Slobodan Ivkov: NESVAKIDAŠNJA IZLOŽBA

NESVAKIDAŠNJA IZLOŽBA

Nismo često u prilici da prisustvujemo likovnim izložbama koje istaknuti domaći umetnici zasnivaju na naučnoj fantastici ili spekulativnoj nauci.

Prošle nedelje, u utorak 15. novembra 2016. godine, u Maloj galeriji "Singidunum" otvorena je jedna takva postavka.

"Horizont događaja" se sastoji od malih skulptura (originalnih umetničkih viđenja kosmičkih brodova i nebeskih tela, kao i oblika inspirisanih romanima kao što je, na primer, Nivenov "Prsten", ili onih o crnim rupama, Polovoj "Kapiji" i sl.) i neobičnih slika, za koje smo sigurni da bi se bar neka od njih našla na naslovnim stranicama edicije "Kentaur", samo da još postoji.

  

  

Izložba traje jedva jednu nedelju, i to još samo 2 dana, samo do 23. novembra, jer tamo od pre godinu dana umetnici sami plaćaju izložbeni prostor po radnom danu, a doajenu Miodragu Šurjancu (Beograd, 1947) je stalo da ipak i po tu cenu svoja F i SF viđenja podeli sa drugima.

Galerija se nalazi u produžetku Vasine ulice, u Uzun Mirkovoj 12, pored Pedagoškog muzeja i Kalemegdana, a preko puta "Brankovine".

Obavezno tražite i uzmite katalog.

Unutra su opširni tekstovi o svemu ovome, kao i kolor fotografije eksponata.

Slobodan Ivkov

Slobodan Ivkov: PRIČE SA OBLAKA

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_domaća

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

PRIČE SA OBLAKA

Tamara Lujak: "Priče sa oblaka", Presing, Mladenovac, 2016.

ISBN 978-86-6341-153-1

Slobodan Ivkov

Tzv. "mali izdavači", kao što je ovaj ("tiraž: 100"...), temelj su ne samo srpskog izdavaštva. To se ili ignoriše, ili sa omalovažavanjem uoči velikih smotri kao što je Sajam knjiga pominje, ako se neko uopšte i odluči da prikaže poneki njihov, bez izuzetka s ogromnom, dirljivom pasijom stvaran naslov. Zaboravlja se da se nekada odista velikih naših "književničkih" kuća ("BIGZ", "Nolit", "Rad"...) od mlađih čitalaca više niko ne seća, dok su retke preostale ("Prosveta") na kolenima, a ne pamti se bogme ni da su ovi trenutno veliki, razmetljivi izdavači počinjali u šupama, kuhinjama ili garažama kao samizdati. Dakle, državni činovnici, ne satirite ih dažbinama i administrativnim cepidlačenjem!

"Memento mori" nije jednoznačna sentenca.

Stoga, ovaj prigodni sajamski prikaz malima je posvećen!

  

Ne može biti, a da Aristofanova komedija "Oblakinje" (iz približno 423. godine pre Nove ere), čiji naslov ćemo, kao nažalost i mnogo toga drugog, u svakojakim verzijama naći kod naših vrlih prevodilaca (na primer, u srpskoj verziji "Enciklopedije Britanika" ona se vodi kao "Oblak", u "Srpskoj porodičnoj enciklopediji" kao "Oblaci"... itd.), dakle ne može biti a da nema nekakve veze sa vilama Oblakinjama koje povremeno jezde kroz priče iz ove zbirke, iako starogrčkog komediografa iz 4. i 5. veka p. n. e. eksplicitno ne pominju ni spisateljica, a ni autor pogovora. A, verujte mi na reč - da ima!

Stoga, iako su krajnje jednostavne, bajkolike narativne strukture, ove male prozne tvorevine u sebi uvek kriju i poneki skriveni podtekst i značenja, ali, naravno, samo za one koji, u ovom ubrzanom vremenu, prepunom površnih čitalaca - ako se i previše ne udube, a ono bar sporije čitaju.

