Slobodan Ivkov: Tamara Lujak: "Rečnik straha"

Tamara Lujak: "Rečnik straha", Društvo za afirmaciju kulture "Presing", Beograd/Mladenovac, 2014.

Nema mnogo ovakvih knjiga!

Ne ulazeći sada u vrednosne ocene i, uopšte, strože baratanje aksiologijom, ova je po koncepciji nešto između preciznog, strogog „Rečnika mitologije“ i raspevanog „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića.

U susretu s naslovom pred nama, svaki tumač mora da se pokoleba između „čistog“ hermeneutičkog pristupa i „primenjene“ hermeneutike, odnosno egzegeze. Naime, evo o čemu se radi: autorka je, i pored toga što se, i kao spisateljica i kao poslenica na srpskoj sceni, književnošću bavi u njenom najširem smislu, godinama se pomno posvećujući fantastici (jedna je od viđenijih aktera na okupljalištima fanova, „drži“ nekoliko sajtova i blogova, portparolka je Udruženja stripskih umetnika Srbije/USUS-a...), a ponajviše hororom u svojim različitim emanacijama - pravila beleške.

Te beleške, koje je pisala i odlagala, umnožavale su se, što po obimu, što po broju. Spontano se oformila smislena celina, i to tolikog obima, da se autorka, pošto ju je izbrusila, u svom predgovoru izvinjava, na primer, što su tu SAMO strašna mitološka bića, a ne i mitološke „biljke koje mogu da naude ljudima i čak ih i usmrte“, kao i što nije obuhvatila i SVE filmove, te još ponešto. Odrednice ovog, rekao bih, pre pojmovnika nego rečnika nisu iste dužine. Poneke su odista priče za sebe, po svemu čiste literarne fikcionalne tvorevine, druge su međusobno povezane, a poneke su samo metodološki i asketski „suvo“ svedena tumačenja.

Tu su, u „Rečniku straha“, smeštena i neka tajna udruženja koja nesumnjivo na ovaj ili onaj način među nepripadnicima seju strah i podozrenje (na primer, masoni), ali i istaknute ličnosti, kao što su, na primer, Rudolf Štajner ili Emanuel Svedenborg.

Biće zanimljivo da se uporedi ovo i naredna dopunjena, te stoga izmenjena izdanja. Hoće li tu biti spontanih revizija i revidiranja, argumentovanih izmena i ničim izazvanih izostavljanja - videćemo. Pažljivo pratimo celu stvar! 

Dalje, nije Lujakova samo obuhvatala drevna čudovišta, kao što je to čuma iz Bogoševca u Sredačkoj župi! Između korica se ugnjezdila i čupakabra, „otkrivena“ u Portoriku nedavnih devedesetih! 

Kako god bilo, tek fanovi, a i ne samo oni, bez ove sjajne knjige od sada neće moći!

Posle Predgovora i Spiska skraćenica tu je popisani Sadržaj. On nema ni klasično mesto, a ni formu - zauzima skoro 30 stranica i započinje na str. 465, od njih 494. U njemu nisu naznačene tačne stranice za svaku odrednicu, već su samo navedeni brojevi stranica na kojima započinje svako od 30 slova pod kojima su one grupisane kao reči. Autorka nije sama izbrojala odrednice, pa je potpisnik ovih redova to učinio za ovu priliku, uz, stoga, i mogućnost da broj od 772 nije tačan, ali je bar približan. 

Rekao bih da je jedna od retkih mana ovog izdanja njegov mali format. Njegova uslovljenost je delimično jasna, ako se ima u vidu stanje izdavaštva i ekonomije kod nas. No, ono svakako zaslužuje, kad - tad, veći format, luksuzniju opremu, razradu i minuciozniju sistematizaciju.

            Ali, i ovako je za srpske prilike kapitalno, još neviđeno izdanje!

Fasciniran sam zahvatom!

Slobodan Ivkov

Slobodan Ivkov: Žika Bogdanović: "Um i zaum"

Žika Bogdanović: "Um i zaum", Ateneum/Realisaction, Beograd, 2010.

Svoje ogromno životno i prebogato radno iskustvo u različitim oblastima kulture autor (Beograd, 1932), jedan od dobitnika priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u 2010. godini (tzv. „nacionalna penzija“), nam je sada predočio i u obliku obimne knjige veoma zanimljivog autobiografskog sadržaja, sa podnaslovom „Jedan život u svim pravcima“.

