Zoran Penevski i Aleksandar Zolotić: „Korporativni pandemonijum"

NAUČNOFANTASTIČNI STRIP U SRBIJI / prikazi

Korporativni pandemonijum

Zoran Penevski i Aleksandar Zolotić: „Korporativni pandemonijum"

izdavač „Besna kobila", Zemun, 2014.

Slobodan Ivkov

Ovaj strip je sve - samo nije tanak!

Ne mislim sada tu samo na fizičku debljinu stripske knjige pred nama, premda još uvek nemamo ni baš previše srpskih stripara koji su do kraja „izgurali" celovitu crtanu priču od 86 tabli, kao što je to ovde slučaj, već na, uprkos jednostavnoj storiji, bogatstvo značenjskih slojeva koje ovo delo, u zavisnosti od čitaoca, odista može da poseduje.

Tvrdo ukoričena knjiga ima, za naše „albumske" navike u stripskom izdavaštvu, još uvek pomalo neobičan, relativno mali, recimo srednji format, najpribližniji američkim stripskim sveskama (tabaci: 23,5 cm x 16,5 cm), ali on je baš kakav i treba da bude za ovu vrstu likovnog pristupa (vrlo jednostavan crtež, krupni planovi sa malo elemenata i detalja). I razdel tabli je prilagođen ovom „knjiškom", odnosno „nealbumskom" formatu. Naime, ukupan broj od 256 kadrova je raspoređen tako da se na stranici nalazi od 1 do najviše 10 kadrova, i to samo na jednom mestu - dakle, u proseku samo oko 3 crteža po tabli.

Ovo doba neoliberalne ekonomije i dominacije korporacija nesporno je pravo vreme za strip koji je pred nama. Iako iole informisaniji čitalac opravdano može da iznese primedbu kako je ovo tema kakva je bezbroj puta obrađivana i varirana, od književnosti u kojoj nam prvi na pamet padaju romani „Mi" Jevgenija Zamjatina, „Vrli novi svet" Oldosa Hakslija ili „1984" Džordža Orvela, da pomenemo samo one najpoznatije, pa do filmova „Metropolis" Frica Langa ili „Brazil" Terija Gilijema, kao i sve više novijih („Grad tame"/“Dark City" i drugi), svakodnevica nas neprestano podseća na neophodnost jednog ovakvog domaćeg ostvarenja. Tim pre što je ono u svakom pogledu, prvenstveno tehničkom (štampa, hartija, dizajn...), ali i u velikoj meri i sadržajem realizovano na jedan uzoran način.

Izdanje nema predgovor, pogovor, te ono što ozbiljnog čitaoca najviše iritira - paginaciju (numerisane stranice), kao ni bilo kakav propratni tekst koji bi pojasnio podsticaje ili idejni kontekst ove likovne priče. I autori i izdavač, zemunska „Besna kobila", smatrali su da je to za prvi naslov u njihovoj novo pokrenutoj ediciji „Džambas", posvećenoj samo srpskom stripu, nepotrebno, i ovu ideju „distance" valja uvažiti i poštovati, premda bi čitaocima i minimalna elaboracija umnogome pomogla u recepciji jednog ovako neobičnog, za naše (ovo se mora naglasiti!) prilike samosvojnog stripskog izdanja.

Doduše, u biografiji crtača na samom kraju, pored navedene činjenice da mu je ovo prvi objavljeni strip (izvanredno, s obzirom na izuzetno visok dostignuti nivo i jasno izgrađeni stil!), stoji izjava kako je „predložak za ovaj strip bila serija ilustracija, autorov lični projekat, pokrenut u želji da svoje stvaralaštvo učini angažovanim". Svake hvale vredan naum, da se ne ponavljam, jer što reče jedan lik Žaka Tardija u meni omiljenom stripskom albumu „Ledeni demon" (izdavač „Art 9", Beograd, 1997, tabla 5, str. 10): „Zaista je prijatno kad čovek u ovo naše vreme naiđe na mladog čoveka sa takvim žarom u srcu. Hvala Vam gospodine, evo ruke!"