Isto tako, pošto priče deluju na više nivoa, pa će biti rado slušane i od najmlađe dece kojoj se budu čitale, kao i dobro prihvaćene kod ovih drugih, zrelijih, ambicioznijih i serioznijih konzumenata, ipak je u slučaju potonjih čitalaca neophodno izvesno šire (pred)znanje, malo iz klasične književnosti, malo iz ezoterije, a, bogme, i ne baš malo iz mitologije, naročito slovenske.

Kako spavaju tramvaji, saznali smo kao deca iz isto ovako naslovljene pesme koja se nalazila u svim našim čitankama, a sa "mi imamo" počinjali su u nižim razredima osnovne škole naši odgovori na pitanje učiteljice šta nam daje krava, šta prasulence (doduše ono ne baš sasvim dragovoljno, ali o tome se malo raspredalo i nije se ulazilo u detalje), a šta hrast, te kakva sve unaokolo silna domaća rudna bogatstva postoje. A mi smo kod kuće roditelje "gušili" pitanjima koja nismo smeli učiteljici da uputimo, da pred njom ne ispadnemo glupi (kod roditelja je bilo svejedno, jer se to kod njih već godinama unazad podrazumevalo): "Kako je nastao sneg", "Kako nastaju munje", "...oblaci", "...vetar"...

Dakle, mi imamo... 25 priča na svega 60 stranica (u knjizi ukupno imamo samo 78 stranica!), ergo mi imamo frtalj stotine kratkih fantastičnih skaski, čiji su neki naslovi upravo oni prethodno navedeni i odakle smo lepo naučili kako su nastali nebo, Mlečni put, inje i vazda drugog sa ovog zemljinoga šara i unaokolo.

I sve bi to bila bajkolika "lagašna i nežna pripovedanja jedne osobene i tanane mašte, u isto vreme neobavezne priče", kako u pogovoru piše ugledni književnik Laza Lazić, da na umu, već rekoh, nemamo tri fakta zbog kojih nam se trenutno uključuju svi radari.

Prvo, sve vrvi od svakovrsnih vila (vodenih, bdenjskih, nespavalica, budnica, pa i rečenih vila oblakinja, te poimenično nailazimo na Murtenicu, Vetrušku, Ljubišnju...) i bogova (Peruna, Beloboga, Jutroboga, Vetroboga, uključujući i Vrhovnog Boga, čije su nadležnosti ovde kanda ipak malo ograničene). Raznijeh tu panteona ima...

Drugo, umire se i ubija naveliko, skoro koliko i u biblijskom Starom zavetu. Štaviše, ako gledamo sa ovog aspekta, kvantitativno poredeći srazmerne obime ove dve knjige - taman isto se naprasno gine u obe!

Treće, samozatajna Tamara Lujak, koja se retko pojavljuje u javnosti, autorka je prethodnog misterioznog kapitalnog, po njoj, "Rečnika straha" (opširniji prikaz se može videti na ovom blogu, a sažetiji u dnevnom listu "Blic" br. 6388), po drugima leksikona, po trećima pojmovnika, po četvrtima jezovnika, a po nekima, zašto da ne - čak i enciklopedije sa oko 800 opširnih odrednica na oko pola hiljade stranica o vaskolikom hororu i fantastici!

Ovde debeljuškasta kapljica kiše razgovara sa majkom kapljicom koja je treperila na suncu - onde zečići trčkaraju po livadi i pasu sočnu travu, amo ptica veselo cvrkuće - tamo zvonki smeh vila, bistri potočić žubori, žiznjeradosna igra sunčevih zraka i duge, vetrići spavaju na belom oblačku...

Mani me, Mito, neopterećenosti!

Noćas ne mogu da spavam od nahvatanog straha!

Kao da sam čitao bajku o Crvenkapici!

Vala, stojim vam dobar, uopšte nije isključeno da je i spisateljica vila!