Nesvakidašnje delo nije ni samo memoarska literatura, iako se tu nesporno nalaze i detaljni faktografski podaci o piscu i njegove reminiscencije na intelektualno sazrevanje, na likove i postupke savremenika, na detinjstvo, mladost i tok sopstvenog života. Ono nije ni samo suvoparni, statični profesionalni sažetak višedecenijskih aktivnosti, tokom kojih je bio dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke (1981-1991), urednik rubrike kulture u nedeljniku NIN (1970-1976), utemeljitelj srpske teorije stripa (što preko časopisa „Pegaz“, što NIN-a, što dnevnih listova „Politika“ i „Večernje novosti“...), reafirmator preživelih i po svetu rasutih stripara iz perioda 1934-1945 (Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev...), direktor i glavni urednik Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“ (1974-1980), obnovitelj međuratnog kola omladinske beletristike „Plava ptica“, ali i utemeljitelj i urednik SF edicije „Kentaur“, filmski kritičar (dnevni list „Borba“ 1955-1964, NIN...), te i sam izdavač nekih od prvih privatnih izdanja u SFRJ (edicija „Polaris“ sa Zoranom Živkovićem), pisac više romana... Posle boravka u SAD 1968/69. nesporno je postao jedan od pionira koji su hrabro utirali puteve ovdašnjoj recepciji svakojakih novih sredstava i tokova, kako masovne, tako i elitne komunikacije.

Izdanje se sastoji od 44 već objavljena ili do sada neobjavljena teksta različite sadržine i teme, sopstvena priloga, ali i nekoliko uvršćenih tuđih, ne samo proznih dela (pesme Dušana Matića, Matije Bećkovića...), uz više ilustracija, od Dorea, preko stripara predratnog „Beogradskog kruga“ (kojem je, uzgred, Bogdanović nadenuo taj naziv post festum, tek tokom šezdesetih), pa do karikaturiste Solea. Pisano je i u subjektivnom i u (naglašenom) objektivnom (koliko se to može u ovakvoj prilici) tonu. O svemu može da se govori, ali ne o nekakvoj homogenoj organizaciji ili čvrstoj koncepciji knjige. Tematski raspon je zaista fascinantan, od opisa karaktera konkretnih profesionalnih saradnika, do gašenja institucija koje su diskretno formirale naše društvo, kakva je, na primer, bila Američka čitaonica. Recimo da su ovo sasvim originalno osmišljeni memoari sa mutirajućom pozicijom naratora, možda istovremeni album, hronika, dnevnik, spomenar i hrestomatija.

Knjiga je svojevrsno dragoceno svedočanstvo o duhu vremena, kao i, kroz eseje, kritička, fenomenološka i filozofska razmatranja paradigmatičnih povoda iz različitih stvaralačkih disciplina (film, džez, radio, TV, strip, SF, animacija...), jedno suptilno predočavanje novopridošlim generacijama nekakvih, sasvim drugačijih od današnjih, odnosa koji su između aktera na kulturnoj sceni vladali do pre samo par decenija, kao što je, ujedno, i zaveštanje jednog svestranog, i prema istoriji odgovornog srpskog intelektualca. U pitanju je i promišljanje naše epohe i kroz vizuru politike, etike, morala, antropologije, sociologije i hermeneutike, iz ugla delikatnog posmatrača.

Stara, dobra škola! Recenzent je Svetlana Velmar Janković.

Slobodan Ivkov

Gregori Benford: „Vremenski pejzaž“

Gregori Benford: „Vremenski pejzaž“, „Amber“, Beograd, 1987- Space 1999.

       

 VREMENSKI PEJZAŽ

Kadgod nam iz Evrope stigne neki njihov političar, bilo da se zove Šokenbauer, Guzendorf ili na neki treći način, mi se štrecnemo da će on da nas, ne daj Bože, pita za brigu o okolišu. Šta im to uopšte treba i šta ih se samo tiče?! Majku mu, nešto gledam, čak nam je i pravosuđe pod br. 23 u Pregovaračkim poglavljima o pristupanju EU manja crna rupa od poglavlja 27! U pogledu te nesrećne Životne sredine bez konkurencije smo najgori, i ona nam uopšte neće olakšati pregovaračku poziciju!

Stoga, nikako nije slučajno što se svako malo kada se, kao i ovih dana, pokrene ta tema, iz nekog podruma ili skladišta volšebno u svim srpskim knjižarama istovremeno, tek da nas podseti kako nam TO neće biti oprošteno, pojavi nekakva zaostala zaliha poslednjeg izdanja ovog romana iz 1999. godine, inače prvi put od strane ovog malog izdavača (ranije pod drugim imenom) na srpski prevedenog 1987.

