Knjige
na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke
Žil Vern: ZELENI ZRAK
Žil Vern, „Zeleni
zrak“, „NNK internacional“, Beograd, 2012.
Ne zna se da li je neka dela u SF žanru teže odvojiti od
faktografske publicistike i popularne nauke - ili možda od drugih vrsta
beletristike (detektivska, ljubavna, vestern...).
S druge strane, gotovo da ne postoje F i SF pisci koji,
ako se i odvaže u nekom trenutku da se okrenu drugačijoj literaturi, sa
podjednakim uspehom pišu i nju. Vala, Žil Vern (Jules Gabriel Verne, 1828-1905), rodonačelnik SF-a, koji toga možda i nije bio
svestan, verovatno se upravo zato, bez opterećenja, u ovom ostvarenju uslovno
uspešno pozabavio i neopterećujućom herc-temom!
Samo, on ne ume da napiše ni ljubavni roman, kao što je
prvenstveno ovaj, a da ga ne „dosoli“ F elementima.
Naime, u zaostavštini na koju, povodom obeležavanja
raznih godišnjica ovog plodnog prozaiste, svako malo podsećaju francuski
izdavači, rasterećeni brige oko autorskih honorara, pored njegovih više
poznatih „kolonijalno“ i ne-SF „obojenih“ romana („Crni dijamant“, „Zlatni
vulkan“...) - okreću se i ovom.
Vern je, bez obzira na protok vremena, već skoro vek i po
pravi magnet i za naše izdavače, što lako može da se proveri uvidom u katalog
Narodne biblioteke Srbije. Uostalom, i prvi ikada objavljen SF roman u Srbiji
je, ako me evidencija ne vara, upravo bio njegov „Put u središte Zemlje“, 1873.
štampan na srpskom, i to samo devet godina posle francuske „premijere“.
Iako je na granici fantastike, sa likovima ponekad čudnih
i sluhu „oporih“ imena (npr. Aristobulos Ursiklos, braća Sib i Sam...), od
kojih su neka i suptilni Vernovi omaži uvažavanim kolegama (Dikens, Melvil,
Sinkler, Kembel, Partridž, Po...), ovaj roman, u Francuskoj „premijerno“
štampan 1882. godine, kod nas je prvi put preveden već 1884! A od tada još
1928. i 1952!
Ne znajući za postojanje i ključno delovanje magnetnog
polja Zemlje, koje, pored ostalog, uslovljava i do njegovog otkrivanja potpuno
misterioznu pojavu zelene i talasaste Polarne svetlosti, ona je bila vrelo
inspiracije mnogih (naučno)fantastičnih pretpostavki i sižea, još od Edgara
Alana Poa (Edgar Allan Poe, 1809-1849)
u „Pripovesti Gordona Pima“ (ili još kod nas: „Avanture Artura Gordona Pima“, a
izvorno: „The Narrative of Arthur Gordon
Pym of Nantucket”) dok mu
junak plovi oko Južnog pola. Štaviše, Zoran Živković u „Enciklopediji naučne
fantastike“, u odrednici o Pou skreće pažnju i na vezanost ove dvojice pisaca: „Žil
Vern, na primer, ne samo što je dobro poznavao Poov opus, nego se i nadahnjivao
njime, pa je čak i dovršio jednu neokončanu priču američkog autora.“
Nematerijalni, čak verovatnije imaginarni „mekgafin“ u
ovom slučaju je poslednji zrak Sunca koji, uoči zalaska na pučini, po vedrom
nebu navodno dobije tajanstvenu zelenu boju. Čitavi brodovi bogatih dokoličara,
tražeći ga, jedu kavijar, ispijaju šampanjac i hrle ka nekoj pogodnoj tački na
okeanu ili na obali, ne bi li tokom malog delića sekunde, koliko taj tobožnji
fenomen traje - možda nešto ugledali.
Škotske legende mu pridaju i ezoterično značenje.
Ima tu još koječega!
Naime, zaintrigiran ovim delom i motivima koji su Verna
pokrenuli da se bavi ovako čudnom i nesvakidašnjom pojavom, malo sam istražio
šta se sve po svetu događalo i o čemu se pričalo u vreme dok je Vern živeo i
stvarao (uglavnom XIX vek), uključujući i njegovu mladost, no najviše tokom pisanja
neobičnog romana.
