Slobodan Ivkov: OMAŽ ŽILU VERN(E)U

Žak Tardi (Jacques Tardi):

„LEDENI DEMON” ("Le Demon des Glaces" )

„Art 9” i „MDM Komerc”, Beograd, 1997.

Podnaslov izdanja: „Pustolovina Žeroma Plimjea"

Poreklo i jezik: „Casterman", Belgija, 1974. (francuski)

Slobodan Ivkov:

OMAŽ ŽILU VERN(E)U

Možda grešim, ali mislim da će se tek u potonjim vremenima pokazati kako je, potpuno neopravdano, stručna javnost propustila pojavu jednog od najvažnijih prevedenih stripskih projekata u Srbiji devedesetih. Skoro pola decenije bio je jedini u svom rangu, što po formi (tvrd povez), što po sadržaju. I danas je svojevrsni presedan, u šta mogu da se uvere svi koji u knjižarama na njega obrate pažnju. Ovim tekstom ću pokušati da previd bar unekoliko ispravim, a usput i da obrazložim svoje izneto mišljenje.

Pred nama se s proleća 1997. godine potpuno neočekivano našao, ispostaviće se kasnije, jedini tokom te sezone, ali i tri naredne, u Srbiji objavljen prevedeni i u takvom obliku preštampani samostalni stripski album, zaokružena priča izvan nekog dužeg ili šireg narativnog ciklusa (ili neke serije sa jednim nosećim likom, kakav je, na primer, „Princ Valijant”), strip sa potpuno legalno plaćenom naknadom za izdavačka prava francuskom izdavaču (ovo se mora naglasiti, s obzirom na poznato stanje u našem izdavaštvu i na tržištu tokom devedesetih, a i godinama posle), album koji je u štamparsko-grafičkom pogledu realizovan, ako izuzmemo katastrofalno lepljenje stranica, po najvišim, za slična izdanja važećim svetskim standardima: tvrd povez, četvorobojne plastificirane korice, štampani „forzec" i „nahzec", luksuzna hartija „kunstdruk" za tabake... Čak i to što je štampa jednobojna (crna) nije mana.

Naprotiv, potpuno je u funkciji originalne umetnikove ideje da i u narativnom i u vizuelnom smislu oponaša duh ilustrovanih pustolovnih romana, najpre Vernovih, iz druge polovine devetnaestog veka. Kada se uporedi naše i originalno francusko izdanje, jedina razlika je nešto malo manji format našeg albuma. Tim pre je veći uspeh onih koji su tehnički pripremali ceo posao. I bez originalnih filmova, samo na osnovu presnimljenih tabli sa stranica odštampanog francuskog izdanja, ni proporcionalno umanjena, ionako nesvakidašnje gusta šrafura, ni na jednom mestu nije se stopila ili „zagušila".

Autor scenarija i crteža „Ledenog Demona" je francuski stripar Žak Tardi (Jacques Tardi). O njemu ćemo nešto kasnije.

Prevodilac stripa je Vinka Matijašić. I sada, nije jasno da li je naš upisivač teksta zaboravio da fonetski prilagodi, tj. uobičajeno transkribuje prezime (Verne) velikog francuskog pisca fantastike i naučne fantastike Žila Verna (Jules Verne, 1828 - 1905) čiji je opus Tardiju poslužio kao inspiracija za „Ledenog Demona", pa je uz ime ŽIL ostavio izvorno VERNE (u stripu jedan brod nosi njegovo prezime), dakle da li se radi o tehničkoj grešci koja se kao nehotični propust provlači kroz ceo strip, ili je prevodilac na osnovu neke svoje jezičke igre (ili možda Tardijeve), dajući duhovitu sugestiju za tobože novu transkripciju, odnosno za nijansu izmenjenu „pseudotranskripciju" koja je od dosadašnje (VERN) kaobajagi VERNija približila originalnom francuskom izgovoru njegovog prezimena. Možda je prevodilac želeo i da ukaže kako ovaj VERNE u „Ledenom demonu" nije ONAJ VERN.

Kakogod bilo - zanimljivo je, a u svakom slučaju nesvakidašnje!

Dakle: Žil Verne, a ne Vern. Veoma sam sklon da, ako je stvarno reč o „simboličkom otklonu", a ne grešci, prevodiočevu igru u ovom prikazu  ponegde rado prihvatim.

Na izvanredan način, usput gotovo savršeno ih oponašajući, Tardi je, i u svom originalnom literarnom ostvarenju (scenariju) i u svom crtežu, superiorno dinamizovao i relaksirao stil i duh, koliko inače rigidnih, deklarativno visokomoralnih avanturističkih pisaca devetnaestog i početka dvadesetog veka, toliko i strogih i mračnih ilustratora koji su svojevremeno ukrašavali, najpre premijerna Vern(e)ova dela objavljivana kod pariskog izdavača Hecla („Éditions Hetzel”), ali i ostala. Ono što su Gistav Dore (Gustave - Paul Doré, 1832 - 1883.) i Pisan od druge polovine devetnaestog veka naovamo značili za Servantesovog „Don Kihota”, to su neki drugi (Heclovi) ilustratori bili za Žila Verna.

Naš štampar je napravio pravi podvig, jer, kao što sam već prethodno napisao, crna boja, uprkos neverovatno gustoj Tardijevoj šrafuri i često izuzetno tankim linijama od kojih se ona sastoji, nije „zagušila” štampani crtež, eventualno stapajući te linije i praveći mrlje. Ovakvo delikatno i majstorsko određivanje potrebne količine boje je (samo iskusno oko u poslovima oko štamparstva i grafičkog dizajna će to primetiti) tek na po kojoj stranici, na ekstremno rizičnim mestima gde se po pravilu uvek primenjuje princip „što je sigurno – sigurno je”, dovelo do utiska malo svetlijeg crnog nanosa od uobičajenog, odnosno do pomalo sive, a ne potpuno crne štampane površine sastavljene od „slepljene šrafure". Cena tog povremenog, ponavljam, tek ekspertima uočljivog „bledila” je mala, ako se zna da je alternativa, inače u srpskom štamparstvu veoma prisutna, bila da pred sobom imamo crne „fleke”. Koliko je problem oko suptilne i guste šrafure Tardijevog stripa uopšte osetljiv, govori i to što su Francuzi, da bi izbegli očigledan rizik, tamo štampali po formatu mnogo veći album od standardnih, tako da je meni prosto neverovatno kako je naš štampar uspeo da strip prilično smanji bez posledica po preglednost detalja. Postignuti kvalitet je tim neverovatniji kada se zna da ovde strip nije skeniran sa Tardijevih originala, već sa tog odštampanog francuskog albuma. Ergo, i u tehničkom smislu, skoro savršeno obavljen posao.

Skoro.

Postoje samo dva manja formalna nedostatka ove naše skoro savršeno realizovane knjige stripa, no oba nas, ne malo, iritiraju. Prvo, njene stranice nisu numerisane i, drugo, nisu prošivane, već su sve zasebno sečene i lepljene („lajmovane”), pa posle svega nekoliko prelistavanja relativno lako potpuno ispadaju iz korica.

Tipično za naše štampare i velik broj izdavača, najpre početnika u izdavaštvu, a takvih je većina!

Oprobaju se u ovom nezahvalnom poslu, donesu pogrešne odluke, pre početka posla imaju loše procene koje uglavnom proističu iz nepoznavanja našeg tržišta, iz bahatosti i sujete ne pitaju ili ne slušaju savete iskusnijih, pa, kada počnu da snose posledice svoje nekompetentnosti, odustanu posle samo jednog, ređe svega par izdanja. Onda se pojave novi aspiranti na privlačno stripsko tržište, pa – Jovo nanovo! Zbog svega trpi i kvalitet izdanja, ne samo stripskih, ali za sada slabo šta može da se uradi po pitanju te naše tvrdoglavosti, nesposobnosti za kooperativnost bez podrazumevajućeg sopstvenog liderstva, i na korigovanju stavova: „Ja najbolje znam” i „Ma, šta on tu filozofira, to mogu i sam”. Teško da će i ovaj tekst išta promeniti, jer takvi nesrećnici, bez obzira žive li u gradu ili van njega, „seoski mudrijaši”, ne čitaju tuđe članke i knjige. Prirodno, to im je danguba. Ionako sami sve najbolje znaju. Ipak, osećao sam se dužan da i o tome progovorim. Jeste verovatno uzaman, ali sam uživao, jer je i ovo moje poučno lamentiranje sasvim u duhu pedagoški intoniranih prikaza iz Vern(e)ove epohe. Pošto je kod nas sve ionako nesinhronizovano sa epohama koje određuju kulturu u razvijenijim sredinama, pošao sam malo unazad do Dositeja Obradovića i malo unapred do Vase Pelagića.

Elem, naš tipični izdavač ili štampar, ponekad nekim slučajem, kao u ovom primeru i udruženi štampari i izdavači (naravno, samo privremeno, a i kako bi drugačije bilo moguće kod nas, gde po pravilu sujeta nadvladava zajednički interes), uglavnom prave projekte koji po mnogim svojim osobinama mogu da se mere sa inostranim pandanima. Na kraju, ili ne umeju da ga na odgovarajući način predstave javnosti i, naročito, segmentu publike kojem su okrenuti, ili „padaju” na „malim stvarima” koje uglavnom proističu iz njihove kolebljivosti, kratkovidosti i tvrdičluka: preterano se štedi na knjigovezačkom lepku, koncu ili nečem sličnom, što je u ukupnom zbiru troškova projekta inače skoro potpuno zanemarljivo.