Nego, sretali smo se do sada na lokalu sa sličnim projektima, nastalim na osnovu odvojenih skica crtača, i svi su po pravilu bili, ili krpeži i improvizacije čije postojanje bi se posle, takođe post festum, kontekstualizovalo tako što bi se opravdavalo pripadnošću „alternativnom stripu", pri čemu bi im se teorijski pripisivao „nenarativni", umereno buntovni brio, ili su bili manje-više neuspeli pokušaji komponovanja priče koja bi imala efektan početak i kraj, ali neubedljivu razradu - ili obrnuto, sasvim je svejedno.

Ovde je Penevski, kao s jedne strane već iskusni scenarista, književnik i urednik koji mnogo zna, a s druge i sam u duši stripar koji ume da mistifikuje narativ, „dosolio" strip do prepoznatljivih nam granica balkanske paranoje, pa i tamo gde ne zna šta bi, da u priči vešto napravi neki, verovatno i za njega iznenađujući i nedorečeni sporedni tok i ćorsokak, ali i dao mu dirljivu lirsku intonaciju; dakle tu je on sva ta i još neka druga svoja magična sredstva primenio, te od ovoga napravio - bez pogovora impresivnu celinu.

Likove zatičemo u nekom svetu u raspadu, u prikazanoj civilizaciji za koju nismo sigurni da li je dovedena u, po svim pokazateljima, stanje galopirajuće entropije i besmisla zbog totalitarnog korporativnog nefunkcionalnog industrijskog društva i sistema sa letećom kontrolorskom elitom, ili je upravo takva organizacija zajednice, čiji postulati su održavanje tenzije i atmosfere neprestanog rata, straha i ugroženosti (što nam je već odavno poznato iz Orvelove „1984"), uzrok koji je doveo do sunovrata civilizacije. O temeljnim, drevnim uzrocima i genealogiji propasti ovde nema mnogo raspredanja, ali o posledicama ima, i to, opet kao u „1984", no i, mnogo upečatljivije, u romanu „Mi" Orvelovog prethodnika Zamjatina - kroz ljubav muškarca i žene, dvoje nesrećnih podanika takvih antiutopija. Razlika je u motivima i intenzitetu veze, kao i njenoj evoluciji. Ovde se on i ona tek par puta platonski sreću, i to je sve, a glavni lik se priključuje tehnokratiji zbog želje da poleti, za razliku od tragičnog lika one čuvene NF priče „Harison Berdžeron" iz, prvo, beogradskog „Politikinog zabavnika" s kraja šezdesetih ili početka sedamdesetih, a posle otprilike deceniju i po, i zagrebačkog „Siriusa", koji hrabro poleti, upravo da bi se suprotstavio vladajućoj eliti koja to zabranjuje. No, obojica padaju, i to im je zajednička sudbina - kao, uostalom, pre ili kasnije i svima nama.

Shema koja je u osnovi ovakvih dela pretvorila ih je u (distopijski) žanr, od Velsovog „Vremeplova", preko „Mi", „Vrlog novog sveta" i „1984" u književnosti, i to samo do sredine 20. veka (koliko se to razgranalo i u šta se sve pretvorilo do danas - mali je ovaj prostor!), do filmova „Metropolis" Frica Langa ili „Brazil" Terija Gilijema, te sličnih (tek tu bi moglo da se raspreda...), i stripova kao što je, da navedem samo jedan: „V kao Vendeta" Alana Mura i Dejvida Lojda. I Penevski varira postulate i obrasce žanra, jedino što ih stripski uprošćava, ali i oneobičava sa tim nezemaljskim fizičkim zakonima koji imaju neobične posledice, a to i nije tako malo!

Scenarista još jednom svojom temeljnom narativnom pretpostavkom izuzetno usložnjava značenjski nivo cele priče, nesumnjivo joj podižući vrednost i povode za analizu. Podsetimo se, i Orvel je u svojoj antiutopiji „1984", u sličnoj totalitarnoj državi, takođe osmislio atmosferu neprestane ratne opasnosti, straha, ugroženosti od spoljnjeg neprijatelja, tajanstvenu, neuhvatljivu autoritarnu upravljačku hijerarhiju i neku neplaćenu, ne baš mnogo smislenu vojnu industrijsku proizvodnju. No, za razliku od Orvela, koji je, nagledavši se komunističke komandne strukture u Španskom građanskom ratu, u temelje svog imaginarnog distopijskog društva ugradio Partiju, znamo koju (o Zamjatinu u „Mi" da i ne govorimo!), Penevski je napravio doslovni salto mortale i stvar potpuno obrnuo - u temelju njegove totalitarističke diktature nije Partija, već Korporacija. Orvelovu komunističku paradigmu, čija je esencija, kao što znamo, po čuvenom piscu nesporno užasna, i koju je opisao kao neizbežnu degradaciju egalitarizma, pri čemu se zna da se komunisti svojom ideologijom bore protiv kapitalista, Penevski je okrenuo naglavačke, pa Orvelu srodan communitas postaje i ishodište potpuno suprotne, korporativne ideologije, kao esencije kapitalizma. Okreni - obrni, i jedni i drugi, ako se dočepaju društvene upravljačke moći - vode ka istom.

