Književna radionica "Reč i glas"

Obaveštavamo Vas da je književna radionica "Reč i glas" počela s radom i pozivamo vas da nam se pridružite. 

​Za sve informacije, molimo Vas da posetite naš blog http://knjizevnaradionica.blogspot.com/  

ili nam se obratite putem mejla bgstorytelling@gmail.com 

ili na br. tel: 064 229 42 09.

Sten Li i grupa crtača, Osvetnici

OSVETNICI 1

Sten Li (tekst) i grupa crtača (Džek Kirbi, Don Hek, Volas Vud...), Edicija "Essential": "Osvetnici" (1. tom), "Čarobna knjiga", Beograd, 2012.

Bez kapi krvi

Slobodan Ivkov

Uzimajući ih zdravo za gotovo kao avanturističke stripove, urbane bajke sa maskiranim superherojima koji imaju, ili potpuno neljudske ili vežbom osnažene postojeće osobine, najčešće gubimo iz vida da je tu uvek, bez izuzetka, reč o F ili NF ostvarenjima.

Konkretno, kod "Osvetnika", jedne velike i promenljive grupe različitih superheroja (stvorene verovatno zato što je "Fantastična četvorka" bila možda odviše okoštala po sastavu i nedovoljna da se razmahne mašta dinamičnog scenariste Stena Lija), čak i pored njihovih nespornih ličnih moći, kao tipičnih likova - akcionih heroja, zapažamo da su okruženi, ili indukovani, nespornim tehničkim sredstvima, pa bih se usudio reći kako je tu u pitanju čist NF žanr. NF "gedžetima", letelicama i oružjima ih većinom oprema Toni Stark (Gvozdenko ili Ajron-Men), ionako proizvođač visoko sofisticiranog oružja za vojsku SAD.

Na primer, Oko Sokolovo (Hokaj) nema neke nadljudske moći, osim što poseduje veštinu neverovatno preciznog gađanja lukom i strelom. No, te strele su snabdevene tako sofisticiranim "šiljcima" (tempirane eksplozivne glave, potom glave koje u sebi sadrže kamere, elektromagnetne impulsne sprave i ko zna šta sve još, što se nalazi na njima i u Hokajevom tobolcu), da belodano imamo upliv futurističke tehnike. Golijat (Henri Pim) je posle naučnih eksperimenata stekao mogućnost da se po želji pretvara od Čoveka-mrava u džina, čak jedno duže vreme ne mogavši da se vrati u prirodnu veličinu, a njegova supruga Osa (Dženi), kada se smanji, ima i krila. Obaška što komuniciraju sa mravima, jašu i lete na ovim nesporno i bezrezervno prijateljski nastrojenim životinjama (Sic!). Hulk (Brus Bener) je postradao posle enormne eksperimentalne nuklearne eksplozije (pazite, ne neke postojeće A-bombe ili H-bombe, već od neke još, na svu sreću, neznane nam, a gama-zracima nezamislivo izdašne G-bombe!) i - stekao takođe moć transformacije...

I sve tako.

Doduše, postoje među njima i likovi koji su izvorno nesporno više osenčeni sa F, jer su u naše vreme i dimenziju stigli iz mitova i legendi, što starogrčkih (Herkules), što nordijskih (Tor), ali i njihovo delovanje je isprepletano sa superiornom tehnologijom koja čini okruženje u kojoj se odvija radnja, tako da N preteže nad F, iako su evidentno oba ozračja prisutna.

Prošle 2013. godine širom sveta obeleženo je pola veka od nastanka stripske serije "Osvetnici" u okviru američke kuće "Marvel komiks", a ako se može verovati zaprepašćujućim uporednim podacima iz nekoliko izvora, istoimeni film je već 2012. godine, samo za oko 3-4 meseca prikazivanja, od sredine aprila ili početka maja, već kako gde u svetu, na različite načine zaradio oko milijardu i po dolara.