„Art 9” nije početnik u izdavaštvu, ali, proverio sam, nažalost, o štamparskoj i knjigovezačkoj realizaciji na kraju je odlučivao samo novopečeni izdavač-štampar koji je ulagao svoja sredstva, mašine i tehniku, a ne prvo pomenuti iskusniji kooperant.

Treba li uopšte napominjati da je ovo i njima, opet nažalost, bio prvi i ujedno poslednji zajednički poduhvat?!

Elem, kako su ovdašnje „posne” stripske godine devedesetih proticale, ispostavilo se da je, ako sam uspeo da dobro pratim našu scenu, sve dok novosadski „Marketprint” početkom 2001. nije objavio neke svoje standardne stripske albume u tvrdom povezu, „Ledeni demon” oko četiri godine, u veoma važnom periodu za Srbiju, bio jedino tvrdo ukoričeno i štampanom presvlakom u punom koloru oblepljeno, dakle za naše prilike „luksuzno izdanje”, sa legalno plaćenim izdavačkim pravima koje nam je u izlozima knjižara na polju ove izdavačke discipline spašavalo obraz. Ni stripski „pirati” u to vreme nisu ulazili u investicije oko tvrdo uvezanih albuma.

Saizdavač/štampar („MDM Komerc”) je, kako sam čuo od dobro upućenih, izgleda malo i na svoju ruku, a neupućen u ovdašnje aktuelne stripske (ne)prilike, odštampao tada mnogo više primeraka nego što je navedeno u impresumu albuma, i mnogo više nego što je tržište bilo, i još uvek deceniju i po kasnije, realno jeste u stanju da apsorbuje. Zbog toga ne treba da čudi što se album, ne samo narednih 4 - 5 godina nalazio u svim boljim i specijalizovanim knjižarama, već se tu i tamo, po svemu sudeći, zadržao još nekoliko godina. Može da se nađe i danas, 2015. godine!

Ako. On to zaslužuje.

Pošto je u izdavački posao ravnopravno bio uključen i taj, po materijalno-tehničkim kapacitetima, ozbiljan štampar koji ima svu potrebnu infrastukturu i koji je u svemu video i neki svoj interes, oba izdavača su mudro deo tiraža napravila u mekom povezu, sa podrazumevajućom nešto popularnijom cenom od one kod „tvrdog” izdanja, a usput odštampala i adekvatan propagandni plakat. Na formatu širine 35, a visine 50 centimetara uvećana je druga stranica stripske knjige, ona što prethodi naslovu. Francuski logo stripa na plakatu nije prevođen, a i ispod njega postojeći najavni kolaž prizora je doslovno ispoštovan.

Nije samo ta, za naše prilike, impresivna forma prezentacije stripa ono najvažnije što je ostvarenje izdvajalo od ostalih iz 1997. U stvari, zaprepašćujuća je činjenica da je „Ledeni demon" tek prvi našoj javnosti predstavljeni strip Žaka Tardija, jednog od sada već svetskih klasika „devete umetnosti". Da nije bilo zajedničkog privatnog ad hoc projekta i podrazumevajuće velike finansijske investicije dvojice ljubitelja stripa, Mihaila Kurtovića (izdavačka kuća „Art 9") i Mitra Ćiparizovića (štamparija „MDM Komerc"), investicije koja, ponavljam, po važećim saznanjima o mogućnosti apsorpcije našeg tržišta, teško da se i do danas isplatila, a i sudeći po najavama planova drugih specijalizovanih izdavača za budući period, malo je verovatno da bismo se bez njih ovde skoro sreli sa Tardijem. Koliko me sećanje služi, Tardijeva premijera u 1997. ujedno je i jedino njegovo delo do sada objavljeno na srpskom jeziku.

Podsetimo se, na sličan način smo, takođe preko Kurtovićevog preduzeća „Art 9", ali samostalno angažovanog u izdavaštvu, po prvi put tek početkom devedesetih videli u formi (meko povezanog) albuma jednu priču Huga Prata iz serije o Kortu Maltežaninu („Tango", 1990), a pet godina kasnije i drugu („Priča o Veneciji", 1995). No, Pratov opus nam pre toga nije bio nepoznat; mnogobrojna dela su mu ipak, kao i većini najznačajnijih svetskih stripara, prethodno, pretežno u nastavcima, štampana po domaćim časopisima, dok je ovo Tardijeva premijera i do sada jedino delo objavljeno na srpskom. Bilo je nagoveštaja da će „Art 9" i dalje nastaviti sa prevođenjem njegovih dela, ali do danas nije više objavio ni jedno, ne samo Tardijevo, već nijedno uopšte. Podjednako savesno i temeljno, kao i u ranijim primerima sa „Kortom”, Mihailo Kurtović je svoj urednički i izdavački deo posla i ovde obavio skoro savršeno: izvanredan odabir stripa, odličan prevod, vrlo dobar upis teksta u table, primeren dizajn...

Žak Tardi (1946) je, posle studija u Školi lepih umetnosti u Lionu i Školi dekorativnih (primenjenih)  umetnosti u Parizu, stečeno znanje javnosti konačno prikazao 1970. u svom prvom stripu objavljenom u tamošnjem uglednom časopisu „Pilot". Do danas ih je publikovao mnoštvo, što po časopisima, što u albumima. Već 1985. primio je najznačajniju francusku nagradu u ovoj grafičkoj disciplini primenjene umetnosti – Veliku nagradu (Grand prix) 12. Salona stripa u Angulemu. Podsetiću, baš taj angulemski salon ušao je u istoriju stripa i po tome što je na otvaranje 26. januara došao lično Fransoa Miteran, ondašnji predsednik Francuske. Do tada nezamisliv postupak jednog „ozbiljnog” svetskog političara koji bi tobože trebalo da drži do svog ugleda!

Ipak, i pored činjenice da su mu scenarija veoma rano, sa punim poverenjem u konačni kvalitetet zamišljenih ostvarenja, uz nešto manje poznate pisce, poveravale i takve veličine kao što su Žan Žiro Mebijus (Jean Giraud – Moebius), Žan Klod Forest (Jean – Claude Forest) i Pjer Kristen (Pierre Christin), mnoštvo priča je sam osmislio i realizovao.

I „Ledeni demon" ("Le Demon des Glaces"), strip sa podnaslovom „Pustolovina Žeroma Plimjea", delo iz rane faze Tardijevog stvaralaštva, ali do danas prevedeno na sve važnije svetske jezike, samostalno je ostvarenje. Kada ga je 1974. predstavio francuskoj javnosti, a biće da ga je, zbog više nego očiglednog, neverovatno velikog obima obavljenog posla, započeo mnogo, mnogo ranije, imao je samo 28 godina i evidentno ogromnu, iskrenu energiju koju je neštedimice ulagao u svoje ideje. Poduhvatio se grandioznog projekta kojem je, po ambicioznosti, bilo malo sličnih u dotadašnjoj evropskoj produkciji, a ni on ga, kako su ga potom obaveze stizale i poslovi mu se gomilali, nije ponovio, ni nastavio, iako je to nagoveštavao na kraju „Ledenog demona”.

Ne samo da mu se niko u stripu u narednih 25 godina nije približio po uverljivosti oponašanja, nadgradnje i parodiranja tekstualno-vizuelnog idioma (i imidža) pustolovnih romana iz devetnaestog i s početka dvadesetog veka, naravno i Vernovih, već je i televizija tom obrascu na srodan način pristupila tek više od četvrt veka kasnije. Tokom 2002. godine smo i na na beogradskoj „TV Košava” imali priliku da vidimo slično intonirane epizode kanadske TV serije „Tajne avanture Žila Verna” iz 2000. U njoj iskusni Vernov pustolov Fileas Fog (glumi ga Majkl Pred/Michael Praed), u svojim najrazličitijim letećim vozilima, vodeći saputnike, mlađanog Žila Verna, izvesnog Paspartua i svoju damu – špijunku – rođaku (ko će ga već znati) Rebeku, obilazi svet, najčešće u periodu s kraja i prelaza devetnaestog u dvadeseti vek (premda je bilo i putovanja kroz vreme à la Herbert DžorDž Vels), srećući se tobože sa istorijski znamenitim ličnostima, ali i mnogobrojnim izmišljenim zlikovcima i pozitivcima. Parodiraju se, ne samo pripovedački modeli, etika, moral i likovi iz onovremenih veoma popularnih priča i romana, već i organizacije, i postojeće i nepostojeće. Daleko bi nas odvelo komparisanje ovih, ponekad, najverovatnije iz producentskih razloga, ipak nepotpuno razrađenih i nedovoljno iskorišćenih, pa i pomalo naivnih i stereotipnih koncepcijskih okvira iz TV serije ograničenog budžeta, žanrovski svrstane u avanturističku, ali zanimljivih asocijacija na savremenu naučnofantastičku književnost ima mnogo.  Navešću samo jedno, izvesno konspirativno, udruženje „Liga tame”, protiv čijih članova se srčano bore pomenuti avanturisti, a koje bi valjda trebalo da predstavlja preteču danas u NF-u mnogo korišćenih „Ljudi u crnom”.