Jeste, putnici su i ranije sa dalekih putovanja pričali,
osim o vaskolikim morskim, kopnenim i vazdušnim nemanima, o biljkama (osobito o
mnogobrojnim ljudožderkama, u čemu se isticao jedan kaluđer kome sam zaboravio
ime), te o svakojakoj nečisti, daždu i pokori koju su sretali na ekspedicijama,
i osobitim senzacijama kakve su vazda strahota gladnoj i ustreptaloj publici,
ljudima-sofama izlagali, dakle osim o svemu tome, što sa severnog, što iz
južnog polarnog kruga, pustolovi su donosili i u pola glasa pričali i neke priče
u kojima nije bilo mnogo lagarije.
Pored ostalog, na nebu su se viđale nepojamno velike „zavese“
zelenkasto-plave boje, draperije zamašnije i od nekakvih oblaka, talasaste mase
koje su se bez ikakvog zvuka beskrajno pokretale na nebu.
Držim da je teška tišina koja je sve to okruživala, te
pratila takve masivne pokrete zelenih „znakova na nebu“, istraživačima bila
neuporedivo strašnija od bilo kakve prozaične morske zmije koja bi se praćakala
i plivala pored broda, stvorenja koje bi tako, plutajući i plivajući leđno,
tražilo malo pažnje putnika namernika, dok bi posade brodova za to vreme nezainterersovano
blenule ka ustalasanom noćnom nebu. Možda bi je jedino obradovalo kada bi neki
mali od kužine, zverajući tako naviše i bazajući sa poslužavnikom po palubi,
zapeo, pa se presamitio preko ograde i sunovratio pred nju u vodu, ali i takvi
zalogaji bi joj bili kratkotrajna i prolazna uteha...
Usput, Vern je i o toj nesrećnoj zmiji napisao jedan nepojamno
dosadan roman, koji ima naslov (a i kako bi drugačije?!) „Morska zmija“ (1901),
u kojem se ona, ako se dobro sećam, pojavljuje tek na kraju nekakve beskrajne i
besciljne plovidbe, dok bi se sve zanimljivo oko nje moglo prepričati sa onih
par reči koje sam već iskoristio u prethodnoj kilometarskoj rečenici.
Jao, kao da ga sada, kao osmogodišnjak, tvrdo ukoričenog
i uz mnogo nade pozajmljenog iz lokalne biblioteke u naselju Aleksandrovo na
periferiji Subotice, imam u rukama i pred očima, dok ležim u kuhinji kod dede i
babe, čitam i mučim se, noseći ga do naše sobe i nazad. Inače, ta periferijska biblioteka
je, kao i mnoge naše, odavno ukinuta i porušena kao nazadna pojava, pa je
umesto nje, hvala Bogu, sazidan moderni stambeno-poslovni kompleks.
I ako je, vala, kada su držali tako dosadne naslove!
Nešto sada mislim da je to prva knjiga koju sam čitao na
preskoke, očajnički tražeći u masi slova njen kraj i svrhu, i ne znajući, polako
se okrećući kritičarskom zanatu i vaskolikim veštinama čitanja dosadnih
ostvarenja „po dijagonali“.
Kada su naučenjaci, uz ostale najumnije i najtrezvenije glave
osamnaestog i devetnaestog veka, dokonali da te zelenkasto-plavkaste pojave na
nebu nisu plod mašte izazvane glađu, žeđu, rumom i hladnoćom sluđenih
pustolova, a, što je najbitnije, nisu ni opasne po kraljeve i careve, pri čemu
nisu mogli da ih odgonetnu (što kraljevima i carevima i nije bilo najvažnije), ali
ko te pita za to - pragmatično su ih prihvatili kao takve.
Štaviše, kada je svima laknulo, odmah su ih podelili i
klasifikovali. Tako je polarna svetlost na severu, na latinskom (a i kako bi
drugačije?!) celomudreno nazvana Aurora borealis, a na krajnjem jugu planete
Aurora australis. Strasti su se odmah smirile, nastupilo je opuštanje, pa i nastale
neke šale i pošalice!
Tako je i najbolje, jer šta bi njima tada značilo da im
je neko rekao, na primer, da su se naelektrisane čestice, pristigle s nekom
olujom, vetrom ili bakljom sa Sunca, sudarile sa zemljinim geomagnetnim poljem,
molekulima i jonima vazduha, što sa molekulima kiseonika, što azota, a što
ugljen dioksida, i kojekakvim još sastojcima - kada se u vreme Verna još raspravljalo
o sveprožimajućem etru?!