A ni sa mnom se baš ne zna kako stoje stvari, da se ne lažemo!

Šalu na stranu, ovo su odista sjajne pričice, i za decu i za odrasle.

E sad, ima između korica i manje poznatih ili nepoznatih reči i izraza (na primer, leće na str. 60, klupa od crnog gagata na str. 53...), ali generalna sugestija je da se PRE početka knjige napravi neki narativni sistem, zasnovan na priloženom popisu imena ili aktera iz priča, na primer kao na početku teksta nekog pozorišnog komada. Pošto nema pred sobom prizor, nego tekst, čitalac, pogotovo mlađi, sudeći po imenu sa početka priče (na primer: Altostrat, Altokumul, Perunuša...) ne zna uvek koga ima pred sobom, kakve su mu osobine, a ni u kakvom je odnosu sa drugima.

Eto, da malo i trujem na kraju, a ne samo da sladim, kadim i plašim čestite čitaoce...

Slobodan Ivkov

Slobodan Ivkov: VERIGAŠI

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_domaća

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

VERIGAŠI

Zoran Stefanović: "Verigaši", Everest Media, Beograd, 2012.

ISBN 978-86-7756-015-7

Slobodan Ivkov

Na ovu knjigu može da se gleda dvojako: ili kao na trodelni roman mozaičke strukture, ili kao na zbirku triju priča nejednake družine, na različite načine pisanih i uobličenih, te tesno povezanih diskretnim funkcionalnim pasažima. Delo je zaokruženo mnogobrojnim istim ili samo pominjanim imenima, u pojedinim pričama manje ili više aktivnih likova.

Kako god bilo, tek konačno smo dobili srpsku verziju nečega što je nastalo na severnoameričkom kontinentu, u SAD i Kanadi, nečega između (takođe mozaičkog) romana "Više nego ljudski" Teodora Sterdžena (1953) i filma, potom i svojevrsne serije "Skeneri", prvobitnog reditelja Dejvida Kronenberga (1981), kao i "Marvelovog" stripa "Iks-ljudi" ("X-Men", 1963, pa do danas), te čitave serije filmova o istim akterima s početka 21. veka.

Dobili smo prepoznatljivu žanrovsku konstrukciju, odlično prilagođenu lokalnom idiomu, epici, mitologiji, istoriji i tradiciji, a naučno i faktografski fundiranu ovdašnjim geološkim i arheološkim nalazima i misterijama, od Podrinja, pa do beogradske Banjice. Podnaslov knjige "Roman o Našima", pored ostalih suptilnijih i višeslojnijih značenja, naglašava i literarno postojanje ovdašnjih "paranormalaca".

Film "Skeneri" ("Scanners", 1981) imao je nekoliko nastavaka, setimo se samo "Skenera" 2: "Novi poredak" ("Scanners" II: "The New Order", 1991) ili "Skenera" 3 ("Scanners" III: "The Takeover", 1992), i nusprodukata (spin-offs) kao što su "Skenerski pandur" ("Scanner Cop", 1994) ili  "Scanners: The Showdown" (a.k.a. "Scanner Cop" II), 1995), pa možda i mi nekada doživimo razgranavanje "Verigaša", daj bože i njihovo filmovanje ili bar TV serijalizaciju. Ispod navedenog podnaslova na naslovnoj stranici je i moto dela: "Svest je ekran, vreme je tačka, rat je nasleđen".

Ako je Balkan, od drevnog Rima nazivan Catena mundi (Katena mundi = verige sveta, ali i okovi, lanci...), onda su, je li, njegovi žitelji Verigaši, što je nesumnjivo bolje od, na primer: Tamničari. Toliko o poreklu naslova. Glavni akteri su drevni Verigaši, Neverigaši, Novodošavši i savremeni Verigaši koji još i ne znaju da su to. Mesto radnje je promenljivo, ali je tu negde oko tokova reka koje presecaju Verige, oko Drine i Morave. Vreme radnje se takođe menja, od par prošlih vekova, pa do današnjice, a onda opet u praistoriju, među Vinčance, potom Slovene!