Ovde me splin poizdalje podseća na onaj koji izranja, i sve na svetu okružuje pri kraju komada „R. U. R." Karela Čapeka. Oni koji su čitali ili, možda nekim slučajem, imali sreće da negde vide ovu dramu, prepoznaće unekoliko sličnu emanaciju, premda ne toliko totalitarnu, no srodnu po organizaciji industrijske proizvodnje, u krajnjoj instanci jednu autodestruktivnu prirodu kapitalizma, naravno i korporativnog. Musolinijev fašizam i korporativni ideali su „Pinokio" za ovo u stripu, premda se nikada ne zna kuda bi nas on odveo da je kraj Drugog svetskog rata bio drugačiji.

Dodatni značaj stripu daje činjenica o dobu u kojem je on nastao, odnosno to da je, posle pada totalitarnog, neefikasnog komunističkog jednopartijskog društvenog uređenja na samom početku devedesetih, masa u Istočnoj Evropi, ionako, kao što su i inače sve ljudske mase, plitkih uvida, lenjih duhova, oblapornih i sklonih manipulaciji, kapitalizam, kao obećanu blagodat, primila podjednako egzaltirano kao i vek ranije širom sveta nerealna komunistička ideologija, sa svojim slatkorečivim obećanjima i utopijom. Ergo, svi nas, bez obzira na boje i besede - srozavaju!

Ako ih pustimo!

Samo, ni tu Penevski nema mnogo, oštrije rečeno - iluzija, blaže okarakterisano - vere u mogućnost promene, a najblaže - nade u bolje sutra...

Scenarista je u svojim ranijim projektima znao da bude malo „lelujav", da izgubi fokus radnje ili da pod kontrolom tek povremeno drži tok fragmentovane priče, no pojednostavljivanjima narativa u „Korporativnom pandemonijumu" - sada je mnogo „čvršći".

Ovo je, uz podrazumevajuće relativizovanje i sve ograde, kakav je - takav je, a ima i svojih mana, nesumnjivo jedan od najboljih stripova u dosadašnjoj srpskoj produkciji, bar do avgusta 2014. Videćemo kako će scena pulsirati do kraja godine.

Sa svoje strane, crtač je svoj deo posla, s obzirom na angažovanu temu, ali i na svoje prethodno nesporno i očigledno poprilično ilustratorsko iskustvo u dečjem izdavaštvu, vizuelno realizovao pojednostavljeno, veoma često grotesknom stilizacijom, na granici karikature koju često prelazi. Ovu ocenu ne treba smatrati pejorativnom, jer i karikatralni izraz u ovakvoj priči apsolutno ima opravdanje, premda ne valja da preovlađuje.

Ne radi se tu između korica o nekakvom studioznom, minucioznom, ili možda verodostojnom ilustratorskom pristupu enterijeru ili eksterijeru, što će sledbenici „čiste", spontane, razbarušene likovne umetnosti sigurno pozdraviti, ali nema tu ni dublje studije čak ni likova, o čemu će, siguran sam, prethodno navedeni likovnjaci imati podeljeno mišljenje.

Ne! Tu je sve u naznakama, nedorečeno. Od arhitekture do rekvizite.

E sada, s jedne strane, plakatski, na granici krokija, skoro grafičkodizajnerski crtački pristup vizuelizaciji apsolutno ima svoje mesto u ovakvoj sumornoj crtanoj priči prilično pojednostavljnih odnosa među likovima, sa gotovo pedagoški intoniranim sižeima i impliciranim porukama, kakve smo već mnogo puta sretali u delima antiutopijske (sada je modernije reći: distopijske) provenijencije: u književnosti, igranom i animiranom filmu, stripu... S druge strane, čini se da bi na nekim ekstremnim mestima, uz napomenu potpisnika ovih redova da je uvek nezahvalno raspredati o tome šta bi bilo - kad bi bilo, ipak morao da se napusti taj pomalo „zašećereni" likovni pristup ilustraciji, na kakav smo navikli da je namenjen prvenstveno mlađem uzrastu. Tu je scenarista morao da bude malo stroži i da više „pritisne" crtača.