I filmovi su na sličan način povremeno skretali pažnju na taj zlatni period za avanture i čudesne pohode u egzotične zemlje koji su privlačili i Verna. Na primer, od nešto starijih, setimo se samo zaista izvanrednog čehoslovačkog „Pogubnog izuma” (“Vynalez zkazy”, režija Karel Zeman) iz 1958. ili američkog „W. W. W.” (“Wild Wild West”) iz 2000. godine. Oba, u vizulenom pristupu na sličan način stvaraju atmosferu blagonaklonog i neomalovažavajućeg, ali evidentno (pseudo)ironičnog otklona i od izvornog duha „vernovske” epohe i od samog Vernovog opusa. Naravno, uz podrazumevajuću tehnološku superiornost skoro pola veka starijeg američkog ostvarenja, ali, zaprepašćujuće, ne toliko beznadežnu po čehoslovačkog parnjaka koliko bi se u prvi mah očekivalo. Štaviše! Ipak, to i nije toliko čudno kada se prisetimo da su se vodeći studiji za filmske trikove u ondašnjoj Istočnoj Evropi nalazili baš u studijima Barandovo, odnosno u Pragu, glavnom gradu Čehoslovačke.

Pored ostalih, snimljen je još jedan film koji ću izdvojiti kao svojevrsni reper u osobenim tumačenjima vern(e)ovskog sveta. Samo tri godine posle premijere čehoslovačkog remek – dela, 1961. u SAD je snimljen izuzetno zanimljiv film „Gospodar sveta” (“Master of the World”) u režiji Viljema Vitnija (William Witney). Ne može biti da ga Tardi, ili kao dete ili kao mladić, nije video! Čuveni naučno fantastički i fantastički pisac Ričard Metison (Richard Matheson), do tada, između ostalih scenarija, zapažen i po mnogim predlošcima za priče iz legendarne američke TV serije „Zona sumraka” (“The Twilight Zone”), spojio je tri Vernova romana („Robura Osvajača” iz 1896, „Gospodara sveta” iz 1904. i „20.000 milja pod morem” iz 1870. godine) u jedan zaokružen tekst spreman za filmovanje. Na odličan način je ukomponovao ideje Kapetana Nema, koji u podmornici luta svetskim morima, i Robura (moguća transkripcija je i Robir - videti u NF enciklopediji Zorana Živkovića) koji na svojoj vazdušnoj lađi leti unaokolo i kažnjava zlonamerne. Oni, kao što znamo, napadaju i bombarduju vojna postrojenja moćnih zemalja, uništavaju nove, potencijalno opasne pronalaske i na druge načine daju lekcije uticajnima, ne bi li svet prisilili da zavede sveopšti mir. Naravno, uzalud.

Nekako u isto vreme sa pomenutom TV serijom „Tajne avanture Žila Verna”, na identičnom po epohi koja služi kao inspiracija, no ipak samo na jednom od nekoliko retro-talasa koji su se poslednje decenije dvadesetog veka pojavili inspirisani određenim fazama u razvoju civilizacije, nastao je i izvanredni strip „Doktor Misterija” preveden i objavljen u časopisu „Stripoteka” (br. 970, „Marketprint” d. o. o., Novi Sad, jun 2002). Da kod nas postoji teorijski časopis za strip kao što je svojevremeno bio „Pegaz”, ili bilo gde neki malo veći prostor eventualno redovno ustupljen detaljnijem promišljanju ove grafičke discipline primenjene umetnosti, o „Doktoru Misteriji” pisca Alfreda Kastelija i crtača Lučija Filipućija sigurno bi se raspredali nadahnuti eseji i organizovali temati.

Ovako, uz tek sporadično, šturo i površno interesovanje javnosti i urednika nespecijalizovanih časopisa, dnevnih novina i rubrika kulture, samo malom broju posvećenika u strip preostaje da usmeno ili preko Interneta razmenjuje svoja egzaltirana mišljenja o ovoj, ne samo vanserijskoj isparcelisanoj postmodernističkoj parodiji u koju su, između ostalih, na neverovatne načine utkani i na najneverovatnijim mestima upleteni zvonar Bogorodičine crkve u Parizu, Petar Pan, „Pigmalion” Šoa, Popaj, Marksisti, anarhisti, fantom iz opere, Juraja Hip i ostali slični karakteri iz sveta Čarlsa Dikensa, Fu Manču i ko zna ko još, već i o izuzetno dobro osmišljenom, ukomponovanom i stvorenom zasebnom, zaokruženom, kako bi se danas popularno reklo, apartnom umetničkom ostvarenju.

Iskoristiću prisustvo stripa „Doktor Misterija” u ovom prikazu „Ledenog demona” za jedno interno poređenje. Tardijevo delo je nesporno odlično napisano, i sasvim je primereno duhu epohe kojoj je autor težio. No, moj utisak je da je ostvarenje italijanskog tandema kompleksnije, i po današnjim standardima bolje pisano; u svakom slučaju je, i u osnovnoj likovnoj kompoziciji tabli i u dijalozima dinamičnije kadrirano i vođeno, te time i primerenije našem vremenu i današnjem čitaocu. Ipak, ukupno posmatrano, Tardi je neuporedivo dublje i strpljivije prodro u percepciju sveta onovremenih pisaca i poimanje svog zadatka u njemu, u idiom vizuelizacije ondašnje „ozbiljne" avanture, u atmosferu doba kojim se sam bavi i koju, uostalom kao i njegove kolege, oponaša. Konačni efekat i prvenstveno vizuelni utisak o razradi njegovih osnovnih postavki i o finalizovanim, definitivno prikazanim likovnim rešenjima je stoga bolji, malo je reći fascinantan, pa je „Ledeni demon” u celini po mnogo čemu kvalitetnije delo od „Doktora Misterije”. Vizuelno, Francuz na primereniji i upečatljiviji način postiže cilj povratka u pretprošli vek, ali je zato, paradoksalno, njegov strip verovatno mnogo odbojniji savremenom čitaocu od italijanskog. Podvlačim, ovo je moje mišljenje sa kojim se, najverovatnije, neće svi složiti.

Rečju, prednost dajem Tardiju, ali i jedva čekam novog „Doktora Misteriju”.

A i ne preostaje mi drugo, jer se nastavku „Ledenog demona” od prezaposlenog Tardija izgleda više ne mogu nadati. Izvesnu nadu mi je, posle objavljivanja ovog mog eseja u pet nastavaka u elektronskom časopisu „Strip vesti" (februar - mart 2006.), ipak dao kolega iz Zagreba Darko Macan.

On je u „Strip vestima" br. 355 od 24. februara 2006. objavio svoje pismo u kojem stoji: „Možda ne nastavak, ali coda LEDENOM DEMONU nalazi se u četvrtom (ako se ne varam) albumu ADELE BLANC-SEC gdje u općoj gunguli likovi iz DEMONA (dvadesetak godina stariji) protrče stripom pucajući jedni na druge do tragičnog svršetka." Nažalost, ovu scenu nisam još video, ali i to je nešto.

Bilo kako bilo, tek ova prva i jedina pustolovina Žeroma Plimjea ukupno ima 52 stranice (table). Autor ih je izdelio na 7 nejednakih poglavlja:

1. „Sablasni jedrenjak” (11 tabli)

2. „Sahrana Luja Ferdinana šaputjea” (7 tabli)

3. „Nepoznata iz voza Pariz - Brest” (3 table)

4. „Dobronamerna prijateljica” (3 table)

5. „Kraj francuske naučne ekspedicije” (5 tabli)

6. „U skrovištu demona” (15 tabli)

7. „Simon Pufjo stupa na scenu” (8 tabli)

Pored impresivnih tabli, Tardi je samoinicijativno nacrtao i predivan originalan crtež iskorišćen i za „forzec” i za „nahzec” (kao što znamo, u ove svrhe izdavači obično samo koriste uvećane efektne kadrove iz stripa koji je u albumu), kao i 10 manjih crteža kojima je ukrasio „šmustikle” (ubačene listove) između poglavlja, ulaz i izlaz iz albuma i poleđinu korica.

Vreme radnje: novembar 1889 – početak 1890. godine.

Kada bi u jednoj rečenici morao da se prepriča ceo strip, ona bi mogla da glasi ovako:

„Mladi student medicine se pridružuje dvojici zlih naučnika, svom ujaku pronalazaču i njegovom prijatelju biologu na njihovom strašnom, destruktivnom pronalasku, plovilu LEDENI DEMON na kojem su se odmetnuli i okrenuli protiv čitavog čovečanstva koje ih nije prihvatilo i podržalo, te sa koga, pošto ga je ratna mornarica napala, a uništili sami naučnici da ne padne u ruke vojnih vlasti, njih trojica odleću u Južnu Ameriku, u svoju amazonsku bazu i spremaju novu osvetu čovečanstvu.”