Izuzetnost geo-položaja, te nesporno bogatstvo čudotvornih voda i minerala, pogotovo nedavno u reci Jadar otkrivenog jadarita, po sastavu "supermenovog kriptonita", stvara preduslove za rađanje dece sa različitim parapsihološkim moćima (telekineza, telepatija, teleportacija, transmutacija...). Oni su regrutovani, što od Austrougarske, što od današnjih svetskih imperija i srpskih dušmana, različitim putevima i načinima, javno ili tajno, na prevaru ili dobrovoljno, zbog naivnosti, gluposti ili ponekad alavosti samih mutanata. Grupisani su i u različito strukturisane ekipe, sve u zavisnosti od planirane namene i teritorije na kojoj će delovati.

Za razliku od mnogih na srpskoj F i SF sceni eksponiranih "akcionih" pisaca, ovaj diplomirani dramaturg i scenarista (Loznica, 1969) stvarno ume majstorski da pripoveda! Ova veština toliko nedostaje ovdašnjim piscima...

Inače, "Verigaše" sačinjavaju dve zamašne priče ("Vreme buke i besa" i "Preko Drine, sa iskrom u oku") približno istog obima, pri čemu svaka zauzima oko 70 stranica knjige, i, treća, ("Uskom stazom kojom hodiš"), skoro četiri puta kraća. Ti segmenti su, uglavnom kao filmski scenariji ili priče sa F i SF konkursa, nastajali u periodu 1994-1996, a "peglani" su i objavljivani 1996 - 2007. Autor ih je većinom dostavljao na konkurse izdavača i časopisa "Znak sagite". To saznajemo iz tri korisna dodatka na kraju piščeve, što ispovesti, što autobio-bibliografskih beleški.

Zanimljivo je da autor u svom tekstu o "Verigašima" na kraju navodi mnoge svoje uzore i lične "hipertekstualne" omaže njima u svojim pričama, ali Sterdžena sa njegovim "geštaltovcima" ili druge, prvenstveno inostrane, žanrovske srodnike - ne.

Pisac izdanje naziva "romanom-savijačom", što je veoma originalna, ali i sugestivna kvalifikacija. Treća priča mnogo toga razjašnjava o prethodnima, pa nas samim tim opet vraća na početke.

Prva od triju storija predstavlja, u pripovednu formu adaptiran nerealizovani filmski scenario, a kada je poslata na pomenuti konkurs 1995. godine, osvojila je prvo mesto u kategoriji noveleta i objavljena je u F-antologiji "Tamni vilajet" 4. Reč je o urbanoj pripovesti o disfunkcionalnim porodicama, preljubama, prevremeno okončanim i zbrzanim arheološkim iskopavanjima pre gradnje novih solitera na Banjici i nalazima neobičnih kugli ("loptica") koje indukuju parapsihološke moći kod nadarenih pojedinaca i uspostavljaju vezu sa prastanovnicima ovih prostora. Isfragmentisana je, izneta u "fleševima", segmentima neretko kraćim i od jedne stranice, nebrojenim delovima kojima u neznatnoj meri nedostaje vezivnog tkiva, jer se čitaocu koji prati mnoge uporedne radnje u različitim vremenima i sa mnoštvom likova koji su nekada pomenuti imenom, a nekada nadimkom, u ponekom segmentu čak i nikakvom tekstovnom identifikacijom, veoma lako gubi zajedničku nit. Očigledno je scenario predviđao da filmska ili TV kamera gledaocu, kome je sve i namenjeno, informaciju o liku predoči vizuelno. Sve pršti od energije, flešbekova, fidbekova i svih ostalih "bekova" i "forova", čas ovih, čas onih mesta, epoha, čak i dimenzija. Istina, ovakva mozaička struktura veoma ubrzava tok radnje, pa sve postaje nekakvo turbo-pripovedanje, ali nemalo i ometa kontinuitet njenog praćenja. No, uz malo truda i koncentracije problem se prevazilazi. Jedini uslov je da se 70 radnjom i faktima gusto nabijenih stranica pročita u jednom mahu. Sve je na kraju, u epilogu, dobro zaokruženo i poentirano.

