjače, čudne
biljke, razorne oluje... No, najvažnije, razrešava se i tajna o tome kakva je
to tajanstvena napredna civilizacija postojala u Sunčevom sistemu pre naše.
Od dve i danas
preovlađujuće teorije o nastanku asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera,
smeštenog baš u međuplanetarnoj „rupi“, tamo gde bi se po svemu očekivala neka
planeta sa svojom orbitom, pisac se odlučuje za pretpostavku kako su te
mnogobrojne krhotine nastale raspadom te planete (hipotetičkog Faetona), a ne
za onu da su ta mala nebeska tela nepravilnog oblika oformljena parcijalno i
nezavisno, još u vreme nastanka Sunčevog sistema, kada je, navodno, Jupiter
svojom ogromnom masom na tom prostoru onemogućio formiranje neke veće celine,
odnosno planete. Dakle, asteroidi su krhotine uništene planete, a ne parčići od
kojih nikada nije nastalo neko veće nebesko telo.
Tehnološki superiorni
Faetonci su, po ovom piscu, u pradavnoj prošlosti stigli na Veneru, istražujući
je i pokušavajući da kultivišu lokalne stanovnike. Naučili su ih da gaje
svetleće drveće i uzgajaju „kornjače“, napravili im lenjire, sagradili brane...
U međuvremenu, njihova planeta je eksplodirala zbog, u ovom romanu ipak još
nepotpuno objašnjenih razloga (najavljen je nastavak, odnosno drugi roman u
kojem bi se i ovo „objasnilo“), tako da su oni ostali poslednji predstavnici
svoje rase. Odleteli su prvo nazad, među ostatke svoje planete, potom do Marsa
i Zemlje, da bi se konačno vratili na Veneru, a i gde bi drugde, gde su polako
umirali jedan za drugim. Kremirali su se u nekim kamenim peharima, tako da iza
njih, osim u posle ko zna koliko eona ipak sačuvanom brodu neke dokumentarne
zaostavštine, nije ostalo nikakvih kostiju ili drugih telesnih fizičkih
tragova, što samo povećava misteriju... Dokumentaciju čini jedna
trodimenzionalna „filmska“ projekcija o povesti tih posetilaca, film koji se
ponavlja, odnosno njihove vizuelne ispovesti, plan kosmičkih putovanja i, na
kraju, rekapitulacije bitisanja i stradanja na Veneri.
Let sovjetske
ekspedicije nazad na Zemlju traje osam meseci, a neka sledeća će na Veneri
detaljno proučiti kosmičku letelicu Faetonaca...
Neprestano moramo da
imamo na umu kako u vreme nastanka romana još nije bilo svemirskih letova sa
ljudskom posadom, pa je pisac čak osetio potrebu da se na početku ogradi od
eventualne prevelike uverljivosti ili svoje razuzdane, preterane maštovitosti.
U američkoj, ne samo pop-kulturi, kada je nešto neverovatno ili na neki način potencijalno
opasno, postoje čuvena upozorenja: „ne pokušavajte ovo kod kuće“ ili „sve je
ovo plod mašte“, a u sovjetskoj: „Već je sasvim blizu dan kada će se
međuplanetarni letovi od drske mašte pretvoriti u stvarnost. Danas nema sumnje
da će sadašnje pokolenje videti poletanje prvog kosmičkog broda sa Zemlje.
Pisac je daleko od pomisli da će njegov roman dati stvarnu sliku već bliskih
kosmičkih putovanja...“ Da se podsetimo još jednom, naslov je pisan oko 1958,
kada je tek pre godinu-dve, 1957. poleteo prvi satelit bez ljudske posade
Sputnjik.
Za svaki slučaj,
pisac se oglasio i na kraju knjige, još malo se ograđujući i još malo
podgrevajući nade radoznalih čitalaca za nastavak.
A ni danas, ako
zanemarimo poneki tu i tamo ubačeni odraz duha vremena (na primer, to da je
direktor Instituta za istraživanje kosmosa heroj sovjetskog socijalističkog
rada), kao i osnovnu, kasnije utvrđenu nespornu
pretpostavku, to da je Venera, u stvari, usijana planeta sa rekama
istopljenog olova i lave, u celini posmatrano, štivo između korica, kao
konstrukt i kao zabavna popularna i avanturistička omladinska beletristika,
gotovo da za taj najmlađi čitalački uzrast uopšte ne deluje zasterelo ili
prevaziđeno. Pisac prilično vešto za ono vreme čitaocu drži pažnju. Uz male
uredničke intervencije...
Sa velikim zadovoljstvom
sam, pišući ovo, posle pola veka knjigu ponovo prelistao, pa se bogami na
mnogim delovima i oho-ho dugo zadržao.
Ali, ako pažljivije
razmislimo o onoj prvoj od prethodno nekoliko citiranih piščevih rečenica, a
koja, podsetimo se, glasi: „Već je sasvim blizu dan kada će se međuplanetarni letovi od drske mašte
pretvoriti u stvarnost“, videćemo da je osnovna ideja iznenađujuće aktuelna i u
ovoj 2014. godini, kada nastaje ovaj prikaz. Naime, ni do danas, dakle pola
veka od nastanka, pokazuje se u tom pogledu neobuzdano optimističnog
Martinovljevog romana, nije ostvaren ama baš nijedan međuplanetarni let sa ljudskom posadom, ni do susedne Venere, a ni
do, s druge strane, još bližeg nam Marsa, kao što je gotovo sasvim izvesno da
ih neće ni biti još bar deceniju-dve.
Nije važno. Izvršite
eksperiment. Pokušajte ipak mlađe da navedete bar da počnu da čitaju ovu
knjigu. Ko zna, možda ih povuče... Učlanite decu u biblioteke! Ipak! I pored interneta,
mobilnih telefona i video igara! Baš uprkos njima! A onda ih diskretno uputite
na avanturističke knjige koje su vama raspaljivale maštu! Dobro, ne moraju to
da budu naučnofantastična dela ako ste vi više voleli vesterne, samo ovo vreme
im baš ne ide u prilog...
A ako potomci baš i neće u
biblioteke, a vas mrzi da ih odvedete u nabavku u antikvarijate (sigurno knjige tamo ima, proverio sam, o buvljacima da i
ne govorimo, a i kako ne bi - štampane su takve šezdesetih u desetinama hiljada
primeraka), mora da negde na internetu ovaj roman postoji skeniran! Možda i transformisan u tekst!
Mnogo ova moja priča govori o
našem vremenu, jer ni pomenutog, jednog od najvećih srpskih izdavača („Nolit“ -
od „NOva LITeratura“) već odavno nema, kao ni imena ruskog grada u kojem je
delo doživelo premijeru (Lenjingrad), dok su svi zaboravili i na POLITkomesare
i na G. Martinova, kojem ionako nigde u našoj knjizi kojom sam se bavio nije
pomenuto puno ime, iako je vazda budni i pedantni dr Aleksandar B. Nedeljković
negde „iskopao“ da se možda zove Georgij... Ali, ko nas pita...
Sve su prekrili tranzicija,
poplave i šaš...
Slobodan Ivkov