To „odsustvo težine" Zolotić na čvornim mestima uveliko amortizuje svojim generalno sumornim, monohromatskim, tamnim plavičasto-crnim sfumatom, difuznim „svetlom" čija je posledica to da u stripu nema jasnih, oštrih linija, pa čak takve nisu ni one koje uokviruju kadrove. Sve je „zagađeno", „prljavo", „mutno", „nejasno", „stopljeno" u masu, nadrealno i preteće.

Sličan likovni pristup, i podjednako dobru ruku, i to u tolikoj meri da je potpisnik ovih redova, uzevši prvi put u ruke „K. P.", pomislio kako je u pitanju isti stripar, ima rođeni Kragujevčanin Boris Bakliža, samo što:

1. figure su mu (ali samo za nijansu!) realističnije „intonacije",

2. preferira, ne plavo-crni, već smeđe-crni sfumato, i

3. nema ovako dugačko ostvarenje. Bakližu sam prvi put video u „Priči o lobanjama", stripu od 4 table, objavljenom u godišnjaku „Novi srpski strip 2009." (str. 35-38), a nastalom po scenariju Marka Stojanovića.

Priča „K. P."-e počinje tako što jedan tip u hipertrofiranom fraku (ili dugačkom, tamnom mantilu - nije najjasnije...), sa visokim cilindrom na glavi, uredno vezanom kravatom i maskom na licu sa svetlećim krugovima (ili ovalima - elipsama) umesto očiju, ali sa pravim, pravcijatim krilima, leti iznad nekog bloka geometrijski obrađenih stena ili oblakodera. Već na sledećoj stranici raščistićemo ovu dilemu i prihvatiti da se radi o gradu, sa zgradama koje imaju na sebi nekakve geometrijske simbole, te na svojim monolitnim fasadama tek po nekoliko otvora, koje bi možda bilo i preambiciozno okarakterisati kao - prozori.

Naziv ogromnog bezličnog grada je Korporopolis, a dole po popločanim ulicama, ispod kandelabara, koji su jedini ulični mobilijar, šetaju humaniodi; hajde da kažemo - ljudi.

Prizor trenutno izaziva mnoštvo otvorenih mogućnosti za tumačenje, koje će se samo umnožavati kako čitanje i gledanje odmiče. To bogatstvo asocijacija neprestano biva uvećavano, a broj mogućih tumačenja multiplikovan, tim više što strip nema samo jednu tezu.

Ispostavlja se da one, dole prikazane osobe ne postoje u njegovom vremenu, već su samo prisećanja, fidbekovi tog letećeg lika na svoje detinjstvo.

Iz ovog prizora možemo da zaključujemo dosta toga.

Prvo, ne samo grad, već i živa bića u njemu mora da egzistiraju, s jedne strane, u mnogo gušćoj atmosferi od zemaljske, i, s druge, na planeti srazmerno manje mase i gravitacije nego što je naša, jer inače ovaj prizor i let, osim ako eventualno nije samo plod nekog snoviđenja, kao što je, na primer, ono veoma slično u filmu „Brazil" Terija Gilijema - ne bi ni bio moguć. Naravno da zakoni aerodinamike, i fizike uopšte, mogu da se u umetničkom, fiktivnom delu sasvim ignorišu, ali samo ukoliko to ostvarenje u sebi ne sadrži druge, realnom svetu bliske pretpostavke. U načelu, u bajci sve može da bude dopušteno, ali samo u širem korpusu pretpostavki koje su joj imanentne. U ovom slučaju, u „Korporativnom pandemonijumu" sve ostalo funkcioniše kao bilo koje savremeno ljudsko društvo, od hodanja po ulicama, pa do trgovanja, demonstriranja sa sve transparentima, industrijske proizvodnje, uličnih svetiljki ili pletenih korpi pored prolaznika.