Druga priča je podjednako obimna kao i prva, ali je "stišanije" i narativno konzistentnije pisana, pa se lakše prati. "Staromodniji" pristup ne umanjuje vrednost, dinamiku ili aktuelnost. Naprotiv! Ovakav metod se slaže i sa radnjom koja se odvija početkom 20. veka, uoči i tokom prvog svetskog rata, od napada Austrougarske preko Drine i povlačenja preko Albanije, pa sve do 1920. Kraj na poslednjoj stranici naslovljen sa "Epilog 1994." napisan je naknadno, sve da bi povezao tu godinu, preko imena likova iz prve priče (poglavlja) sa Prvim svetskim ratom i prvobitnim epilogom.

Treća priča (poglavlje) takođe je adaptacija filmskog scenarija, samo ovaj put snimljenog kratkog igranog filma "Uske staze". Mesto radnje je Kalemegdan, ali samo uslovno, jer je negde na njemu, oko jednog drveta, međudimenzionalni prolaz na druga i drugačija mesta. Ne daj Bože da nekom nastavniku đaci postave pitanje oko određivanja vremena radnje. Ovakve priče mogu tu da prave još veći problem. Jeste da sve počinje tokom današnjih dana, ali pomenuti prolaz neke aktere prenosi u prošla vremena, te se tu svaka školska priča o jedinstvu vremena i mesta radnje odmah završava.

Dragocena knjiga, gdegod je svrstavali.

Slobodan Ivkov

Slobodan Ivkov: Smrt i njeni hirovi

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_prevedena

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

Smrt i njeni hirovi

Žoze Saramago: "Smrt i njeni hirovi", Laguna, Beograd, 2011.

ISBN: 978-86-521-0841-1

Slobodan Ivkov

Ovo je i čudnije i strašnije od zombi-horora!

Zombiji su mala deca, šala-komika u odnosu na ovaj svet koji je osmislio portugalski nobelovac Saramago (1922 - 2010). On gruva već od prve strane, a počinje sa: "Sledećeg dana niko nije umro." Istom rečenicom se i završava ovo remek-delo fantastike, a zašto - to može da razume samo onaj ko je stigao do sredine.

Uprkos nepojamnim povredama u saobraćajnim i drugim nesrećama jednih, mukama drugih kao neizlečivih bolesnika, pokušajima samoubistava trećih (neuspešnim, naravno), upucavanjima, obezglavljivanjima, davljenjima i ko zna kojim sve uobičajenim načinima oduzimanja života - u toj državi više niko ne umire! Smrt je prestala da radi svoj posao. Pogrebna i osiguravajuća preduzeća su pred kolapsom, bolnice i starački domovi u haosu, mafija profitira... "Ako ponovo ne počnemo umirati - nema nam budućnosti...", zaključuje premijer te neimenovane države.

Izvan njenih granica i dalje se uredno umire.

Pisac je promišljao sve društvene aspekte neznano do kada odloženih smrti (zakoni, međudržavni odnosi, crkveni poslovi, vojska, ekonomija, zdravstvo...), za razliku od tvoraca proznih dela o jednodimenzionalnim zombijima-tupsonima koji samo beslovesno bauljaju unaokolo vređajući inteligenciju čitalaca, balave, grizu i šire neke zaraze, prvenstveno svoju boljku, ma bila ona izazvana virusom korporacije "Ambrela" ili kišom meteora koja je zasula Zemlju.

Nadležni organi su u haosu, konfuziji i panici. Crkva, od koje se u ovakvim  pitanjima očekuje arbitrarno mišljenje, blefira da zna odgovor.