Evo nam, kako vidim obilazeći knjižare, odnedavno i novog kontingenta! Gde ste sada teoretičari zavera...?!

Sjajno delo američkog pisca i astrofizičara Gregorija Benforda (Gregory Benford, 1941.) "Vremenski pejzaž" ("Timescape") premijeru u SAD je imalo 1980. i odmah je nagrađeno sa tri od četiri najvažnije svetske nagrade: dve američke, "Maglina" ("Nebula", 1980.) i "Kembel" ("Campbell Award", 1981.), te trećom, "Britanskom NF nagradom" ("British SF Award", 1980.)!

Elem, u neposrednoj budućnosti došlo je do globalne ekološke katastrofe, društvenog haosa, pogibelji i gladi - sve je satrto i zagađeno, svet umire, a naši potomci pokušavaju "s one strane" da nam u prošlost pošalju poruke i uputstva, ne bi li to sprečili. Nešto kao "Kontakt" Karla Segana, samo nam poruke koje valja dešifrovati ne šalju vanzemaljci izdaleka, već, je li, zemljaci iz drugog vremena! Rečju, komunikacija između epoha uopšte nije jednostavna!

Pored nekih ostvarenja Dž. G. Balarda (James Graham Ballard, 1930-2009.) i Harija Harisona (Harry Harrison, 1925-2012.), na primer njegovog romana "Mesta! Mesta!" ("Make Room! Make Room!" iz 1966. godine), koji je u SAD 1973. filmovan kao "Zeleni sojlent" ("Soylent Green"), kod nas distributerski preveden kao "Zeleno Sunce" (po principu: ma, šta naš gledalac ima da misli šta je to nekakav "sojlentu", majke mu ga spalim, šta da se muči da pamti taj komplikovan naziv i zamara svoje moždane vijuge..), "Vremenski pejzaž" je nesporno jedan od najboljih svetskih "ekoloških" SF-romana!

Jedan od vrhova ovog podžanra!

Istovremeno je reč i o originalnom romanu iz podžanra vremenskih putovanja (ovde je preciznije: kontakata ili komunikacija), koji je, naravno, utemeljio Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells, 1866-1946.) sa svojim svevremenim, do sada dva puta,  filmovanim "Vremeplovom" (izvorno "Vremenska mašina: jedan izum" - "The Time Machine: An Invention", 1895.), a posle su ga sledili mnogi u SF-književnosti (na primer Pol Anderson u "Hodnicima vremena"), stripu, na filmu ("Terminator", "Milenijum", "12 majmuna"...), u video-igrama...

Postoji u ovom ostvarenju jedna zanimljiva podudarnost sa najvećom misterijom 20. veka, sa dilemom za koju zna svaki, ma i površni poznavalac NLO-mitologije. To je teza, odnosno jedna od hipoteza o poreklu posetilaca, koja je možda i poslužila kao inspiracija ovom piscu. Benford nju, kao ugledni doktor nauka i astrofizičar, verovatno pred kolegama ni za živu glavu ne bi priznao kao ideju vodilju.

Naime, osim pretpostavke o dolasku vanzemaljaca sa neke druge planete, i o etabliranom položaju Zemlje na već milenijumima postojećim komunikacionim međuzvezdanim rutama koje koriste različite rase, pretpostavke koja je osnažena posle otmice Barnija i Beti Hil, kao i o hipotezi o planeti posetilaca koja je u nekoj drugoj dimenziji, posle incidenta za Božić 1980. godine, baš u sezoni kada je prvi put objavljen njegov "Vremenski pejzaž", u vojnoj bazi sa nuklearnim oružjem Bentvoter, preciznije u šumi Rendelšam u Engleskoj, opet je u prvi plan izbila mogućnost da su neki NLO-i stigli iz budućnosti. Ne ulazeći u to da li je njihov put odande amo bio karta u jednom pravcu, pa već vekovima imaju baze negde po najvećim zabitima Zemlje, ili svako mao dolaze odande, hipnotisani vojnici su svedočili da su posetioci naši potomci koji iz u budućnosti, iz ekološki uništene sredine dolaze ovamo, da pokušavaju da utiču na svest naših savremenika i njihovih predaka, ali da im nije dozvoljeno da se neposredno mešaju u naša posla.  