Drugo, dakle, nismo na Zemlji, a svi u toj humanoidnoj vrsti (ili civilizaciji, kako se već uzme) imaju oči sa izduženim, vertikalnim zenicama poput mačjih. No, zastanimo malo, nemaju samo mačke takve zenice! Ovakve kakve su, slične su onima kod većine gmizavaca! I ovaj mali nagoveštaj diskretno sugeriše kakav karakter imaju stanovnici sumornog sveta pred nama. Još nismo načisto jesu li ili nisu beskičmenjaci - videćemo kasnije.

Inače, to letenje tipova u frakovima i cilindrima unaokolo po nebu nekog grada podsetilo me je na neke kratke animirane filmove iz zlatnog doba tzv. „zagrebačke škole crtanog filma" s kraja šezdesetih i sedamdesetih, sve tu negde do početka osamdesetih (premda je i tokom osamdesetih bilo sjajnih stvaralaca, kao što su bili, na primer, Joško Marušić ili Magda Dulčić, no oni su po senzibilitetu ipak neposrednije vezani za scenaristu Penevskog, pa, zašto da ne, i za Zolotića), ali nisam mogao da se setim autora i tačnih naslova. U magli su mi bila neka ostvarenja Zlatka Boureka, ali i Nedeljka Dragića, Dušana Vukotića, pa i još nekih majstora. Obratio sam se za pomoć tamošnjem kolegi Dušanu Gačiću, inače, pored toga što je stripar i povremeni izdavač, i samom autoru animiranih ostvarenja. Ni on nije mogao da se seti konkretnih imena, no znao je otprilike na šta mislim. Zanimljivo, njegova prva asocijacija na čin ovakvog „antigravitacijskog" ljudskog letenja nije mu bio neki "čist" artistički fim "zagrebačke škole", već - neke epizode serije „Profesor Baltazar"! Potom me je podsetio i na Zlatka Grgića, kojeg sam, priznajem, poimenično zaboravio, ali sam verovatno imao na umu i neke njegove „letačke" animacije: „Sjetio sam se da i kod Boureka, na crtežima, često lete nebom vekne/štruce kruha. Jedan animirani klasik Zlatka Grgića prepun je ženskih lutaka za napuhavanje, koje putuju nebom kao oblaci..."

Ah, kakva vizija!

Odmah sam zatvorio oči i, kao Hogar kada se sprema u pohod na Pariz, usta razvukao od uva do uva...

Još zanimljivije, kada je video skenove koje sam mu poslao imejlom, Dušan je ove lebdi-lebdi kadrove „Korporativnog pandemonijuma", po njihovom vizuelno-narativnom diskursu, asocijativno povezao sa jednim sjajnim kratkim stripom, ako se dobro sećamo, Amira (?) Idrizovića, objavljenom devedesetih u njegovom tamošnjem fanzinu „Flit". Ni slična snoviđenja Malog Nema nam nisu bila daleko od pameti.

Evo šta mi je Gačić još napisao na ovu temu:

„Inače, ne bih ništa mjenjao u tekstu. Ne znam što si još pisao, ali meni pada na pamet da možda ne bi bilo loše malo istražiti pitanje letenja u snovima; pa i kolektivnim... Jung, Freud? Možda sve to ima veze sa slobodom, oslobađanjem, bijegom...? Zaista ne znam, ali pišem ovo zato, jer su moji najljepši snovi (nažalost rijetki), snovi gdje letim (bez krila) gdje i kako hoću, i pri tom se odlično osjećam. Hoću reči, to sve mora imati veze s psihologijom, pa možda i kolektivnom nekog područja..."

Mogu samo da se složim!

Lično, prisetio sam se i raznih srodnih scena letova aktera iz više filmova Emira Kusturice, pa onda iz onog (našeg, a ne američkog!)  filma „Mi nismo anđeli", pa... A, bajdvej, držim da razlog što među filmadžijama nema više scena letača sa krilima leži samo u jednom prozaičnom uzroku - u tome što je to učvršćivanje krila kostimografski izuzetno zahtevno, te vizuelno, ako baš ne komično, a ono - neubedljivo. No, možda sam previše pristrasan, ali ono kriloidno letenje u „Brazilu" Terija Gilijema izgledalo mi je vrlo solidno!