Time je nagovešteno da će konačno i po ovom kriterijumu, ako već sigurno ne i po broju primljenih "Oskara", neki naslov prevazići, donedavno se činilo neprikosnoveni "Titanik" (1997), koji je za čitavih 15 godina, i uz nedavno redizajniranje i reemitovanje u 3D formatu, zaradio "jedva" 2,2 milijarde $.

Prva sveska o grupi maskiranih superheroja, od kojih neki i nemaju nadljudske moći, koje je većina inače, kako već rekoh, stekla mutacijama ili dejstvom raznih agenasa (nesreće, eksperimenti...), ali su zbog svojih razloga veoma radi da se "svete" zločinu i njegovim akterima, u SAD je objavljena 13. septembra 1963. Postava je promenljivog sastava, kao i kod njihovih zlih superherojskih protivnika. U početku su "Osvetnike" činili Ajron Men (kod nas svojevremeno prevođen i kao Gvozdenko), Tor, Čovek-mrav (naučnik kasnije transformisan u Diva, pa Golijata, pa...), njegova devojka Osa i Hulk, da bi im se pridružili Kapetan Amerika, Oko Sokolovo (kod nas i Hoki), Brzo Srebro, Grimizna Veštica i još neki. Spajdermen je ostao solo-borac, tu i tamo gost u epizodama, iako su ga više puta vrbovali da im se pridruži kao stalni deo ekipe, ali se on nije dao saobraziti i socijalizovati.

Likove i koncept je osmislio i danas aktivni, legendarni scenarista Sten Li, a prvi crtač je bio Džek Kirbi. Svaka sveska je u to čedno vreme na sebi imala oznaku odobrenja i usaglašenosti sa kodeksom udruženja strip izdavača, dakle sa time da u njoj ne sme biti krvi, odsečenih udova, mučenja, petardi, prikazivanja zločina... i svega ostalog što je u savremenim stripovima nezaobilazno.

Ovo je strip moje generacije!

Ne znam ni odakle da počnem.

Apsolutno nisam objektivan!

Kao desetogodišnjak sam u Subotici u nekom šumarku oformio grupu Osvetnika u kojoj sam ja (a i ko bi drugi!) bio "Kapetan Amerika", Srđa je bio "Hoki", Petar (a šta je logičnije?) "Pjetro", Eva "Vanda", neki rmpalija-suklata, čijeg imena se ne sećam, dobro nam je poslužio da bude "Golijat", a baza je bila, prvo na tavanu moje kuće, da bi nas moja baba, uz iznuđenu seobu svih tehničkih skalamerija sa žicama, suptilnim aparatima koje sam sklepao i koji ništa nisu značili neposvećenima, osim što su vizuelno izazivale podozrenje i strahopoštovanje, dakle baba nas je, uopšte ne zazirući od naše moguće strašne osvete - proterala u šupu u dvorištu.

Da se ne lažemo, uopšte ne želim ni da krijem, ni da naglašavam kako je u "Osvetnicima" reč o "kičerozi", a fakat jeste, ali ni njeni stvaraoci, nesporno ambiciozni stripari, likove, radnju, epizode i ondašnje superherojske serije nisu ni kreirali, ni doživljavali kao umetnička dela, već samo kao zanat, "mamiparski" komercijalni posao, atrakciju, zabavu i sredstvo za zaradu novca. Premda, pasija i mašta sa kojom su pristupali poslu nesporno su rezultovali, za ono vreme, još neviđenim rakursima, nepojamnom dinamikom i moćnom ekspresijom.

Premijerna epizoda je u Srbiji prevedena već 1967. godine, a poslednja pre oko četiri decenije. Kada sam pred sobom konačno video ovu ogromnu knjigu (536 str), tom koji sadrži čak 24 epizode, prvi put kompletne i po izvornom redosledu, srce mi je zaigralo! Nisam pustio mušku suzu! Izdržao sam!

Konačno sam, posle skoro pola veka,  saznao šta se kasnije dešavalo sa njima. Plus što su neke epizode preskakane i objavljivane po redosledu koji nije imao mnogo smisla! Da sam pre ovog umro - ne bih znao šta sam propustio! Majko mila, kakve rupe do tada sam imao u (sa)znanju! Čista epifanija! Detinjstvo ponovo pronađeno!