Samo bi se jedile i nepotrebno uznemirile te onovremene
časne starine, mrki, vazda opravdano zabrinuti i ozbiljni dostojanstvenici u
crnim togama i s impresivnim perikama prepunim sedih uvojaka na glavama!
Obaška što bi bilo teško da im se objasni kako je ta
talasasto vibrirajuća zelenkasta svetlost uglavnom posledica sudara pristiglih
naelektrisanih čestica, protona i svakakvih drangulija sa atomima kiseonika, pa
da je potom optička varka to što navodno nema mnogo plave, iako je to
najdominantnija boja zbog sudara sunčevog vetra sa česticama azota kao najzastupljenijeg
gasa u vazduhu. Jerbo, nebo je ionako plavo ili tamno, pa se ta azotnoplava
prilično utapa, dok su crvenkasti odsjaji ionako slabi, jerbo i ugljen dioksida
i prašine, koji ih omogućavaju, ima ponajmanje u vazduhu...
Dalje, istražio sam malo epohu i ustanovio to da se
danas, posle mnogih merenja i posmatranja posrednih tragova u godovima drveća, ledu
i tlu, zna da se 1859. godine odigrala jedna velika superoluja, takođe pristigla
sa Sunca. Ta, kako su je kompetentni nedavno okarakterisali „perfektna sunčeva
oluja“, izazvala je dugotrajnu polarnu svetlost od Severnog do Južnog pola,
spektakl koji se video u svim delovima sveta, od ekvatora do Evrope.
Žil Vern je u to vreme imao 31 godinu, pa nešto mislim,
nije moglo da se tako nešto dešava i leluja po nebu mesecima svakodnevno
danju-noću, a da rođeni fantastičar na to ostane mrtav 'ladan! Taj
zastrašujući, spektakularni, a tajanstveni svakodnevni prizor mora da je na
njega ostavio snažan utisak. Kao što je nastala, ta vibrirajuća svetlost,
najupadljivije zelene boje (premda mora i da je u toj masi bilo i plave; pred
zalazak Sunca nesporno i jarko crvene svetlosti!) nepoznatog porekla - tiho je
i nestala.
Današnji astrofizičari nisu sigurni da li se tada baš nekakva
masivna kompaktna sunčeva baklja ili samo velika difuzna koronarna emisija
naelektrisanih čestica sudarila sa magnetnim poljem Zemlje, ali da je prštalo
na sve strane - fakat jeste! Da je bilo satelita i električnih sprava - sve bi
pocrkalo! Kada su se vek ili vek i po kasnije odigrali slični događaji, samo
nešto manjeg intenziteta, naročito mislim na onaj 1921. godine, ali prvenstveno
i na onaj 1989. godine, koji je ostao najbolje dokumentovan, iako i tada
nenajavljen, te nedovoljno objašnjen, zabeleženo je da je veći deo Severne
Amerike, kraće ili duže, ostao bez struje.
Preopterećene trafo stanice su pregorevale, za šta su,
kao i usput za vulkanske erupcije, od Krakataua, preko Popokatepetla do Svete
Helene i onog islandskog kratera smešnog imena, kao večito dežurni krivci, neprestano
optuživani i vanzemljaci. Koliko oni putera na glavi imaju u pogledu ovoga i
krađe naše struje - da se ne lažemo - želim da izjavim da ja ne znam i da ih ne
aboliram na neviđeno, nisu mi ni rod ni pomoz' bog, posebno dok se ne dokaže
suprotno, ali od 1989. su skoro potpuno razjašnjene posledice ove uznemirujuće nebeske
pojave. Ove prethodno navedene nisu bile ni prve, a ni poslednje takve pojave,
posebno izražene na vrhuncu jedanaestogodišnjeg ciklusa aktivnosti Sunca. Od
kada se prate satelitima, zabeležene su, srećom manjeg obima i ne toliko
destruktivne, 2003. i 2012. Ove poslednje godine bilo je čak 25, ali manjih
oluja! Sada astronomi izviruju i mere čak i kada Sunce samo prducne, kada pusti
tek mali vetrić, a ne oluju, čim da sebi odušak, pošto ga pritisne neka muka
ili ne daj Bože srdobolja. Vala, koga zmija ujede - plaši se i guštera!
Elem, u „Zelenom zraku“ dvojica imućnih ujaka pokušavaju
da usreće i udaju svoju nećaku Helenu Kembel. Polaze na put, ne bi li je
približili njenom nevoljno, i na njihove nagovore uslovno, u načelu
prihvaćenom, još neviđenom vereniku – „zaštitniku“, takođe bogatom - naravno. Samo
da se podsetimo, u ono doba su se tako svršavale stvari i ugovarali brakovi! To
je bilo vreme!