Ipak, ako se dobro sećam, od toga su, sve do masovne upotrebe kompjuterski generisanih efekata zazirali i u Holivudu, čak i u filmu „Majkl" sa glumcem Džonom Travoltom, koji kao arhanđel Mihajlo jeste povremeno imao krila, ali je nešto retko i slabo leteo uz njihovu pomoć. U holivudskoj verziji Vendersovog „Neba nad Berlinom", Nikolas Kejdž, iako je anđeo-čuvar Meg Rajan (bogme, nije mu bio loš posao!), kao ni njegove kolege-čuvari koji se muvaju unaokolo - takođe nema krila. I tu su ona valjda elimisana kao nazadna i prevaziđena pojava. Naravno, sve dok producent ne odreši kesu za CGI efekte!

Kako god bilo, Gačić i ja smo na kraju zajednički došli do toga da se ti motivi letenja kojekakvih likova u našim krajevima, ako se malo temeljnije i unazad duže osvrnemo, te bolje promislimo - natprosečno često sreću, pa i ponavljaju!

Zbog toga će nam "Korporativni...", odnosno bar onima koji se upuste u njegovo pažljivo čitanje, svima na ovim takozvanim prostorima - leći.

I odnekud, izdaleka, delovati prisno.

Za vreme dok ja ovde mrsim, cilindraš po stripu i knjizi samo leti li leti...

Taj leteći službenik na licu ima bezličnu masku sličnu onima koje imaju kiborzi Kibermeni iz engleske TV serije „Dr Hu" ("Dr Who") nasilno lišeni personaliteta i emocija. E sada, neki sigurno misle da bi njihov originalni naziv Cybermen bilo „otmenije" traskribovati u Sajbermeni, što takvi moji oponenti često i čine, ali ja - baš neću! Kod nas se kaže „kibernetika", a ne „sajbernetika".

I sve ovo oko dizajna maske nadležnog letećeg službenika, sa uredno vezanom kravatom, može da sugeriše budući tok radnje, indukovan ovakvim odnosom prema emocijama, kakav je očigledno vodeći ideal rukovodilaca tom zajednicom.

Prisećanja na prethodna, vrlo srodna antiutopijska ostvarenja u različitim medijima mogu samo da potvrde kako su u mnogima od njih uspostavljene konvencije koje mogu relativno lako da stvore žanrovske podgrupe, ili da dela izdvoje po različitim kriterijumima. Na primer, u pogledu srodnog tretmana fiktivnih nosilaca totalitarnog ustrojstva prema odnosu njegovih pripadnika/podanika, u ovom slučaju ne samo u pogledu ispoljavanja, već uopšte i samog posedovanja emocija (u ovom slučaju insistiranju društva na neposedovanju istih), odmah se prisećamo pomenutog romana „Mi", ali i filma „Ekvilibrijum".

„Korporativni pandemonijum" je, bar što se činovnika, letećih nadglednika Korpa tiče, prema ovom kriterijumu, upravo u apostrofiranoj grupi.

Ideal distopijske emotivne sakatosti sve češće srećemo i u savremenom okruženju.

Prepoznajemo kategoriju otuđenja, kojim se hipi kultura i, u celini, tzv. društvena kontrakultura, pored ostalog, intenzivno bavila i protiv čega je dizala glas šezdesetih i sedamdesetih, e da bi se motiv alijenacije, kao teme aktivističkog društvenog angažmana (kao i u isto vreme aktuelna tema ekologije), različitim mehanizmima i „kanalisanjima", prvenstveno medijske, ali i političke industrije svesti osamdesetih i devedesetih suptilno potisnuo i amortizovao drugim temama, fenomenima i povodima (terorizam, konzumerizam, turizam, hedonizam, kraj hladnog rata...), te nam se sada od 2000. godine vratio u žižu pažnje, multiplikovan, deformisan i potpuno razobručen.

Pojednostavljena karakterizacija primerena je poruci i priči. Ti leteći mračnjaci, očigledno službenici koji su nešto između poreznika i nadglednika, imaju usta neprestano razvučena o ogroman, sleđeni osmeh, raspona otprilike kao onaj kod „Džokera" Džeka Nikolsona u „Betmenu" iz osamdesetih. Rekao bih da kez Hita Ledžera, kao „Džokera" u novijem „Betmenu" iz nultih ili desetih, nije takvih gabarita, ali možda i grešim. Inače, ove „nulte" i „desete" su takođe moja gerilska, nadam se dovoljno subverzivna borba protiv korporativnog totalitarizma (i naših) jezikoslovaca koji, vazda budni, takođe neprestano lete iznad nas i, kao adekvatni činovnički diktatori onima iz „Korporativnog pandemonijuma", uporno odbijaju da godine prve i druge dekade dvadesetprvog veka nazovu pravim imenom!