Iz romana je, kao i u slučaju čuvenih "Zakona robotike" Isaka Asimova, proistekao i "Benfordov zakon polemike" ("Benford's law of controversy"), koji bi se jednostavno mogao prevesti i ovako: "Strast je obrnuto proporcionalna količini raspoloživih informacija" ("Passion is inversely proportional to the amount of real information available"). Više je nego očigledno da srpski političari pojma nemaju o ovom romanu (pazite, sada uopšte ne insistiram na tome da su ga pročitali, jer...)!

Jedini problem koji autor nije mogao da reši je vremensko pozicioniranje i datiranje događaja. I ovde se pokazalo da je krajnje nezahvalno, uostalom kao i u izvrsnom romanu "Ja sam legenda" Ričarda Metisona ili "Srebrnim skakavcima"/"Marsovskim hronikama" Reja Bredberija (a o drugim, uglavnom lošijim delima da i ne govorimo!), pokušavati precizno smeštati događaje u budućnosti i za njih određivati godine. To je unapred na neuspeh osuđena rabota!

Ovde je, u romanu koji je pisan oko 1979. godine, nepotrebno sve smešteno u dva relativno bliska intervala. Hajde-de što je autor išao unazad, pa se vezao za 1963 - 1974. godinu, ali onda je epilog komunikacije smestio u 1998. Danas ovakav postupak na neiskusnog čitaoca može da ostavi utisak prevaziđenog ostvarenja - a ono to apsolutno nije!

Što se tehničke opreme knjiga tiče, nažalost, uštede radi, naši izdavači sve ređe naručuju namenske ilustracije, ali koliko je primerena ova vanserijska, kreirana od Boba Živkovića, najbolje svedoči to što decenijama nije menjana. A i on je za nju svojevremeno dobio našu godišnju fandomsku SF-nagradu!

Ovde moram malo da zastanem, jer retko kada se ilustracija na koricama SF ili F knjige, a posebno srpskog autora, tako promišljeno realizuje, očigledno sa nekakvim konceptom koji je umetnik nedvosmisleno imao na umu, naravno vezanim za sadržaj onoga što ilustruje. Živković je za ovu dvodelnu 1988. opravdano primio godišnju nagradu beogradskog društva prijatelja naučne fantastike "Lazar Komarčić".

O papiru koja je namenjen unutrašnjim tabacima bolje da i ne govorim! Naši izdavači kao da su zaboravili da pored žute postoji i bela hartija... Oprobani izgovor je, naravno, da nije, ne daj Bože, u pitanju njihovo ciketanjenje, već da je to nekakav reciklirani papir koji tobože čuva okoliš, ali ne želim da verujem da bi nam veće poštovanje ekologije donosilo takve, upravo proporcionalne čitalačke pogibelji, jer lepo veli Benford u svom zakonu...

Slobodan Ivkov

Slobodan Maldini: „Soba No. 3327“

Slobodan Maldini:

„Soba No. 3327“, izdanje autora, Beograd, 2015.

Avgusta 1937. na Menhetnu u Njujorku taksista kolima naleće na jednog konfuznog starca. Pešak jeste povređen, ugruvan je, ima više modrica, slomljeno mu je i nekoliko rebara, malo i krvari, ali se podiže i nastavlja da ide ka svom hotelu.

Tako počinje nevelika prozna tvorevina pred nama, svakako pre duža priča (noveleta) nego roman, koja zauzima ovu, po obimu, tanku knjigu od samo 48 stranica.

Saznajemo da je stradalnik Nikola Tesla.

Potom kroz šest citiranih pisama sledi prepiska između književnika Ive Andrića, koji, u svojstvu Zastupnika pomoćnika Ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije i predsednika vlade Milana Stojadinovića, u prvom pismu iz septembra 1937. godine naučniku nudi finansijsku pomoć države; i Tesle, koji, i pored toga što je u krevetu proveo mesec dana, u svom oktobarskom pismu - pomoć odbija. Dalje, oktobra 1937. Andrić, sada u neposrednom položaju Pomoćnika pomenutog Ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, pita Teslu zašto nije poslao biografiju u Srpsku kraljevsku akademiju (danas SANU) u kojoj je već predložen za redovnog člana. Novembra 1937. Tesla i to odbija, kao i dve godine kasnije, maja 1939, ponuđenu savetničku saradnju oko postavljanja njegovog spomenika u Beogradu, kojeg je osmislio Ivan Meštrović.

On je juna 1939. i za to nezainteresovan, podjednako kao i za svoju medicinsku rehabilitaciju posle nezgode, obuzet inovatorskim projektima kojima želi da predupredi „nad svetom nadvijenu preteću senku rata, izazvanu nemačkim ekspanzionizmom koji Hitler naziva Lebensraum“ („Životni prostor“, napomena S. I.), što je i napisao još u pismu iz 1937. Predlaže i da se „ne izlažu nepotrebnom trošku oko izlivanja biste“.