Nešto gledam po stolu. Tekstove prvo pišem rukom. Potom oni malo odleže, pa ih prepišem rukom, da bi ih tek onda ukucavao u kompjuter. Sada, tek na gomili poslagano, vidim da sam, u zanosu, prve noći rukom o "Osvetnicima" napisao oko osam stranica teksta... Neću više ikoga da gušim svojom egzaltacijom, pa neka ostanu tamo, ili za moju dušu, ili za neku drugu priliku.

Izdavački poduhvat ogromnog lokalnog pop-kulturnog značaja! Šteta što nema nekakav uvodni tekst.

Strogo uzevši, ovo su danas već klasične urbane bajke za mlađe tinejdžere (za odrasle - nesporno trivijalna literatura), ali neškodljiva, a idealna za sticanje čitalačkih navika. Znam po sebi.

Uz još par drugih crtanih serija - strip mog detinjstva!

Džozef Hejvud, Berkut

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

Slobodan Ivkov

BERKUT

Džozef Hejvud, "Berkut", Agencija "Obradović", Beograd, 2010.

Dva vuka

Roman pred nama je od onih koji izazivaju dileme i preispitivanja postulata F žanra. Ne upuštajući se u uporedno valorizovanje pojedinih ostvarenja, već samo posmatrajući eventualne tematske, metodološke i faktografske pretpostavke, okvire i kreativne pristupe, posle čitalačkih iskustava sa, na primer, Kitom Robertsom/Keith Roberts ("Pavane" i "Badnje veče"), Filipom K. Dikom/Philip K. Dick ("Čovek u Visokom dvorcu") i delom postmodernističke književnosti, uz svakodnevno obznanjivanje u sredstvima informisanja novih primera teorija zavere, "Berkut" bi, istina, mogao da bude deo F podžanra "alternativna istorija", ali istovremeno i triler nekakvog romansiranog podžanra nepoznate, prikrivene ili tajne istorije, u velikoj meri zasnovane na istorijskim, a do kraja nerasvetljenim činjenicama.

U ovom ozračju je, pogotovo od osamdesetih (o devedesetima da i ne govorimo!), nastao ogroman broj proznih, filmskih, TV i stripskih ostvarenja. Neki naslovi, temeljeni na drugačijem kraju Drugog svetskog rata, na kojem bi pobedile Sile osovine, pomenuti su u mom prikazu "Čoveka u Visokom dvorcu" Filipa K. Dika.

O publicistici, pogotovo dokumentarnoj, specijalizovanoj za Drugi svetski rat da i ne govorim! Prosto je neverovatno da skoro sedam decenija kasnije, prvo, postoji toliko interesovanje za ondašnje događaje i, drugo, da se ni danas mnogo toga ne zna, da se proizvoljno nagađa ili se tendenciozno prećutkuju fakti o NAJVAŽNIJIM akterima i ključnim dešavanjima.

Na primer, učen u školi i odrastao u ozračju globalne kulture koja je kao nesumnjive premise predočavala kako se Adolf Hitler ubio pri kraju rata, mogao sam samo da se podsmevam drugačijim sumnjama i činjenicama iznetim s početka 21. veka po različitim časopisima, ali i relativno ozbiljnim kablovskim TV kanalima koji se na popularan, sve češće selektivan, nekompetentan, površan, neretko tendenciozan, revizionistički i, da ne kažem, ekstremno maliciozan način bave istorijom.