Radnja, detaljnije raščlanjena prema navedenih sedam poglavlja, mogla bi da se prepriča i ovako:

1. Brod „Anžu” 3. novembra 1889. napušta rusku luku Murmansk i, valjda (pokušao sam da rekonstruišem prema geografskom „atlasu"), kroz Severno ledeno more po Arktičkom krugu krivudavo putuje između ledenih santi ka dalekoj francuskoj luci Avr. Na brodu je i putnik Žerom Plimje, student medicine. Osmatrači sa broda primećuju drugi jedrenjak, zaleđen na samom vrhu ledenog brega kraj kojeg prolaze. Radoznali Plimje, sa većim delom posade u pomoćnom čamcu, usred noći i snežne oluje, dolazi do sante, a onda se svo to društvo, kanda pre i bolje uvežbano i tehnikom opremljeno za alpinizam nego za moreplovstvo, uz potpuno vertikalnu ledenu liticu, bez problema penje do vrha. Konačno, ulaze u ledom okovanu lađu, prevedimo njen naziv kao „Islandska skitnica” (“The Iceland Loafer”), kad tamo - ima šta i da se vidi: cela posada „Skitnice", sve sa kapetanom, zaleđena je u jednom trenutku za vreme svojih svakodnevnih poslova. Prst mrtvog kapetana usmeren je u jednu tačku na karti koja je ispred njega. Plimje fotografski pamti sve koordinate na karti, a, pokazaće se kasnije, one će i ostalima precizno, do najsitnijih detalja, ostati u sećanju. U međuvremenu, brod „Anžu” sa kojeg su pošli, iznenada, bez ikakvog objašnjenja eksplodira i niko od tamo ostalih putnika i posade se ne spašava. Oni koji su pošli na zaleđeni brod na santi - tamo i ostaju zarobljeni. Odatle ih, posle mnogo muka i gladi, slučajno izbavlja neka holandska lađa.

2. Po povratku u Pariz, Plimje odlazi do kuće ujaka – izumitelja Luja Ferdinana Šaputjea. Saznaje da nema sreće da ga vidi živog, jer je, navodno, učenjak baš tog dana sahranjen. Na groblju je ceremonija već gotova, Plimje ne zatiče nikoga, a tek iz daljine ugleda jednu ženu. I ona negde nestaje. Vraća se, čemernik, u pustu kuću u kojoj je samo domaćica pokojnika. U laboratoriji zatiče spravu koja proizvodi - led. Prvi frižider? Ne! Šetajući gradom, u novinama pročita da je na Arktiku na istom mestu, na plovnom putu na kojem je i sam nastradao, opet potopljen, već osmi brod za šest meseci. Iz istog članka doznaje da će iz francuske luke Brest uskoro tamo poći naučna ekspedicija koja će pokušati da „rastolmači" o kakvom se tu čudu tajanstva i mašte radi, a kojoj ekspediciji je ovaj vrli, svake hvale vredan mladić nameren da se pridruži. Avaj!

3. U vozu Pariz – Brest opet sreće onu dostojanstvenu, staru damu, samo sada, posle hica koji se začuje, dotrčava i zatiče je sa zadimljenim pištoljem u ruci. Nesrećnica je u susednom „kopeju" ubila nekog nevoljnika, (bivšeg) putnika namernika. Njenu komandu: „Hajde! Nestanite, mlada budalo!” Plimje poslušno izvršava i o svemu, dok voz huji kroz tavnu noć, zgranut u svom odeljku, ćuti sve do odredišne stanice, ne prijavljujući krajnje neprijatan i uznemirujući događaj gospodinu kondukteru, a, bogme, ni u Brestu se nikome ne ispovedajući, svojoj duši eventualno olakšavajući. Nikom ništa! E, Žerome, Žerome...

4. U luci, Plimje jednom mornaru koji ga je od nevolje prepoznao jer je, kao što znamo, onomad sa njim grdno postradao planinareći po ledenim bregovima i jedva preživevši svakojaka iskušenja na zlehudoj santi, kada je ono „Anžu” iznebuha eksplodirao, ne malo uznemirivši foke i pingvine unaokolo, predlaže da ga zameni na istraživačkom brodu, čiji je taj mornar, o sudbe hude, božjom voljom baš nekim slučajem i proviđenjem bio jedan od članova posade. Žerom uspeva u lukavom naumu. Zamenjuje identitet sa mornarom. U hotelu zatiče pismo podrške kojim ga neka potpuno tajanstvena osoba, potpisana kao „dobronamerna prijateljica” bodri i krepi mu dušu rečima: „Na dobrom ste putu, mlada budalo!”. Plimje lupa glavu, ali nikako ne može da se doseti ko bi to mogao da napiše i sve tako precizno sroči. Posle neuspešnog dumanja, on, žiznjeradostan, uzima ono malo svojih stvari iz hotela i hrli na pristanište.

5. Brod, kombinovani jedrenjak i parnjača, u koji se ukrcavaju vrli naučenjaci i druge časne mudre glave, njih 18 svetskih autoriteta ukupno, naravno, ima naziv „Žil Verne”. I naravno da mu se ne piše dobro. Tardi doduše ne objašnjava kako se udesilo da tako lako i neprimetno Plimje izvrši zamenu i ukrca se na brod, a pogotovo ne kako je to u svakodnevnim mornarskim poslovima tokom pune tri nedelje ovaj student medicine potpuno uspešno odmenjivao jednog iskusnog moreplovca, ali koga još interesuju ti nebitni detalji kada je radnja postala krajnje napeta i neizvesna?! Pa zar ko naivan još pita kako je „Indijana Džounz" u prvom filmu radosno mahnuo sa vrha neprijateljske nemačke podmornice koja je upravo zaranjala pred put dug više nedelja i desetak hiljada milja, a pre no što je krišom ušao u nju, sa posadom neprimećen boravio unutra tokom celog puta i posle neprimetno izašao?! Kako god! Nekom božijom promišlju udesilo se da, eto baš na Badnje veče, samo nekih petnaest minuta uoči Božića brod stiže baš na one koordinate koje je otoič pokazivao smrznuti kapetan „Islandskog skitnice”, baš u tom trenutku Plimje se popeo na palubu da se punim plućima nadiše svežeg arktičkog vazduha, baš u tom trenutku je shvatio gde je pozicioniran i šta će se dogoditi lađi, baš u tom sekundu brod biva razoren strahovitom eksplozijom, baš nekim čudom preživljava samo Plimje koji potpuno obučen pliva po ledenoj vodi Arktika dok ga baš tada u neprozirnoj ponoćnoj vodi ne spazi hobotnica koja ga odvlači u dubinu. Kanda se potrefilo i da je okean baš na tom mestu dubok svega petnaestak metara. Eto, svedočim, BAŠ u tom trenu sve se steklo! Šta ti je jedinstvo povoljnih okolnosti, vremena i mesta radnje! Neobjašnjivo čudo sasvim ravno Verneovim i Robidainim nepojamno sinhronizovanim i suptilno promišljenim isforsiranim „koincidencijama” koje sebi mogu da dopuste samo pijani ili dekoncentrisani literarni demijurzi, ne samo iz devetnaestog veka! Da, i neki njihovi obožavaoci iz dvadesetog! Ko te šta pita, samo plivaj ili veslaj dalje! I tako...

6. Plimje se budi u nekoj, naizgled luksuznoj hotelskoj sobi, ali mu ujak koga tu, o čuda, zatiče živog, objašnjava da su i on i nećak, u stvari, u veštačkom ledenom bregu koji je realizovan po njegovoj ideji i po principima neusavršenog hipertrofiranog proto-frižidera koji, šta ćemo, 'ladi samo spolja. Ukratko, oni su u najsigurnijem i najtoplijem delu tog zaleđivača - dakle, unutra. Plovilo čini metalni toranj obložen ledom, prepun torpeda i još kojekakvih sokoćala i rčina. Izgradili su ga: izgubljeni ujak koji je inscenirao svoju smrt i sahranu, zamenivši identitet sa nekim drugim naučnikom, i njegov kolega, priznajem, pomalo mi nesimpatični izvesni biolog sumnjive reputacije Karlo Đelati kojem je glavno zanimanje da „uzgaja klice smrtnih bolesti” i, što mi je najstrašnije, da potpuno bez zazora i moralnih kočnica praktikuje njihovu primenu. Izgleda, kako je „Žil Verne” potopljen, tako su, sa iščezavanjem ovog zaštitničkog, dobrog spisateljskog duha, istopljene i naše naivne predstave i karakterni stereotipi o „dobrom i simpatičnom požrtvovanom mladiću”, a u nas, nemoćne čitaoce, uselila se zlehuda sumnja u to da pravda uvek pobeđuje, da zlikovci uvek na kraju bivaju po zasluzi kažnjeni i tiha zebnja da će sve ovo skupa na dobro izaći. Slaba mi je uteha bila to što je, u trenu kada se Plimje zdušno, radosno i dobrovoljno (Možda drogiran od strane biologa? Avaj - ne!) zanavek pridružio mračnom tandemu, „dvojici bednika vrednih najvećeg prezira”, kako veli stripar, taj nevidljivi pripovedač podelio moj zloslut mudrim rečima: „Ah! Zašto zlo dovodi čoveka u iskušenje? Zašto Plimje odjednom više nije onaj simpatični student kakvim smo ga smatrali? Zašto nas uvek prevare oni koje volimo?” No, iako su ovi naši glasovi vapijućih u pustinji ostali bez odgovora, bar smo saznali ko je tajanstvena gospođa sa groblja i iz voza, pa nam je s te strane malo lakše. I tako, konačno nam je dočarano kompletno ludilo motivacionih pokretača radnje, sumanutih psiholoških profila i maskiranih unikum – karaktera, do sada prisutnih u „Ledenom demonu” i vozu. Nama i gospodinu Plimjeu, sve to belodano, lično i veoma ekspresivno razjašnjava njegov ujak Šaputje: „To je Simon Pufjo, babuskera koja je htela da uništi svet u vreme kada smo Đelati i ja želeli dobro čovečanstvu. Sada kada mi hoćemo sve da uništimo, ona je na strani dobra! Radi za vladu i progoni nas..." Utom u domet golemog demonskog antifrižidera nailazi novi brod. Sva trojica iniciraju i posmatraju potapanje još jedne lađe i ubijanje mnoštva ljudi. Posle toga, malom podmornicom idu do potopljenih brodova i posmatraju njihovo pljačkanje koje po nalogu Đelatija Sladoledarevića vrši posada „Ledenog demona”.