Njen bezobrazan uslov da upozna tog naučnika (za nju
nesumnjivo dosadnog) bio je povod da se ode na jedno mesto u severozapadnom
Atlantiku, pored Škotske, na kojem se, prema legendama i članku u omiljenim joj
novinama „Morning post“, vidi taj Zeleni zrak, kao poslednji ostatak veće
pojave. Finansijski dobro situirani, prostodušni ujaci lakovernoj devojci sve
to i omogućavaju, ne bi li ostvarili svoj provodadžijski cilj. Imaju para k'o
šaše i pleve zajedno! Puni su k'o brod(ovi)!
Početkom avgusta kreću vozom iz Helsinbroa u Škotskoj.
Odredište je luka Glazgov, gde će uhvatiti parobrod koji vodi iz Zaliva do
Obana, mesta na zapadnoj obali na kojem, kako misle, nesmetano puca vidik ka
pučini i svakojakim zalascima Sunca. Jedan će valjda biti po njenoj volji! Samo
neka malo povuče na zeleno - i svršena stvar!
Nekim
slučajem, što Helena ne zna, baš tamo u Obanu
trenutno letuje i taj, od dva ujaka ciljani verenik, smotani naučnik. Ukrcavaju
se na brod „Kolumbija“. Voze se jednu etapu, a onda se ukrcavaju na brod „Linet“,
potom na „Glengeri“. Plovila se samo smenjuju. I Verna su plaćali po autorskom
tabaku!
Nailaze na vrtlog Korivrekan, periodično, u određenim
uslovima izazivan sudarima plime i morskih struja, jedan okeanski vir sa
velikim talasima, u kojem je uhvaćen čamac sa dvojicom nesrećnika: mladićem
Olivijeom i neimenovanim starijim vlasnikom ribarskog čamca. Vern ga je smatrao
toliko efemernim likom da nije imao volje ni da mu smišlja ime. Ionako je bio
onesvešćen, dok se mladić sam borio sa talasima. Nazvaću ga Barba. Izvlače ih
na brod, ali Barba se, čim je prestala opasnost, ne časeći časa, vrati na
čamac, razvije jedro i brzinom solarnog vetra otplovi na svoje ostrvo.
Slikar Olivije ostaje na „Glengeriju“. Naime, on je pre
plovidbe na pučinu video raskošne boje na peni vrtloga, pa je pohrlio ka njemu,
terajući starog mornara, svog partnera na čamcu, inače prostodušnog ribara
nezainteresovanog za umetnost koji pojma nije imao u šta se uvalio, da se
previše približi zapenušanom viru. Vrtlog ih je gotovo uvukao u sebe.
Eto, što belodano vidimo i lako zaključujemo, i slikar
Olivije, kao i Helen, teži nekakvim bojama...
Dalji razvoj se već naslućuje.
Elem, u toj gužvi oko spašavanja njih dvojice,
putnici-namernici nisu stigli da na pučini posmatraju taj potencijalno zeleni
zalazak. Ništa zato. Biće još dana za megdana! Produžavaju svi brodom za Oban,
tamo se smeštaju u hotel „Kaledonija“. Već prvi dan ujaci sreću potencijalnog
verenika Aristobulosa Ursiklosa. Od njega saznaju da je prognozirano loše
vreme, pa svi zdravorazumski zaključuju da će im to produžiti boravak u Obamu.
No, Helena je razočarana, jer se iz tog Obama ionako ne
vidi čist horizont. Tu su nekakva ostrva, valjda Hebridi, koja smetaju da pukne
vidik.
Da li će ostrva biti dignuta u vazduh i razorena, kakvim
metodima je, kao inače sirovoj destrukciji, verovatno u periodima zubobolje ili
napada šećerne bolesti, ponekad bio tu i tamo sklon mrzovoljni i plahoviti
Vern?
Ipak neće, Bogu hvala! Eno Hebrida tamo i danas!
Ujaci se tek tada sete da nije isto nacrtano more na
geografskim kartama i more u stvarnosti, te da oni do tada i nisu nikada bili u
Obanu, niti znaju realnu konfiguraciju terena. Uostalom, ionako su jedva „naboli“
taj Oban i nekako ipak doplovili u njega.