No, nigde do nedavno nisu mogle da se nađu, ili su neobično, naglašeno diskretno po usko specijalizovanoj literaturi plasirani mnogi važni podaci, na primer o tome da su Sovjeti nosili navodne Hitlerove ostatke unaokolo po Evropi, SSSR i Rusiji, koji su usput zakopavani po travnjacima komunističkih ambasada (činovnici nisu znali šta bi s njima!), da bi na kraju, nesporno, posle analize ostatka lobanje koji se našao u njihovoj laboratoriji, ruski naučnici nedavno obznanili kako je reč o - mlađoj ženskoj osobi. To je, uz preciznu formulaciju "Posle sam saznao da je taj fragment Hitlerove lobanje podvrgnut analizama DNK i da pripada nekoj ženi mlađoj od 40 godina, i to ne Evi Braun", lično potvrdio i novinar "Politike" Miroslav Lazanski, koji je u maju 1991. intervjuisao generala armije Vladimira Krjučkova, šefa sovjetske obaveštajne službe KGB. Da podsetim, "Berkut" je izvorno na engleskom objavljen 1987. godine.

Svejedno je da li se tu radi o Evi Braun ili nekoj drugoj ženi iz Vučje jame, ali Hitlerovih ostataka nema; čak ni dokaza da su negde uništeni. Opisi spaljivanja mrtvog para u plitko iskopanoj rupi ispred tog bunkera 30. aprila 1945. su konfuzni, diletantski i neuverljivi.

Do nedavno nismo znali ni za neposrednu posleratnu američku tajnu operaciju "Spajalica" ("Paper-clip"), kojom su u SAD i Južnu Ameriku, što katoličkim "pacovskim kanalima", što metodama OSS-a, prebacivani nacistički raketni inženjeri, najrazličitiji naučnici, psiholozi koji su po Aušvicu i ostalim logorima in vivo vršili eksperimente na logorašima i koji su sa sobom donosili svoje dragocene, marljivo vođene beleške sa rezultatima do kojih se normalnim eksperimentima, pogotovo hirurškim na mozgu, nikada ne bi došlo. Čak su i mnogi obaveštajci buduće CIA-e bili bivši SS oficiri, nesumnjivo dobri, provereni i iskusni organizatori.

Ko je kao dete odrastao na američkim crtanim filmovima, od onih o "Peri Detliću", do "Kremenka" - biće mu sada bliže zbog čega su u njima naučnici svoj engleski jezik govorili sa jakim nemačkim akcentom.

Ipak, tek upornim i rizičnim radom pojedinih novinara istraživača saznajemo kako je voljeni dugogodišnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija, kandidat za Nobelovu nagradu za mir Kurt Valdhajm, bio naci-oficir koji je sejao smrt i po Balkanu, ili kako je i Verner fon Braun, otac američke svemirske tehnologije koju smo kao mladi u vreme kosmičkog programa "Apolo" i leta na Mesec obožavali šezdesetih, bio nacistički oficir koji je par decenija ranije u nemačkom raketnom centru Peneminde satirao zarobljenike, bolje rečeno robove, neljudskim tretmanom, lošom hranom i nepojamnim fizičkim naporima tokom bavljenja raketama "V-1" i "V-2", ne bi li (u suštini nasumice) gađao Veliku Britaniju.

Stoga, pojava ovog prevedenog romana kod nas o izmaštanoj posleratnoj sudbini Hitlera me i ne čudi toliko, koliko mi je neobično da je, s obzirom na ogromnu ovdašnju popularnost gotovo istovremeno predstavljene publicističke knjige "Sivi vuk - bekstvo Adolfa Hitlera" Džeralda Vilijamsa i Sajmona Danstena, koja se godinama nije skidala sa bestseler-lista, "Berkut" prošao skoro potpuno nezapaženo!

Ova dvojica publicista su, na osnovu istraživanja i dokumenata do kojih su došli, izneli naizgled bizarnu, ali ogromnim brojem tačnih podatka, prošaranih poluistinama, tezu da je Hitler sa Evom pobegao u Argentinu uz pomoć tajanstvene "Organizacije" Martina Bormana, kojem je jedino verovao. Ne samo da se do svoje smrti 1962. godine tamo sastajao sa Bormanom, Antom Pavelićem i mnogim drugim istomišljenicima, kao i upućenim lokalnim političarima (Huanom Peronom i Evitom), nego je sa Evom, bivšom Braun, a sada i sa zvaničnim prezimenom Hitler, dobio i dve ćerke! Svima koji misle svojom glavom ova knjiga nije promakla, pa je i Lazanski prokomentarisao: "U Argentini je navodno umro od infarkta 1962. godine, verovatno u trenutku kada je čuo da je maršal Tito postao lider nesvrstanih".