7. Posle nekoliko nedelja iznenada ih napada flota brodova–oklopnjača-topovnjača koja je, takođe na osnovu koordinata izvedenih iz uprtog zaleđenog prsta onog smrznutog kapetana, otkrila položaj „Ledenog demona”. Napad, kao komandant, predvodi lično madam Simon Pufjo koja nam usput trijumfalno otkriva šta joj je životni cilj: „Za nekoliko sati Đelati i Šaputje će biti u mojim rukama, a ZA KOJI DAN JA ĆU BITI PRIMLJENA U JELISEJSKOJ PALATI”. Vala, za to se odista i vredelo boriti i toliko trpeti morsku bolest! Usput, nešto se u sebi pitam, kako bi nekome moglo da se dozvoli da komanduje flotom ratnih francuskih brodova, a da pre toga već nije bio primljen u Jelisejskoj palati?! Ali opet – ko te pita! Komanduj, Miško! Dok ja ovo prepričavam i dangubim, vojni ronioci su, ne samo već savladali do tada potpuno nepoznat im pronalazak, gnjuračka odela i tehniku ronjenja, već i očas spretno onesposobili topove „Demona”, kao i izlaze za njegove male naoružane podmornice. Katastrofa! Zli naučnici uviđaju poraz i slute propast „Ledenog demona”. Sva trojica se penju na više spratove lažne sante i tamo zaprepašćenom Plimjeu pokazuju da su avion (i to kako usavršen!), spravu koju su nazvali „ihtiornis sa elisama” otkrili bar 15 godina pre naivne braće Rajt. Ukrcavaju se, izleću iz hangara i aktiviraju samouništavanje „Ledenog demona”, usmrtivši pritom hladnokrvno i celu svoju posadu i pretvorivši zauvek to plovilo u podmornicu. Lete hiljadama i hiljadama kilometara, snabdevajući se gorivom i hranom „na stanicama koje su dvojica naučnika postavila po celom svetu” (kad pre?). Sleću na neku reku u prašumama Amazonije i ulaze u adaptiranu piramidu, dobro skriveni artefakt neke prekolumbovske kulture. Tu se planiraju novi zločini protiv čovečanstva i nagoveštava nova epizoda.

Kraj.

Kako je to bilo pre više od tri decenije, tačnije 1973. godine kada je strip kreiran, a nastavak se do danas, ni posle 33 godine nije pojavio, računam i da neće, premda - nikada se ne zna.

Vern je umro 1905. Podrazumeva se da se sve sprave u „Vernovskom univerzumu" zasnivaju  na „ljutoj” mehanici i pari, dok je električna energija inkorporisana u njegovo tkivo kao deus ex machina, čudo kojim se objašnjava sve ono što u toku izmišljene radnje prelazi granice mogućnosti koje mehanika i parna energija podrazumevaju i dozvoljavaju. Manje od pola veka kasnije ulogu deus ex machina-e u naučnofantastičkoj literaturi i filmu preuzima čudesna i svemoguća atomska energija, da bi je krajem dvadesetog veka zamenile subatomske čestice, kvarkovi, mezoni... Danas se ovakva „retro" tehnološka filmska i stripska rešenja svrstavaju u izdiferenciran, lako prepoznatljiv žanr, ponegde nazvan „steam technology", pa i time dobijaju na težini.

Samo iz neverovatno iskrene ljubavi prema nekom stvaraocu iz minulih, u tehnološkom smislu beznadežno prevaziđenih epoha, mogla je da proistekne Tardijeva želja da se, ne grubo i brutalno, jer prve ljubavi u literaturi su najlepše, najtrajnije i najviše toga praštaju, već suptilnom ironijom i impresivnom crtačko - narativnom demonstracijom „usvojenog gradiva" jednog poštovaoca, svojevrsnog učenika, diskretno ukaže na naivnosti, nedoslednosti i, uopšte, belodane mane Vernovih dela.

Neverovatan uloženi Tardijev trud jedino ovim može da se objasni. Nema tih para kojima ikome adekvatno može da se plati toliki rad unapred investiran u, i tada je autoru i izdavaču moralo biti jasno, ne baš visokotiražno izdanje, ma kada i ma na kom jeziku da se objavljuje. Srećom, sve je izašlo na dobro. Od našeg izdavača Mihaila Kurtovića sam čuo i da je, nekako u vreme rada na „Ledenom demonu", a možda i nešto ranije, stripar ilustrovao jedno od francuskih izdanja sabranih ili izabranih izdanja Vernovih romana. Time bi u velikoj meri mogli da se objasne umetnikov kreativni zamah, hrabrost da se uopšte započne ovakav posao, istrajnost da se stvar istera do kraja i crtačka kondicija kojom je sve na ujednačen način uspešno okončano. No, „Ledeni demon" nikako nije nekakav nusprodukt pomenutih ilustracija. Album je potpuno osobeno i zaokruženo delo, samo njima podstaknuto.

Veoma bi zanimljivo bilo da se prevede i objavi neki Tardijev stariji intervju iz tamošnje stripske štampe, a moralo ih je u vreme njegovog izlaska, ili bar u vreme osvajanja velike nagrade u Angulemu 1985. biti više. NJegovi odgovori bi, verujem, mnogo toga objasnili. Ovako, preostaje nam samo da nagađamo.

Rekao bih da francuski stripar u jednom trenutku, kako bi psihoanalitičari to nazvali, podsvesno vrši i „ubistvo oca”. Pošto je „Ledeni demon” potopio istraživački brod „Žil Verne”, naravno ne slučajno tako nazvanog, Tardi raskida sa tradicionalnim narativnim i karakternim stereotipima, herojskom etikom i moralom. Mladić Žerom Plimje, kojeg smo do tada smatrali pozitivcem i naivnom dobričinom, od tog trenutka doživljava moralni preobražaj (ili se, svejedno, možda otkriva njegova do tada nam nepristupačna i skrivena priroda) i udružuje se sa zlim naučnicima, prisustvujući, saučestvujući i odobravajući ubijanje stotina ljudi na već desetom uništenom brodu. On se ni ne zgražava, a i ne komentariše hladnokrvno ubijanje svoje kompletne posade u trenutku napuštanja tog plovila uz pomoć aviona, tj. „ihtiornisa sa elisama” iz kojeg sa distance posmatra stravično samouništavanje „Demona”.

Do Tardijevog potapanja „Žila Vernea” Plimje je neizostavno bio uredno obrijan, uzorni mladić, čestit i krepostan u svakom pogledu, svaka majka bi mu svoju čednu ćerku rado poverila. A vidi ga sada! Đubre pušta bradu, javno puši, propio se, nemarno veže kravatu i na druge nepristojne načine u mnogim prilikama pokazuje svoju neverovatnu raspuštenost i raskalašnost. Sram da ga bude! Držim da bi ta bitanga još i koju suknju okrenula-obrnula da je ženskinja na tom monstruoznom brodu bilo. Na svu sreću po zgrožene čitaoce, žanrovski okvir avanturističkih romana devetnaestog veka koji uglavnom poštuje i Tardi, broj žena i njihovu ulogu je veoma ograničio. Kada se u svojim širokim viktorijanskim suknjama, šeširićima i suncobranima upute u džunglu, na planinu ili okean, šta one drugo mogu da budu osim žrtve?! Ni tamo gde je mehanika i tehnika, a ceo „Demon" je jedna velika mašina, ženama mesta nema.

Aktivni učesnici ratničkih „osvetničkih" preduzeća, svakojakih pregnuća iz „muških" romana, avantura, bitaka, a zašto da ne, i bežanija, mogli su da budu samo mišićavi i snažni Heroji uz koje je uvek bio neki rasejani Naučnik koji svemu daje racionalni okvir i koji obično ima ćerku za udaju. Osim toga, nije tajna da u zdravom telu nije uvek i zdrav duh.

Rekao sam malopre uglavnom za Tardijev odnos prema ženama. Nije slučajno što je odredio da baš ŽENA Simon Pufjo bude ta koja komanduje razaranjem „Demona", tog legla i bastiona muških šovinističkih svinja i zakletih neženja. Njegovu nameru da joj kao pripadanici nežnijeg pola poveri destruktivnu ulogu ne umanjuje ni to što je ona muškobanjasta. Pa šta?! Lično, ne bi me mnogo začudilo da je u nastavku stripa, u hipotetičnom albumu kojeg nema, Tardi razotkrio da je ona u stvari transvestit ili travestit. Sve je moguće u današnjoj razvratnoj Francuskoj!

Kao i kod Verna, i ovde imamo tri lika oko kojih se odvija radnja. Žerom Plimje postaje isforsirani glavni lik koji pri kraju biva sve, samo ne čestita, visoko moralna i uzorita pozitivna ličnost na koju se valja bezrezervno ugledati.

Hm, istinibudirečeno, možda povremeno tu i tamo – i može.

Iz ugla stripskog scenariste izgleda mi da je stripar Tardi 1973/74. godine ostavio jedna, tek malo otškrinuta vrata, izvesni mali prostor da ovakvu radikalnu transformaciju karaktera dobrodušnog ujaka i još boljeg studenta u zle aktere, u eventualnoj drugoj epizodi, ako se ukaže potreba, obrazloži time da je, i po samom izgledu, stereotipan lik, zli saputnik, biolog Karlo Đelati, potajno upotrebio nekakve psihoaktivne supstance (stavivši im ih u hranu, vodu...). Ko zna...