"Crkva, sa tim svojim dvosmislenim stavovima, upravo pokušava da dobije na vremenu a da se ne iskompromituje, i zbog toga, po svom starom običaju, sada stavlja udlage žabi na nogu i udara čas u klin, čas u ploču."

Samo jedan polupismeni portir, pristigao u glavni grad verovatno iz močvarnih krajeva, raskrinkava je i diskredituje:

"Niko ne može staviti udlage jednoj žabi. Zašto? Zato što ona nikada ne drži nogu mirno." (str. 79)

Sad, da li je portir nekada to probao i empirijski proverio - u to se Saramago ne upušta.

Usput, ni filozofi se nisu proslavili.

Svi zamajavaju sluđene obične građane, što pokušavajući da im skrenu pažnju na druge probleme, što neodgovorno i neozbiljno na različite načine nastojeći da to mračno nedogađanje bez presedana - okrenu na šalu...

U državu se slivaju beskrajna mnoštva imigranata koji ne žele da umru u svojim zemljama, dok milioni emigriraju u druge države, gde još uvek može da se čestito i zauvek sklope oči.

"Tokom sedam meseci, jer toliko je jednostrano primirje smrti trajalo, nagomilavalo se na jednoj nikada do tada viđenoj listi čekanja više od šezdeset hiljada samrtnika, tačnije šezdeset i dve hiljade petsto osamdeset" (str. 113)

Neki su oduševljeni, neki oprezni, neki svesni dalekosežnih posledica, a nekima je i svejedno. Definitivni dolazak Crne Dame? Da li Ona možda štrajkuje? Ili je uzela godišnji odmor? Ne daj bože (hiljadu)godišnji! Da li Ih možda ima više, a da je Ona koja je zadužena za tu državu zaboravila svoj posao? Neko joj se zamerio? Uvredio je? Da li Ona možda želi da ucenjuje tu državu? Što se ne javi i traži otkup, izvinjenje, bilo šta...?

Da nije i Ona umrla?

A zašto se uopšte i misli da je u pitanju Ona, a ne On?

U svakom slučaju, za Njom u toj državi nastaje prava potraga. Grozničavo se traži njen identitet. Krug se sužava eliminacijom. Prvo se eliminišu stanovnici koji su umrli, jer su najmudriji činovnici državnih organa dokonali da Ona ipak ne može biti među preminulima. Ne zato što je tako nešto u toj bizarnoj situaciji nemoguće, već zato što bi im to potpuno zakomplikovalo posao.

Saramagove rečenice, ponekad urnebesne, a ponekad uobličene kao tempirane bombe sa neočekivanom poetnom - naglašeno su duge. Događa se i da zauzimaju celo poglavlje! Još po nekim osobinama, pored te, njegov stil u "Smrti i njenim hirovima" podseća na češkog mu kolegu Bohumila Hrabala - pogotovo na roman "Služio sam engleskog kralja".

Kako bi se danas reklo: ultimativno delo o Smrti! Svi ćemo jednog dana spoznati zašto!

I naši pisci horora bi malo mogli da iskorače izvan stereotipa žanra, te da se slobodno ugledaju na ovog majstora! Ili bar da ga čitaju!

Nesporno vrhunska fantastika!

Najbolja!

Slobodan Ivkov

Slobodan Ivkov: PRISUTNOST

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_prevedena

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

PRISUTNOST

Jerži Kosinski: "Prisutnost", Algoritam izdavaštvo, Beograd, 2005.

ISBN: 978-86-7662-016-4

Slobodan Ivkov

Može li predsednik SAD da postane i neka glupa, infantilna, lažljiva, beskrupulozna, maloumna, neurotična ili na neki drugi način psihički poremećena osoba? Ili možda neka osoba koja o svetu izvan sfere sopstvenih interesa katastrofalno malo zna?

Kako sa tamošnjim tupsonima to stoji u stvarnosti, videćemo koliko sutra, posle američkih izbora - kada se saopšte rezultati ¹⁾.