Vetar u leđa dokumentarnoj prozi "Sivi vuk" i romanu "Berkut" daju i izjave njegovih savremenika i vodećih protivnika.

Predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer je navodno 12. oktobra 1945. godine izjavio za agenciju Asošijetid Pres: "Postoje sve pretpostavke da je Hitler mrtav, ali nema ni najmanjeg dokaza za njegovu smrt". Prvi čovek SSSR-a, Staljin, 17. jula 1945. na Postdamskoj konferenciji veli da je Hitler preživeo i negde nestao, a verovatno je pobegao preko Frankove, i posle Drugog svetskog rata fašističke, Španije u Argentinu. Sovjetski general Žukov, uprkos drugačijim upornim uveravanjima nadležnih zvaničnika i vladajućim uverenjima u javnosti, 6. avgusta 1945. godine saopštava: "Nismo pronašli leš koji bi mogao biti Hitlerov". Izjava, u vreme odvraćene pažnje svetske javnosti aktiviranjem prve atomske bombe nad Hirošimom - tih dana ostaje gotovo nezapažena...

I sada, ko tu sve laže?

Ambivaletnost podžanra u ovom slučaju "Berkuta" proističe iz toga što je krajnja posledica, istorijski ishod Drugog svetskog rata, odnosno pobeda Saveznika nad nacistima (za razliku od pomenutih dela "Badnje veče" ili "Čovek u Visokom dvorcu"), nesporna, ali su neke premise, "međudogađaji" i "posledogađaji" drugačiji, manje ili više domaštani i izmaštani.

Nikada se ne zna, "Berkut" bi danas mogao da bude čist F, a već sutra, posle otkrivanja svih činjenica o Hitlerovim poslednjim danima, istorijska beletristika. Naime, teza autora je da je Hitler preživeo, a da ga je Staljin uz pomoć svojih ljudi progonio da bi ga zarobio. Povezivanje nespornih podataka, opisa i datuma manjih ili većih bitaka Saveznika i Nemaca tokom i posle zvaničkog kraja Drugog svetskog rata koje su postojale, ali su nekako skrajnute ili "zaboravljene", a u svakom slučaju su ostale u drugom planu istorije, sa njihovim mogućim, naslućenim ili prikrivenim ishodima stvara ogroman prostor za fikcionalizaciju, domaštavanje i kombinovanje.

Priča počinje danom navodnog Hitlerovog samoubistva, potera (glavna radnja) se završava tačno godinu dana kasnije. Prebacivanje važnog zarobljenika u SSSR nije lako, ali uspeva. Osvetoljubivi Staljin surovo muči Hitlera (motivi su pomalo mutni i nerazrađeni, pomalo na nivou opštih mesta: sujeta, rivalitet, obećanja i ranije pretnje, a pomalo odista konkretni: nepoštovanje pakta i nenajavljeni napad na SSSR) u kavezu, ta radnja traje nešto kraće, no provejava celom obimnom knjigom, koja se okončava (epilog) danom Staljinove, ali ne samo njegove smrti 5. marta 1953. Post skriptum je beleška pisca, koji nije odoleo, a da se na kraju i on sam najneposrednije ne oglasi, te još malo "dosoli" enigmu oko Hitlerove (navodne) smrti.

Napeta akcija, vešto napisana i izuzetno zanimljivo vođena.

Zna se da je, kao nesporan mistik koji je mnogo držao do proročanstava, i to u takvoj meri da je čak likvidirao one vidovnjake koji su izokola nagoveštavali po Treći Rajh nepovoljan ishod rata i njegovu skoru smrt, ipak zbog nekog proročanstva navodno zvanično naredio da ga pre ubiju nego da eventualno padne u rusko zarobljeništvo. Jedan mogući razlog za to, uz primeren hipotetički ishod, imamo na kraju ove knjige.