Strip je evidentno proistekao iz Tardijevog ambivalentnog odnosa prema Vernovom delu: s jedne strane iz neizmernog poštovanja opusa jednog genija, a s druge iz želje da se podvuče crta ispod naivne ljubavi iz mladosti. Umetnik je, kao i njegove filmske preteče, pratio skoro vek stare, još i sedamdesetih godina dvadesetog veka potpuno arhaične idejne literarne koncepte.

*                              *                              *

Žil Vern je rođen 8. februara 1828. u Nantu, a preminuo 24. marta 1905. u Amijenu. Ceo životni i radni vek je proveo u Francuskoj, a najviše u Parizu, u kojem je živeo od 1848. godine. A i kako bi drugačije bilo kada je za 77 godina života napisao (koliko se za sada zna) 75 dela?! Pored toga, pisao je pesme, pozorišne komade, priče... Sa izdavačem „Hetcelom" sarađivao je 42 godine i kod njega je objavio svoja najpoznatija ostvarenja. Za nas je zanimljivo da je roman „Putovanje u središte Zemlje", koji se kod „Hetcela" premijerno pojavio 1864. ovde objavljen već posle samo devet godina, 1873. godine, i time ujedno bio prva ovdašnja naučnofantastička knjiga. Za preko 130 godina prevedeno mu je oko pedesetak dela koja su doživela mnoštvo izdanja, a gotovo istovremeno kada i u Francuskoj, u Srbiji je štampan i Vernov poslednji roman čiji je zatureni rukopis pronađen tek krajem dvadesetog veka i čiji je naslov, ako se ne varam „Pariz u 21. veku".

Hoću da kažem da, potpuno obrnuto srazmerno broju knjiga, prodatim tiražima, čitanosti i popularnosti, kod nas njegov opus stručnjaci za književnost skoro uopšte nisu analizirali. Većina ga je a priori svrstala u trivijalnu, dakle bezvrednu literaturu, a oni malobrojni radoznali, uključujući i novinare, posmatrali su ga fenomenološki, i to na nivou atrakcije: da je tačno pretpostavio da će se posada prvog leta do Meseca („Apolo 8": Bormen, Louel i Enders iz 1968. godine) sastojati od tri člana, da će letelica imati oblik topovskog zrna, da će poleteti sa Floride, a sleteti u okean, odakle će ih pokupiti brod, da je predvideo da će se veliki brodovi kretati pod vodom, a neki i leteti...

Zanimljivo je da se, s obzirom da je pre njega u Francuskoj postojalo mnoštvo literarnih ostvarenja različitih autora o vizijama, snoviđenjima, višedimenzionalnim, u svakom pogledu neuverljivim fantastičnim putovanjima ovamo i onamo, pripovedački postupak Verna čak može svrstati u žanr „realistička fantastika". Kako je sve relativno! On je u svojoj prepisci svoja dela nazivao „romani o nauci", a izdavač „Hetcel" ih je najavljivao kao „izuzetna putovanja".

Postoji tu još jedan paradoks. Naučna fantastika kao žanr, pogotovo onakva kakvu neguje Vern, u stvari i nije fantastična u širem smislu. Naime konvencije „čiste" fantastične naracije nemaju ograničenja proistekla iz racionalne, pozitivističke, kartezijanske, kakogod da ga nazovemo, nauke, odnosno pogleda na svet. „Čista" fantastika se, krajnje uopšteno posmatrano, bavi, i uslovljena je, problemima i konvencijama duhovnog i metafizičkog, te spekulisanjem o njihovim apriornim mogućnostima, moćima, nematerijalnim entitetima, tajanstvenim zakonima, konfliktima apstraktnog Dobra i Zla, dok se naučna fantastika okreće problemima koji proističu iz zakona materijalnog sveta. Ako se i dotakne Boga ili Đavola, Dobra ili Zla, Višedimenzionalnosti i alternativnih svetova, Demona ili Anđela, naučna fantastika do njih stiže kosmičkim brodovima, vremeplovima ili drugim pomagalima kojima je u osnovi tehnička nauka, a ne ezoterija i (tajna) nauka o magiji. I tu je (ponavljam: ekstremno pojednostavljeno gledano!) jedna od granica između „naučne" i „čiste" fantastike.

Ni kod Verna, ni kod „Ledenog demona" nema ni pomena o neracionalnom ili naučno neobjašnjivom, već se uvek radi samo o spekulisanju, u okviru i povodom tehnološkog napretka i mogućnosti koje on može da donese. No, hvala bogu, kod Tardija nema one didaktičnosti i elaboracije koja je „gušila" Vernove romane. „Naučni alibi" za nastanak njegovih dela i opravdavanje čitaocima su postali teg oko njegovih nogu. A što je najsmešnije: Vern uopšte nije bio naučnik! Studirao je pravo, a pre nego što se posvetio pisanju bavio se i ekonomskim berzanskim poslovima.

Izgleda da upravo to odsustvo slobodnog prostora za metafizičko fantaziranje u „suvom", egzaktnom proznom opusu izlaganom čitaocu po principu „šta  je - to je", uzrokuje da stručna kritika, i naša i svetska, njega samo pomene kao nespornog „pionira i klasika žanrovske, naučnofantastičke literature", a njegove romane kao „klasična dela naučne fantastike" (možda i navede neki naslov), pa potom pređe na Herberta Velsa koji je unekoliko zahvalniji (a istinibudirečeno, zaista je i bolji pisac) na kojem se kratko zadrži, da bi se „raspevala" i započela pravo analiziranje tek oko američke naučne fantastike nastale pod patronatima Hjuga Gernsbeka (u časopisu „Amazing Stories" od 1926) i Džona Kembela ("Astrounding" od 1937.). No, ja mislim da je kriv i sam Vern. Morao je i to da previdi!

Dela Verna su pre vek i po nastala kao zabavni romani za odrasle. Danas ih prate dva zla usuda: prvo, tehničke ideje u njima su zastarele i prevaziđene, a, drugo, on je nesporni klasik žanra. Ali, ko danas još čita klasike s kraja devetnaestog veka?! Danas se oko sveta putuje 40 puta brže nego u njegovim najsmelijim vizijama, način pripovedanja mu je beznadežno prevaziđen, ostao je zanimljiv samo kao fenomen. Za utehu - nezaobilazni.

Ko mi je kriv što je u vreme mog detinjstva neko iole radoznaliji od svojih vršnjaka, koga samo igranje po ulici, obližnjoj šumi i livadi nije zadovoljavalo, pored čitanja stripova, mogao da, ako mu stariji dozvole, gleda TV program koji je imao samo jedan kanal, i to sa emisijama od kasnog popodneva do, po današnjim merilima, rane večeri sa jednim do tri filma nedeljno (jedan „kaubojski", jedan „partizanski" i jedan detektivski), ili da ide u lokalnu biblioteku u kvartu, doduše odlično snabdevenu?!

Pročitao sam, još u osnovnoj školi, na stotine romana. Naravno većinom naučnofantastičnih. Među njima skoro sva prevedena Vernova dela. Edicije „Epoha", „Kadok", „Lastavica", „Spektar" i još mnoge znam napamet. Većinu sam ih i pokupovao kasnije u antikvarijatima da uminem nostalgiju. „Grad" Kliforda Simaka sam otkrio tek kada sam pošao u gimnaziju. No, ne mogu da objasnim  zašto, ali Vernovi romani su mi ostali duboko urezani u sećanje. Jao, sreće kada sam otkrio da „Robur osvajač" nije mrtav i da postoji i nastavak „Gospodar sveta"!!! Baš me briga što danas čujem da se njegovo ime ne izgovara Robur nego Robir! Vrlo važno!

Što se mene, a možda i Tardija tiče, najveća mana čuvenih, čarobnih ilustracija Vernovih romana je to što ih nije bilo više (na primer, pogotovo u, meni kao detetu, nezamislivo dosadnom i suvoparnom romanu „Morska zmija”), dok bi klasikov tekst slobodno mogao da bude opušteniji, a ni malo humora mu ne bi škodilo. S druge strane, stripar je iskoristio ono najbolje što mu jezik stripa pruža - mogućnost da atraktivna ilustracija prevagne nad tekstom, pa je svoje originalno pisano ostvarenje realizovao prvenstveno likovnim sredstvima. Ceo strip je postao jedna velika ilustracija nepostojećeg sopstvenog romana. I tu Tardi prestaje da se poredi sa Vernom i počinje komparacija sa jednim drugim Vernovim savremenikom, Alberom Robidaom (Albert Robida), kome je po mnogočemu srodniji. Budisti bi čak mogli da posumnjaju kako je Tardi reinkarnacija Robidae. Naime, Robida je rođen dve decenije posle Verna, ali je svoju spisateljsku karijeru započeo 1879. godine, i to, ni manje ni više nego odmah sa nizom od pet parodija na Vernova dela pod naslovom „VEOMA izuzetna putovanja”. Naslov postaje jasniji kada se ima u vidu da je Vern tokom 42 godine kod „Hecla” publikovao ukupno 64 romana, a skoro od početka, izdavač ih je sve klasifikovao i najavljivao kao „Izuzetna putovanja”.