Ako ne može, onda je ovaj roman iz 1970. godine, u kojem se idiot, pa još i nepismen, brzo uspinje na najviši stepenik tamošnje društvene lestvice - čista politička fantastika.

Ali, ako može - onda je ovo delo ipak nesporni realizam!

Najbitnije, ova knjiga otvara i ubedljivo obrazlaže i tu mogućnost!

I to da se ostvari čak jednom blentovu; ni krivom - ni dužnom!

Sjajni glumac Piter Selers (Peter Sellers) široj je javnosti najviše poznat po ulozi inspektora Kluzoa u kultnoj seriji dugometražnih igranih filmova "Pink Panter", kao i po nekoliko različitih likova koje je glumio u genijalnom engleskom filmu iz 1964. godine, nastalom pod rediteljskom kapom Stenlija Kjubrika, "Dr Strendžlav ili Kako sam prestao da brinem i zavoleo Bombu" (ponegde kod nas je "Doctor Strangelove..." doslovno prevođen sa: "Doktor Čudoljub...").

Selers je maestralno, krajnje redukovanom ekspresijom i svedenom mimikom neprestano nasmešenog retarda, u filmovanoj verziji romana koji bi veoma slobodno mogao da se prevede i kao "Biti u pravo vreme na pravom mestu", oživeo ovog, od detinjstva u jednoj kući izolovanog, u vreme radnje fizički uveliko zrelog, ali mentalno zaostalog čoveka neodređenih godina. Kod nas je, ko zna zašto, u bioskopima taj film "Being There" iz 1979. prikazivan 1980. pod naslovom "Dobro došli, mister Čens"...

Celokupno znanje maloumnik je stekao gledajući TV, a jedino što je umeo da radi bilo je baštovanstvo.

Posle smrti bogatog dobročinitelja (možda i oca!) koji se, nerazjašnjeno zašto, decenijama starao o njemu, držeći ga od detinjstva u dvorišnoj kućici, tog muškarca kojeg je i služavka do svoje smrti znala samo kao Čens, advokat brže-bolje izbacuje u nepoznatu mu sredinu. Pokojnik nije imao naslednika.

Slično kao i u jednom drugom, nemačkom filmu "Tajna Kaspara Hauzera", ali snimljenom po istinitom, nikada razjašnjenom događaju, dakle veoma slično situaciji kada se njegov sapatnik sa druge strane Atlantskog okeana Kaspar Hauzer, takođe naizgled niotkuda (najverovatnije je bio neko, kao i Čens, vanbračno dete), pojavio u jednom gradu, ništa ne razumevajući od onoga što ga okružuje - i Čens se zatekao na ulici, izvan visokog zida kojim je imanje bilo opasano.

Bez ikakvih dokumenata, čak i bez prezimena, i to odmah u svetu Njujorka!

"Don't panic!", kako bi to rekao onaj lik u "Galaktičkom vodiču za autostopere".

Opet, slično Forestu Gampu iz trećeg izdaleka srodnog filma "Forest Gamp", i veoma duhovitog istoimenog romana, (ne)srećnik na čudan način nailazi na dotadašnjeg američkog predsednika, ali Čens (engl. Chance = slučaj, dakle Slučajko) stiže mnoooogo dalje od Foresta (engl. Forest = šuma, dakle Šumenka)...

Vrhunska fantastična satira!

A sve, kao, ozbiljno...

"Lice mu nije odavalo ništa, ponašao se staloženo i suzdržano", piše o Čensu na str. 67 sjajni cinik Jerži Kosinski (Jerzy Kosinski). Taj pisac je, rođen kao Josek - Jerži Lewinkopf 1933. u poljskom Lođu, 1957. nekako stigao u SAD, pa iako je u početku očajno znao engleski (bolje rečeno - uopšte nije znao jezik!), ne samo da je vremenom postao profesor engleske književnosti i književne kritike na univerzitetu Jejl i koledžu Devenport, nego je čak izabran za predsednika američkog i svetskog PEN centra! Pre nego što se, ne doživevši ni punih 58 godina, ubio u Njujorku 1991. godine, imao je buran život. Vredan zasebnog filma!