Roman ima 146 glava grupisanih u četiri celine ("Bekstvo", "Traganje", "Hajka" i "Epilog") uz pomenutu belešku autora sa iznetim dilemama, ne samo kreativnim. Korice su veoma privlačne i provokativne, ali je tekst na poleđini nečitak, a prelom unutrašnjih tabaka, uz premale margine i mimo još nekih osnovnih profesionalnih grafičkih pravila, gotovo početnički.

Darko Tuševljaković, Senka naše želje

Knjige na srpskom, svakojake fantastične i naučnofantastične

Slobodan Ivkov

SENKA NAŠE ŽELJE

Darko Tuševljaković,  "Senka naše želje","Čarobna knjiga", Beograd, 2010.

Senovito

Ljubitelji "ljute" akcione fantastike, kakvi nažalost brojem preovlađuju, i to ne samo u srpskom fandomu, a kakvi su pogotovo često zastupljeni i u, na taj način fanovski baždarenim žirijima različitih specijalizovanih konkursa za F ili NF stvaralaštvo, u selektorskim komisijama koje ga svojim radom i usmeravaju, e takvi sigurno neće biti previše srećni zbog postojanja ovog F romana.

Takvi će verovatno oceniti kako se u njemu, s obzirom na broj stranica, malo toga događa, iako se radnja odvija diljem planete, od aktivnih vulkana na Havajima, pa do pančevačkog rita. A, opet, mora se priznati i da pripovedanje ovog nesumnjivo veštog pisca i jeste malčice sporije i opširnije nego što je potrebno, ali to može da se podvede pod spisateljevo relativno neiskustvo.

No, tim pre je dragocena pojava dela pred nama, prvog romana u koji je pisac očigledno uložio ogroman trud, i dugo ga i pažljivo uobličavao.

Bogme, i od čitaoca se očekuje da se prilično potrudi, da odvoji par dana za pažljivo, i obavezno lagano čitanje, sve kako bi se usporio i natenane uskladio sa ritmom "dosadnog" dela. Zbog potonjeg uživanja, napor će mu se sigurno isplatiti.

Elem, ovo je Tuševljakovićev (Zenica, 1978) intimni povratak u Pančevo, kao u jedan od iznuđenih zavičaja, sa piščevim duboko emotivno, lično ponovo proživljenim detinjstvom, sazrevanjem i pubertetom, sa introspekcijom na granici javne ispovedne terapije koja podrazumeva i čitaocu najotvorenije predočene seksualne frustracije, mladalačke dileme i svakojaka prva iskustva. Daleke, ali slično inspirisane i lično osenčene predloške prepoznajemo i u već komentarisanom F romanu "Prolaz" Biljane Malešević.

Sve to uključuje, kako neke nabrojane i opisane mračne porodične memorabilije (na primer, maketa albatrosa), reinterpretirane samozatajne uspomene vezane za neke sebi najbliže osobe, tako i različito profilisane i osenčene likove, očigledno zasnovane na stvarnim ličnostima, no i aktere ponekad kreirane i prema onima koji su izvan najužeg kruga familije i poznanika. Taj kompleksni fidbek je vanredno elegantno oneobičajen konvencijama F žanra i utkan u tkivo ovog izuzetnog F romana.

Prvog, a, kada to imamo na umu - tako dobrog! S velikim nestrpljenjem se iščekuje drugi.

Tu su lako prepoznatljivi, uverljivo opisani lokalni toponimi na kojima i oko kojih se odvija radnja. Belodano, Pančevo sa okolinom, pogotovo periferija, piscu su u detalje poznati. Iskusnom čitaocu odmah je jasno da ih je autor emotivno duboko doživljavao, proživljavao i zauvek upamtio. Ovo je osobeni memento, ili, ko zna, možda čak i deo dobro prikrivene, simbolične dosadašnje piščeve autobiografije.