Robida se još poneki put „pozabavio” Vernom, uznemiravajući i za života svog, ne zavaravajmo se, uzora koji mu se ko zna čime zamerio u njihovim prošlim životima. Na primer, 1882. ostvarenjem „Putovanje oko sveta za VIŠE OD 80 dana” (kao što znamo, Vern je 1873. godine, posle štampanja u nastavcima, i u obliku knjige objavio „Putovanje oko sveta za 80 dana"). Najvažnije: Robida nije bio samo pisac, već kao i Tardi, sam ilustrator svojih romana i priča. Ali ne samo svojih! Bio je jedan od najboljih i najpoznatijih naučnofantastičkih ilustratora čitave svoje epohe. Čak se smatra i svojevrsnim rodonačelnikom ovog specifičnog ilustratorskog žanra. Naročito se isticao u finoj parodiji.

No, bez obzira na sve, u celini posmatrano, „Ledeni demon" je nesumnjivo pre sentimentalni omaž nego surova kritika. Neko se možda i neće složiti. Što se mene tiče, smatram da je ovo ključni aspekt za pristup albumu, odnosno da je izuzetno važno da se svaki kritičar jasno odredi po ovom pitanju. Meni izgleda da u slučaju „Ledenog demona” nije reč o samoparodiranju koje bi bilo samo sebi svrha i narcisoidno sugerisalo postavljanje samog Tardija ili njegovog dela u centar „metainteresovanja” čitaoca, kako to prilično vešto podmeću neki autori savremenih filmova, na primer ponekih o superherojima (recimo, Betmen 4: „Betmen i Robin" Džoela Šumahera iz 1997, itd.). Mislim da Tardi nesumnjivo obožava njegovog znamenitog zemljaka, pionira naučne fantastike.

Siže možemo da doživimo samo kao Tardijevo dobro zezanje u zadatim okvirima, a povremene neuverljivosti kao njegovo hotimično ili slučajno poigravanje sa kanonima, moralnim načelima, bizarnostima, naivnostima, glupostima i, rečju, idealima i prostodušnim propustima literature devetnaestog veka. Držim da bi svaki drugi pristup promišljanju Tardijevog remek - dela bio samo naivno ili mrzovoljno čitanje neupućenog i verovatno razočaranog čitaoca - konzervativca, bez duha i smisla za fini humor i parodiju na račun nekog od najvećih uzora iz istorije literature.

Jedino takvi (kao i kruti perfekcionisti) mogli bi zaista da ozbiljno postave očigledna pitanja o uverljivosti aspekata, fragmenata ili celine dela, od čijih odgovora bi kod njih zavisila njegova sveukupna vrednost i kojima bi bezrezervno uslovili pozitivnu ocenu njegovog ukupnog kvaliteta. Evo nekoliko dilema koje je Tardi predočio čitaocu:

Kako bi, na primer, jedan takav tehnološki projekat koji bi, da je odista postojao, već u fazi nastanka po grandioznosti sigurno bio proglašen tehnološkim projektom veka, mogao biti izgrađen tajno? Brodogradilište u kojem bi bio realizovan ne bi moglo da bude bilo koje i bilo gde u nekoj zabiti („u zabačenom norveškom fjordu”) iz devetnaestog veka.

Ili, pošto su naveli Žeroma da se ukrca na brod „Žil Verne” u želji da ga dovedu na svoje čudno plovilo, kako su dva zla naučnika mogla da budu sigurna da će strahovitu eksploziju koju su izazvali na tom istraživačkom brodu preživeti baš on?

Ili, ako ga nisu oni naveli na ukrcavanje na dotični brod, kako su ga, kada je već pao u ledeno more u kojem čovek može da ostane svestan samo par minuta pre no što se smrzne, u tom kratkom periodu našli (zašto bi onda nekoga uopšte i tražili?), prepoznali u mrkloj noći i tamnom beskrajnom okeanu, te pravovremeno spasili?

Ili, još bolje, na samom početku ostvarenja, jedrenjak „Anžu” sa malim pomoćnim parnim motorom 1889. bez problema plovi između stotina i stotina ledenih bregova unaokolo, dok je oko dve decenije kasnije ogromni „Titanik” potonuo pošto ga je slučajno okrznula samo jedna santa.

Ili, još pre, šta je Plimje tražio u ruskoj luci Murmansk odakle je pošao brodom ka Francuskoj? Možda je, kao student medicine, tamo išao da izučava anatomiju polarnih medveda ili pingvina, recimo...

Moglo bi tako „do sutra” da se nabraja.

Sudeći po navedenom, u svojoj priči Tardi je sebi dao prilično oduška, možda se ponekad posle i pokajavši koliko, ponešto je udario u zajebanciju, ponešto mu se i omaklo, dok je u crtežu prema sebi bio veoma strog i zahtevan. U maniru gravira, sa mnoštvom do granice zagušenosti, ali ipak uvek sa pravom merom izvlačenih linija, neretko sa gotovo tehničkom šrafurom, pravio je i fine otklone. „Nervoznim” konturnim linijama, naročito oko figura, čitaoca je samo podsećao na razliku senzibiliteta, prvenstveno u manjoj krutosti prilikom obrade neke teme (bilo pripovedačke, bilo likovne), u vremenima nastanaka dvaju tematski srodnih dela, Vernovog i Tardijevog. S jedne strane je išao ka hiperrealističnom prikazivanju eksterijera i enterijera, a sve u duhu pretprošlovekovne epohe, dok je s druge strane pravio gotovo karikaturalnu stilizaciju likova. U onom delu vizuelizacije kojim je pokušao da dočara gigantske razmere realizovane zamisli zlog naučnika o misterioznom vodenom vozilu, poslednjoj reči ondašnje nauke, Tardi je malo asocirao na Čaplinov film „Moderna vremena” (ima tu i jedan „citirani" kadar), a malo na „Futuropolis” Frica Langa (i iz njega prepoznajemo po koji citat): ogromne turbine, zupčanici, zastrašujuća mehanika, snažan pokret, hipertrofirani prenosni kaiševi, potpuno bezlična radnička masa-posada, ljudi koji ručno, ogromnim polugama slepo po komandi upravljaju čudovišno moćnim spravama. Na istoj tabli na kojoj je na mikroplanu kadra uspostavljao ironični otklon, na makroplanu je bio surovo hladan i emotivno distanciran. Konačan vizuelni rezultat: čaroban kontrast realističkog i grotesknog likovnog izraza.

Ako povučemo još jednu malu paralelu sa Vernovim romanom „20.000 milja pod morem" (prvi put objavljenom u nastavcima 1869, a kao roman 1870. godine), videćemo da, u pogledu postavke priče, i tamo postoji sličan zaplet. Brodom, podrazumeva se, ne nazvanim „Žil Vern" već „Abraham Linkoln", profesora prirodnih nauka Pjera Aronaksa iz Pariza šalju da utvrdi kakva to neman potapa brodove na međunarodnim linijama. Svi znamo: reč je o podmornici „Nautilus" i Kapetanu Nemou.

S druge strane, Tardi je, koristeći narativne obrasce jednog drugog pisca slične orijentacije, ali, ako zanemarimo par izuzetaka, različitog žanra od Vernovog, središte radnje i ugao naracije sa „vernovski" ogoljenog i shematizovanog naučnika pomerio na rođaka Žeroma. Naravno, reč je o poređenju sa Arturom Konanom Dojlom i njegovom serijom detektivskih romana o Šerloku Holmsu u kojima je pripovedač, ne sam legendarni detektiv, već njegov hroničar doktor Votson, u suštini ipak jedan sporedni lik.

Najveća sličnost u prezentovanju svojih narativnih konstrukcija, uključujući i neka druga njihova prozna, neretko od romana kraća ostvarenja, ova dva velika i, sada već može da se kaže, vekovima popularna pisca, ogleda se u tome što su Vern i njegov 30 godina mlađi kolega Dojl prioritet davali idejama, zapletima, dosetkama, napetosti, obrtima i zanimljivostima, a ne psihološkoj razradi svojih, u suštini stereotipnih i jednostavnih likova.

Usput, zanimljiva koincidencija je da je tačno 100 godina pre zvanične pojave 1896. prvog „pravog” moderno koncipiranog stripa „Žuti dečak”, 1796. Alojz Zenefelder uveo novu, za nastanak ilustracije, protostripa, a kasnije i stripa presudnu tehniku litografije. Gistav Dore, Pisan i ostale kolege su, usavršavajući je, uspostavljali više standarde, tako da su u pomenuto vreme već postojali svi preduslovi, pa je samo pitanje trenutka bilo kada će i gde tačno nastati definitivno artikulisana crtana priča u kojoj će u naraciji dominirati crtež, a ne samo tekst. Sve ovo je i dovelo do male dileme da li je zaista američki „Žuti dečak” prvi „pravi” strip. Naime, izvesni Žorž Kolomb (Georges Colomb/1856 – 1945) je pod pseudonimom Kristof (Christophe) 1889. godine, dakle čitavih 5 - 7 sezona pre „Žutog dečaka”, na stranicama pariskog lista „Mala francuska ilustracija” objavio svoj, po svim osobinama, osim po tome što je delo francusko, a ne američko, prvi strip, koji je možda ujedno bio i taj prvi „pravi” svetski strip. Treba li isticati da je za tu crtanu priču kao inspiracija opet poslužilo jedno Vernovo ostvarenje?! Ovaj put, bila je reč o (OPET!) parodiji na njegov roman „Put oko sveta za 80 dana”!