Kao ni vojnik Čonkin u romanu "Pretendent na presto", ruskog književnika srpskog porekla Vladimira Vojnoviča, dakle kao jedan priglupi soldat koji, lezilebujući u nekoj sovjetskoj bestragiji nema pojma da se Hitler i Staljin ispred Lenjingrada, u stvari, bore oko njega, odnosno oko toga čija armija će pre stići do ovog urnebesnog redova (tobože po nekoj rodnoj liniji nekako preživelog prestolonaslednika pobijene dinastije Romanovih), tako ni Čens nije svestan da se i američke i ruske obaveštajne službe ubiše da nešto saznaju o njemu.

 A on je, nesrećnik, i prezime dobio tako što su američki "selebritizi", takorekuć "krem de la krem" tamošnjeg establišmenta, ne mogavši da ukapiraju da je prijatna osoba pred njima nepismena, pogrešno razumeli njegovo jedino umeće - baštovanstvo - pa ga "krstili" kao Čensa Gardinera (engl. Gardener = Baštovan). Pošto se služavka odselila u daleke rodne krajeve, a on nikada nije plaćao porez, glasao ili bio bolestan, o njemu nigde nije postojala ama baš nikakva evidencija.

Budalaštinama koje Čens uopšteno priča o bašti, vremenskim prilikama, biljkama, korenju, listanju, orezivanju i još koječemu sličnom, u šta se jedino i razume, salonski intelektualci i drugi mudroseri pridaju neka viša značenja, te ih percipiraju kao slojevite metafore, alegorije, parabole, elipse... U svemu što od Čensa čuju, Američki politički analitičari na TV, ali i obični gledaoci, učitavaju bog zna kakve slojeve i doživljavaju kao utehe svojim nevoljama, međusobno se svađajući oko Čensovih kaobajagi skrivenih analiza privrede, utrkuju se u pohvalama Čensovih globalnih ekonomskih poruka...

Koferče sa 50.000 evra, dolara, maraka ili nekih sličnih šuštavih stvarčica, ništa je prema koferčetu koje bi se posle izbora u SAD našlo u rukama nekog Čensija! Garantujem da se više niko ne bi smejao kada bi upravljačka kutija američkog nuklearnog arsenala dospela u ruke ovakvog lika! 

Ergo, u "Prisutnosti" oduševljenost američkih VIP-ova koji drmaju svetom ne jenjava! Štaviše, samo raste! Vreme radi u korist idiota! "Gardiner je jedna od najneverovatnijih ličnosti koje su se pojavile na javnoj sceni u Americi", na stranici 109 mudruju među sobom sive eminencije, gospodari planete iz senke, dok u zatvorenom krugu tajno odista biraju onoga koga će glupi glasači javno izabrati za budućeg predsednika SAD: "Čensi Gardiner? O njemu zapravo ništa ne znamo, zar ne? Gardiner nema prošlost! A koji je bio problem sa drugima, koje bismo uzimali u obzir, a onda morali da ih odbacujemo? Braćo, problem je bio u tome što se o njima PREVIŠE ZNALO!"

"Čensijevim duhom ne prostruja nikakva misao", završna je rečenica ovog kratkog romana koji ima jedva svojih 120 stranica.

Rečju, malo remek delo!

....................................................................

¹⁾  Ovaj tekst je u skraćenoj verziji objavljen u ponedeljak, 7. novembra 2016. godine, na str. 24 beogradskog dnevnog lista "Blic" (na sajtu "Blica" je dvostruko duža verzija ovog prikaza), samo dan uoči izbora za američkog predsednika 8. novembra 2016. godine, a kandidati su bili Donald Tramp (Republikanska stranka) i Hilari Klinton (Demokratska stranka).

Dok ovo čitate, rezultati se, obrni-okreni,  nažalost već znaju...

 

Slobodan Ivkov