Džaba potencijalni mladoženja strogo naučno tumači zbog
čega bi taj poslednji zrak zalazećeg Sunca mogao biti zelen (jer se, kaobajagi,
prelama kroz niski, najniži sloj vazduha, koji je pri površini mora i
najzasićeniji česticama vode), kada potencijalna verenica i supruga ne želi da
zna za to. Ona uporno smatra da su u tu zelenu boju prste umešale nadnaravne
sile, vile a možda i bogovi, u čemu je podržava lukavi Olivije. Koliko su
mračne i sračunate njegove namere - nikada nećemo saznati...
Aristobulos je inače takav tip da, kada mu se neko požali
da je plakao od sreće, to prokomentariše kako je u pitanju samo „tečnost koja
kvasi okruglinu oka, a ona je mešavina natrijum-hlorida, kalcijum fosfata i
natrijum hlorata“.
Takav je to lik! Zbogom romantiko!
Družina danima dokono, a naizgled bog zna kako angažovano
i posvećeno, ide unaokolo po obali i ostrvima, kočijama i brodovima („Pionir“, „Klorinda“...),
pa tri puta zamalo da vide Zrak. Jednom ga je u poslednjem trenutku pre zalaska
Sunca prekrio oblak, drugi put ga je zakrililo jedro čamca nespretnog
Aristobulosa Ursiklosa, a treći put jato ptica koje je isti naučnički baksuz pucnjavom
uznemirio.
Nesuđenoj verenici je zbog tog ometanja A. U. postao
nepopravljivo i nepovratno odvratan, pa je sa svojom ekipom, koju je potpuno
sludela svojim Zelenim zrakom, odvukla jednom jahtom na još dalje ostrvo! Tamo
ih već sutradan zatiče nevreme, za koje kapetan pretpostavlja da će trajati 2-3
dana. Moli ih da napuste ostrvo, ali uzaman! Imao bi potpisnik ovih redova tu
komentar o poslovičnoj ženskoj svojeglavosti i pameti, ali sada su druga
vremena, doba rodne ravnopravnosti i idi mi - dođi mi, pa ne sme... A i sve će
ionako čitati Tamara, pa bolje da se obuzdam...
Elem-belem, vesela i komotna družina otpušta kapetana da
se jahtom vrati na kopno, a oni na nagovor euforične i svojeglave Helene u zlo
doba ostaju na ostrvcetu, u jednoj pećini. Naravno da je sa njima i slikar Olivije!
Uostalom, ispostavlja se nekim slučajem
da je tu ideju o ostanku on prvi izneo i diskretno je plasirao u pravom trenu,
te posadio na pogodno tlo...
No, Helena tamo, kada brod otplovi, pokušava da prizove
duhove, romantično raspravlja o Valkirama, te zaneto laprda o još koječemu.
Tako lelujava, ova, po Vernu eufemistički okarakterisana kao „nerazumna mlada
devojka“, usred oluje koja se pretvorila u uragan, iz sigurne velike pećine
odlazi u neku manju, upada u nevolju, a svojom tvrdoglavošću sve ostale dovodi
u smrtnu opasnost. Avaj!
Tamo u pećinu, hrabro rizikujući svoj život, odlazi da je
spase Olivije. Ka'će ako neće sad?! Je l’ možda treba da čeka da naiđe
Aristobulos Ursiklos?!
Čamac kojim ulazi u pećinu se razbija, a oni ostaju unutra
boreći se za goli život sa nadirućim talasima. Nakon toga, nevolja koja ih je
njenom nepromišljenošću povezala, neočekivano ih spoji u srećan par. Venčavaju
se, u radosti i veselju, u Glazgovu već krajem istog meseca.
Onako usput, ne mogu da ne primetim kako Francuz Vern
kroz roman više puta provlači hvalospeve hrabrom škotskom narodu koji se
vekovima borio protiv engleskog okupatora.
Hm, a kao srećno razvedeni muškarac, onako nepristrasno,
sa strane, nisam baš siguran da se zaneti i zaslepljeni slikar Olivije mnogo
usrećio pošto je Aristobulosu preoteo nesuđenu verenicu koja ima opisani
karakter i prohteve, a koju je potom i oženio - ali dobro. Njegova stvar! Možda
mu se, ko zna, dopalo i situirano okruženje dvojice širokogrudih ujaka. Na onom
ostrvu na kraju sveta ionako nema 'leba za njega...