Posle ovog epistolarnog interludijuma, sledi dolazak književnika na zakazani sastanak u Njujork, u Teslin hotel.

Nikola Tesla jeste, ali Ivo Andrić nije čest glavni lik u srpskoj književnosti, pogotovo fantastičnoj. Ostaje nam samo da pretpostavljamo nije li razlog u tome što naši pisci od naučnika Tesle, koji je bez pardona javno iznosio i najneobičnije ideje (vanzemaljci, onostrano, nepoznata oružja...), imaju manji zazor, nego od prividno strogog i „zakopčanog“ realističkog kolege Andrića, ili možda u tome što prvi nije uzeo Nobelovu nagradu, a drugi jeste, i to još i u njihovoj literarnoj struci...

U tajanstvenoj sobi br. 3327, koja je na 33. spratu hotela „Njujorker“, aprila 1940. godine, tada već uveliko tokom Drugog svetskog rata, a uoči same invazije Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, kao u nekakvoj kapiji između svetova, njih dvojica su se navodno srela. Prvi je u to vreme odista bio u svojstvu pomoćnika Ministra inostranih poslova, a drugi je bio naučnik, koji u svom autentičnom pismu, još novembra 1937. veli: „Pokušavam da zainteresujem Ministarstvo rata Vlade SAD za moj koncept moćnog oružja sa snopom čestica (...) Želim da zaustavim nadolazeći ratni sukob (...) U pitanju je moj najnoviji projekat Umeće projektovanja koncentrisane nedisperzivne energije kroz prirodne medije. Biće to jedinstveno superoružje koje će staviti tačku na sve ratove.“

Oni su čitavu noć, sve do zore i odlaska iz hotela do Bruklinskog mosta, razmenjivali misli i ideje koje „beleži“ naš ugledni arhitekta, mulimedijalni umetnik, teoretičar, književnik, svetski putnik, leksikograf i enciklopedista Maldini, evidentno koristeći autentičnu prepisku Tesle i Andrića, memoarske, esejističke, literarne i druge beleške, usput sve miksujući i domaštavajući... Naš savremenik Maldini je, pored svega prethodno navedenog, još i budista, pa tu ima i atomskih bombi, i reinkarnacija, i njihovih vaskolikih duhovnih elaboracija, i rasprave o karmi, Nirvani, i mnogo toga još...

Na poleđini korica stoji: „Knjiga sadrži sećanje na davni razgovor dvojice velikana, Nikole Tesle i Ive Andrića u sobi br. 3327 hotela „Njujorker“, u njojorškoj Osmoj aveniji (...)“.

Čije je to bilo sećanje, Maldini nigde ne navodi. Na čitaocu je da uđe u ovaj njihov intimni svet i da prisluškuje hipotetički razgovor, koji je sve samo ne fantazmagorija bez smisla.

U stvari, niko i ne zna šta su njih dvojica odista pričali.

A ni da li su ikada uopšte razgovarali...

E, da, a ko je rekao da su se nekada i sreli?!

Doduše, pronose se i o tome glasovi...

*          *          *

Osim prethodno apostrofiranog odsustva nekih važnih podataka o delu, ne samo tehnička primedba vezana za ovu knjigu je to što nema ni beleške o autoru.

Ipak, evidentna konkretna omaška je što je autor napravio jednu upadljivu faktografsku grešku u datiranju. To i ne čudi mnogo, ako se ima u vidu da nigde nisu navedena ni imena nekih eventualnih lektora, korektora, urednika ili recenzenata knjige, a sam pisac nikada ne može da uoči sve svoje propuste. Naime, na poleđini korica, pored ostalog, krupnim slovima složeno stoji: „Knjiga sadrži sećanje na davni razgovor dvojice velikana, Nikole Tesle i Ive Andrića u Teslinoj sobi hotela „Njujorker“ br. 3327, u njujorškoj Osmoj aveniji, u junskoj noći davne 1939. godine.“ No, u datumu koji je u rangu nekakvog međunaslova, dakle u datiranju vremena radnje samog centralnog dela priče stoji: „APRIL 1940“ (str. 19).

I pored ovih, u suštini manje važnih primedbi, izdanje je veoma zanimljivo i, ne samo zbog navedenog obima, čita se u jednom dahu.

Slobodan Ivkov