Roman ima 34 glave. One nemaju naslove. Glavni lik je Danijel Isakov, sin Milana. Iako se ponekad priče odvijaju uporedo, ne samo na drugim mestima, već i u drugim vremenima (na primer, dalja ili bliža prošlost na Havajima ili u Pančevu), Danijel je najčešće petnaestogodišnjak, školarac u tinejdžerskom životnom dobu. Njegov stric Goran je želeo da postane pilot, pa je još pre njegovog rođenja napustio Pančevo i brata.

Pravi horor ne nastaje samo pojavljivanjem u napuštenoj fabrici svile duha, pre deceniju i po sa pančevačkog keja jedne nestale lokalne prostitutke, već kada Danijel postepeno saznaje zašto je, u stvari, stric, ne samo otišao, već i zašto se nedavno, preko Budimpešte, posle 15 godina, veoma izmenjen - vratio. Povratak će imati tragične posledice, i po Danijela i po njegovu porodicu.

Bez previše preterivanja, možda može da se kaže i da atmosfera potrage za duhom u svilari i unaokolo, pomalo podseća na onu iz romana "Studengrad" Dragana Lakićevića, i na njegovu neuhvatljivu Herminu, a, poizdaljeg, i na blage odsjaje, kroz konvencije horor žanra prelomljene, "Jelene, žene koje nema" Ive Andrića. Na nekim promocijama moglo je da se čuje mišljenje kako tu ima i refleksija proze Reja Bredberija.

Treba istaći da je naslovna stranica veoma dobra, primerena nekim intencijama romana. Kao noseći motiv ima leptiricu, a on se, njenim umnožavanjem, pseudoanimacijom i time "dinamizovanjem", razrađuje i na poslednjoj stranici korice. Bela leptirica je i u romanu, u trenutku kada Ciganka izaziva vizije i uspostavlja vezu sa prošlošću i onostranim, istovremeno i svojevrstan lajt - motiv i omaž vampirskoj leptirici, što onoj Milovana Glišića u literaturi, što onoj iz TV filma "Leptirica" Đorđa Kadijevića iz sedamdesetih, nastalom po motivima Glišićeve proze. Vezano za tipografiju: možda su mogla da budu malo krupnija slova od kojih je uobličeno ime autora, ali i naziva dela, a možda i nisu.

Utisak jedino pomalo kvari formalna, vizuelna strana tabaka. Slog na stranicama neujednačene je veličine, na nekima je krupniji, a na nekima sitniji. Stranice neretko sadrže neujednačen broj redova; čas ih ima 30, čas 32, a ponekad 29 (uporediti, na primer, str. 126 i 222, ili 187 i 214). Ponegde su redovi zbijeniji, a ponegde razređeniji, kao da su osnovni tekst knjige slagala ili prelamala bar dva slagača, od kojih nijedan nije precizno znao šta radi onaj drugi i kojih mu se mera kolega drži. Veličina slova se kreće, tu negde, u rasponu između 10 i 12 punkta. Margine su različite širine ili visine.   

I hartija je loša, pa je i nanos crne boje veoma različitog intenziteta. Slog je ponegde bled, toliko da se jedva razaznaje, a na mnogim stranicama se opet providi, odnosno dok čitate, štampani tekst izbija sa druge strane.

Rečju, sjajno je što je delo ugledalo svetlo dana u štampanom obliku, ali neko drugo, buduće izdanje bi, i tehnički i grafički, moralo da bude izvedeno mnogo savesnije, temeljnije, promišljenije, odgovornije i profesionalnije. Ovaj dragoceni F roman to svakako zaslužuje!

Izvanredno grafički rešeni i odštampani noviji naslovi istog izdavača, poneki čak tehnički fascinantni, samo govore u prilog uverenju da će, ako drugog izdanja ikada bude, ono nesporno i biti izvođački superiornije. Svi znamo da i kod stvaralaca i kod izdavača iskustvo u radu i obim poslova ničim ne mogu da se nadoknade ili da se početni propusti preskoče.