Na kraju, za razliku od provodadžija i slugu, dvoje
ključnih aktera u ovom, u stvari, ljubavnom „romanu potrage“ i ne stignu da
vide Zeleni zrak „neuporedive boje tečnog žada“, koji ionako, po Vernu, traje
samo četvrtinu sekunde. Možda bi pisac te 1881. godine, kada je verovatno pisao
roman, i rekao da je tu bila reč o Aurori borealis, ali ko bi mu poverovao, čak
i kada svi znaju šta je sve napisao... Kritika bi mu verovatno prebacila da je
stvarno preterao! Od nebeskog spektakla 1859. prošlo je 22 godine, sve se
raspršilo i na nebu odavno prestalo da se zeleni, osim na Severnom polu i oko
njega... Uostalom, ko ide tamo i ko se više seća toga?! Ni tada nije valjalo
previše opterećivati naše drage čitaoce.
Pristojni Vern na kraju, post festum, ne propušta da tokom šetnje obalom Klajda, naravno u
prisustvu dvojice ujaka, predoči susret mladenaca i mogućeg verenika, pokazavši
da Aristobulosu apsolutno nije smetalo što su se stvari razvijale u tom pravcu.
Lično, onako nepristrasno, s obzirom da je taj lik više puta u delu pokazao
najviše zdravog razuma, ne bih isključio ni mogućnost da je on, u svom tom
zamešateljstvu - i najbolje prošao.
Olivije, koji je spadao u one koji nisu videli tu pojavu,
slikao ju je posle sve u šesnaes’, jer su mu se te njegove slike sa zelenim
akcentima najbolje prodavale. Toliko o Vernovom stavu o istinitosti i
iskrenosti umetničke ekspresije! Vern/Olivije je sliku nazvao „Zalazak sunca“,
pa pošto znamo o mnogim sličnim revolucionarnim pejzažnim impresijama
koje su se tih decenija po izložbama odvijale u umetničkom svetu, od Tarnera do
Monea, rekao bih da uopšte nije isključeno kako se Vern zezao i na račun
Moneovog „Izlaska sunca“ iz 1872. Do svačega sam došao čitajući „Zeleni zrak“...
Da se ne zavaravamo, ukratko da rezimiram, u stvari, srž
i poenta ovog „mir-jamskog“ herc-romana je u tome da na put brodovima na
Hebride krene jedan potencijalni verenički par, a vrati se i venča drugi.
No, Vern je - Vern! Pa čak i kada spekuliše o fizičkim
fenomenima (možda i slikarskim pravcima) u koje i sam sumnja.
Izdaleka, „Zeleni zrak“ je po nekim motivima koji se tiču
mistike, mistifikacije i potrage za čudom, tu i tamo odista srodan pomenutim
Poovim „Avanturama Gordona Pima“, proznom delu u kojem glavni lik, očajnik, u
oblacima, kao i u nekakvoj zelenkastoj, talasastoj, najverovatnije polarnoj
svetlosti, tokom nekih svojih egzotičnih, pa i nevoljnih plovidbi, razaznaje
fantastične, antropomorfne oblike, kao što i u ledenim santama naslućuje iste
takve figure, spekulišući u delirijumu pred smrzavanje o njihovom natprirodnom
poreklu i ulogama. Ako znamo, a i, s obzirom na stanje u kojem su ga našli
četiri dana pre smrti, možemo samo da naslutimo kakve je sve materije
konzumirao Po, od neumerenih količina apsinta pa nadalje - siguran sam da su te
halucinacije verno dočarane.
I, na kraju, ovo bi verovatno bio i ostao samo još jedan
ljubavni „on the road“ roman potrage da Vern - nije Vern! Kao što znamo, on je
u mnogim romanima („Od Zemlje do Meseca“, „20.000 milja pod morem“, „Robir
Osvajač“, „Gospodar sveta“...) štošta nagovestio: kako će teći put oko Meseca,
najavio je podmornice, opisao elisne leteće brodove... Njegove teze su se, za
razliku od Poa, po pravilu zasnivale na naučnim tumačenjima.
I tako, 130 godina posle premijere „Zelenog zraka“,
beogradski dnevni list „Blic“ u svom dodatku od 13. aprila 2014. na stranici 16
prenosi najnovije otkriće: „Oko čoveka pod određenim uslovima može da vidi gama
i iks, ili rendgenske zrake. Ogledi su pokazali da štapičaste ćelije mrežnjače,
pošto se naviknu na tamu, uočavaju i jednu i drugu vrstu zraka kao
zelenkastonarandžasti bljesak ili treptaj.“
Pa vi sada vidite!
Slobodan Ivkov