Elem, letač tako, dok krstari, priziva sećanje na to kako mu je kao dečaku deda kod uličnih prodavaca kupovao lutke. Na sebi su posedovale čudne simbole.

Ljudi koji šetaju po trotoaru na glavama imaju šešire sa nekakvim antenama, što takođe nagoveštava neku vrstu, ako već ne teledirigovanosti, a ono stroge kontrole, ili bar toga da su kao podanici na liniji, možda u neposrednoj komunikaciji sa nekakvom mračnom Centralom.

Usput, i te lutke koje se kupuju deci imaju glavopokrivala sa antenama.

Tu letač, kao dečak, sa tom igračkom u rukama, sreće devojčicu Hildu. Na ruci ima oznaku čiju svrhu ne zna, dok je devojčica nema. Hilda ima krupne oči, kao da je izašla iz neke japanske mange, doduše ima „mačje" zenice. Zolotić se sada poigrava s rekvizitima. Lutka koju drži u rukama ne da nema šeširić sa antenom i pripadajući žig/simbol, nego liči na japansku lutku. Tek ovde bi moglo da se raspreda...

Elem, leteći cilindraš se priseća i priseća, hronološki sve bliže prošlosti.... Zaljubio se u Hildu, no kako je više želeo da dobije krila i da leti, makar i sa Korpovima o kojima je malo znao, postao je cinkaroš, prijavivši, kada su odrasli, njeno kršenje pravila kod zapošljavanja, prodavši tako dušu korporativnom đavolu, te je posle toga, prosperiravši u hijerarhiji, dobivši željeni status i cilindar i - poleteo. Moguće je da sam nešto preskočio ili propustio, ali mislim da njegovo ime nije spomenuto nijednom u celoj priči. Ostao nam je bezimen.

Iako je povremeno i patetična, te tu i tamo i naivna, ova priča nikako nije neiskrena. Očigledno je nastala kao potreba da se, u načelu, jednostavno, prostodušno i otvorenog srca, rezignirano progovori o univerzalnim društvenim lažima, kao i o, nažalost, izvesnom ishodu suprotstavljanja sistemu. Lično, ne moram da se složim sa tim da se ne vredi suprotstavljati, kao ni da ishod uvek mora da bude fatalan - ali to je moj lični stav i, možda, problem neprilagođenosti.

Rečju, ovaj strip je veoma, veoma prijatno iznenađenje!

Ovo moje prepričavanje, opisivanje i razmatranje sačinjeno je od stotinak puta više teksta nego što ga ima upisanog u sam strip. To samo govori o sledećem: Zolotić je ostvario ideal svih stripara, ilustratora i ostalih vizuelno-narativnih stvaralaca u filmu, karikaturi, grafičkom dizajnu i kojekude još, a to je - da jedna slika govori više od 1000 reči!

Posmatrači sa strane će se sigurno pitati da li Penevski samo ima sreće što kao urednik beogradske izdavačke kuće „Kreativni centar" (zanimljivo, to ne navodi u svojoj priloženoj biografiji na kraju ove knjige!) sarađuje sa, ipak uz neke izuzetke, gotovo svim najboljim srpskim ilustratorima, pa lakše nailazi na vizuelizatore svojih tekstualnih predložaka, i sa te pozicije uspostavlja kooperaciju, ili je i bez toga sposoban da ih na to nekako drugačije nagovori, tek - svi sa kojima je kao scenarista sarađivao su sjajni, već oformljeni, vrhunski umetnici likovno izgrađenog stila, kao što je, uostalom, i Zolotić.

Podsetiću one manje upućene o ranijem opusu ovog stripskog pripovedača, ali i romanopisca, i to samo na ilustratore i stripare Gorana Josića, Ivicu Stevanovića i Dušana Pavlića.

Bez izuzetka, sve su to odlični stripovi, a bogme ni ovaj nije loš!

Da li je, s obzirom na pad korpo... komunizma, on zakasnio?

Možda!

Da li je možda poranio?

Ne znam! Videćemo...