Da se vratimo „Ledenom demonu”. Tardi, odrastao i, između ostalog (moguće i na „Don Kihotu” sa grafikama Dorea i Pisana), likovno vaspitavan na knjigama sa delima Žila Verna, morao je da bude fasciniran tim bogatim, pomalo mračnim, „tvrdim” i „teškim” ilustracijama. One nisu mogle a da mu, kao detetu, ne raspaljuju maštu i ne izazivaju strahopoštovanje. Kako je postepeno odrastao, nalazeći im sve više mana, verovatno je odlučio da Vernovom opusu oda svojevrsnu, pomalo ironično intoniranu, no nesporno benevolentnu počast. Kada su mu naručene ilustracije za reizdanje Vernovih dela, svi potrebni preduslovi su se konačno stekli.

I – to je to!

Priznajem, ovaj način po Verna baš i nije sasvim povoljan, ali siguran sam da je trenutno jedino moguć i sasvim je primeren onome što je ostalo kada je strogi kriterijum Vreme, njegov literarni opus, kao i ilustracije likovnih umetnika od pre vek i po neizbežno propustio kroz svoje gusto sito.

Uopšte, sjajno je što Vern još uvek nekoga inspiriše, pa čak i na ironičan odnos prema njegovom delu.

Jer, već samim oglašavanjem savremenika druge polovine dvadesetog veka povodom opusa ove časne starine iz devetnaestog, javnosti se stavlja do znanja da ni posle više od veka postojanja i neverovatnog tehnološkog napretka (a anticipiranje posledica naučnog progresa su, kao što znamo, u središtu Vernovih interesovanja) njegov literarni svet nije nezanimljiv novim generacijama i korisnicima novih medija. štaviše, Tardi ukazuje i na nove, pogotovo potencijalne vizuelne vrednosti koje je delo dobilo protokom vremena. Osmeh savremenog, kultivisanog čitaoca sa svojim varljivim iskustvima, što čitalačkim, što stečenim kroz svakodnevne susrete sa našom današnjom sumnjivo superiornom tehnologijom, dakle osmeh iniciran razmaženošću i nadmenošću, isprovociran je, već na koricama albuma. Tamo je u prvom planu nekakva, raskošno prikazana skalamerija koja je u piščevo doba morala predstavljati nedostižnu futurističku viziju ronilačkog odela neslućenih mogućnosti, dok nama taj nezgrapni cilindar sa mnogo zakivaka i okruglim ispupčenjem za nos izgleda groteskno. Zatim, tu je i predimenzionisana ruka koja se, u tradiciji od koje ne beže ni današnji ilustratori naslovnih stranica palp - literature, dakle sasvim u duhu žanra, preteći pruža prema, mora biti veoma užasnutim čitaocima. Ne pitajte: čija je to ruka! Odgovor nije jednoznačan, a možda ni potreban. Pouzdano se zna da nije roniočeva i da ne pripada njegovom pitoresknom skafandru. Možda simboliše led, možda neprijatelja koji nikada ne spava, neprestano vreba i čeka svoj trenutak da nas zaskoči. Ko zna. No, nesumnjivo je da označava nekakvu mračnu i zloslutnu pretnju koja je nadvijena i usmerena na svet čitaoca na isti način na koji zezatori iz „Doktora Misterije” sa potpuno istom namerom parodiraju isti „vernovski” avanturistički emotivni stereotip na 14. stranici već pominjane „Stripoteke”.

Bogme, jedan ovako potencijalno opasan, a na priprost način (otprilike kao intonacija neke, u masi seoskog vašara izvikivane reklame za „kuću užasa" ili „ženu-zmiju sto godina staru”) efektno najavljen atraktivan sadržaj koji čitaocu sugeriše predstojeći strah i izvesnu opasnost, bio je, a i danas je, pravi mamac za najširu publiku. Samo, možemo mi, ovako bahati i sveznajući iz svog „kvark - kvantnog" vremena i sveta da se smejuljimo, namigujemo i između sebe podgurkujemo, sve mudro saučestvujući sa Tardijevom namerom da se podsmehne prepoznatljivom pretprošlovekovnom avanturističkom idiomu, ali, empirijski sam to utvrdio posmatrajući 1997. iz prikrajka jedno devetogodišnje dete, moju devetogodišnju ćerku, koje je već u naslovnu stranicu „Ledenog demona" gledalo prožeto mešavinom iskrenog strahopoštovanja, radoznalosti i napetog iščekivanja (a o utiscima posle čitanja i noćnim morama bolje i da ne govorim - ne verujem da bi čitaoci ovog teksta mogli da poveruju u stepen oduševljenja ili užasa, što je kod dece često isto), i Vernov opus i Tardijev konkretni strip će uvek imati svoje čitaoce. Držim da su ovakve provere atraktivnosti i aktuelnosti klasika popularne literature, provere izvršene i kod stručne javnosti i u svetu adolescenata koji još nisu izgradili onu toliko sputavajuću kritičku distancu povremeno neophodne, a siguran sam i da ih većina današnjih visokotiražnih dela, za razliku od Vernovih, već posle nekoliko decenija neće izdržati.

KRAJ

.................................

Nešto sažetija verzija ovog teksta, a što je najvažnije, sa mnoštvom ilustracija, objavljena je u Reviji za kulturu „Art 032" br. 12 ( str. 80 - 88, urednik: Milen Alempijević, izdavač: „Dom kulture Čačak", Čačak, decembar 2005. godine). U Beogradu, časopis je moguće pronaći u sledećim knjižarama: „Plato" (Akademski plato br. 1) i „Beopolis" u Eurocentru. Za druge gradove nemam informacije.

No, sam album „Ledeni demon" je sve teže naći. Pretpostavljam da se još može nabaviti kod štampara ili izdavača. Mislim  da ga ima i u knjižari „Alan Ford" na Novom Beogradu. Bar sam ga usput video kada sam 2004. godine tamo bio, i drugim povodom razgovarao sa vlasnikom. Nedavno sam u „Strip vestima" čitao izveštaj jednog pasioniranog ljubitelja stripa. Preporučivao nam je posetu nekoj knjižari u Sremskim Karlovcima iz koje je jednom prilikom izašao sa naramkom stripskih albuma kupljenih za relativno beznačajnu sumu novca, a među njima je bio i „Ledeni demon". Kako god, tek mislim da je šteta da propustite ovo izdanje.

Popis tekstova o „Demonu" koji sledi zahteva malo objašnjenje. Naime, voleo bih da nisam u pravu ili da nisam izvršio sveobuhvatan uvid u pres-kliping, pošto bi to na svoj način potkrepilo opravdanost moje oduševljenosti ovim stripskim albumom, ali, ako izuzmemo kratke vesti i najave, u dokumentaciji nisam našao nijedan prikaz nekog drugog kritičara. Ovo mi je tim čudnije jer je „Demon" tokom nekoliko godina u Srbiji bio jedini „pravi", legalno prevedeni i u formi tvrdo ukoričenog albuma u knjižarama plasirani strip. Raspitao sam se i najneposrednije kod njegovog izdavača Mihaila Kurtovića („Art 9"), ali ni on nema drugačije informacije. Stoga, ukoliko možda postoje i neki drugi podaci ili prikazi koji su poznati čitaocima „Strip vesti", bilo bi dobro da se dostave i objave u „Strip vestima" kako bi se desetogodišnja odiseja na srpskom tržištu ovog (po meni) remek-dela konačno završila i rezimirala. Što se mene tiče, album sam na svojoj listi u rezimeu godine, u kojoj se pojavio, proglasio stripskim projektom sezone. Naredne 1998. sam u „NIN"-u objavio i prikaz o njemu. Diktat moje novinske rubrike je uslovio i dužinu - samo 2 novinarske šlajfne (kartice). Kada me je na festivalu „Grrrr!" u Pančevu 2005. godine urednik časopisa „Art 032" Milen Alempijević pozvao da za njegov magazin napišem neki obimniji tekst, predložio sam ovu temu, samo pet puta opširnije obrađenu. No, priroda takvog izdanja namenjenog poštovaocima različitih oblasti kulture zahteva i neke bitne redukcije objavljenog specijalističkog materijala, pa sam izbacio sve ono što bi moglo da zanima samo nas iz stripskog getoa. Evo, sada u „Strip vestima" objavljujem i ono što (možda) interesuje tek uzak krug poštovalaca „devete umetnosti". Dakle:

Prethodno objavljeni tekstovi o strip albumu „Ledeni demon":

- Slobodan Ivkov: „Omaž Žilu Vernu" (oko 2 šlajfne), nedeljni časopis „NIN" br. 2479 / 2. jul 1998. godine, str. 45, izdavač „NIN" d.o.o., Beograd, 1998.

- Slobodan Ivkov: „Omaž Žilu Vernu" (oko 10 šlajfni), Revija za kulturu „Art 032" br. 12 / decembar 2005. godine, str. 80 - 88, izdavač „Dom kulture Čačak", Čačak, 2005.

- Slobodan Ivkov: „Omaž Žilu Vernu" (oko 30 šlajfni), nedeljni internet časopis „Strip vesti", februar - mart 2006. godine, izdavač Zlatko Milenković, Novi Sad. Tekst je izašao u 5 nastavaka, i to u brojevima: 352 (redni br. teksta: 4, 3. februar 2006.), 353 (redni br. teksta: 5, 10. februar 2006.), 354 (redni br. teksta: 8, 17. februar 2006.), 356 (redni br. teksta: 7, 3. mart 2006.) i 357 (redni br. teksta: 6, 10. mart 2006.).