Gregori Benford: „Vremenski pejzaž“, „Amber“,
Beograd, 1987- Space 1999.
VREMENSKI PEJZAŽ
Kadgod nam iz Evrope stigne neki
njihov političar, bilo da se zove Šokenbauer, Guzendorf ili na neki treći
način, mi se štrecnemo da će on da nas, ne daj Bože, pita za brigu o okolišu.
Šta im to uopšte treba i šta ih se samo tiče?! Majku mu, nešto gledam, čak nam
je i pravosuđe pod br. 23 u Pregovaračkim
poglavljima o pristupanju EU manja crna
rupa od poglavlja 27! U pogledu te nesrećne Životne sredine bez konkurencije smo najgori, i ona nam uopšte neće
olakšati pregovaračku poziciju!
Stoga, nikako nije slučajno što se
svako malo kada se, kao i ovih dana, pokrene ta tema, iz nekog podruma ili
skladišta volšebno u svim srpskim knjižarama istovremeno, tek da nas podseti
kako nam TO neće biti oprošteno, pojavi nekakva zaostala zaliha poslednjeg
izdanja ovog romana iz 1999. godine, inače prvi put od strane ovog malog
izdavača (ranije pod drugim imenom) na srpski prevedenog 1987.
Evo nam, kako vidim obilazeći
knjižare, odnedavno i novog kontingenta! Gde ste sada teoretičari zavera...?!
Sjajno delo američkog pisca i
astrofizičara Gregorija Benforda (Gregory Benford, 1941.) "Vremenski
pejzaž" ("Timescape") premijeru u SAD je imalo 1980. i odmah je
nagrađeno sa tri od četiri najvažnije svetske nagrade: dve američke, "Maglina"
("Nebula", 1980.) i "Kembel" ("Campbell Award",
1981.), te trećom, "Britanskom NF nagradom" ("British SF Award", 1980.)!
Elem, u neposrednoj budućnosti došlo
je do globalne ekološke katastrofe, društvenog haosa, pogibelji i gladi - sve
je satrto i zagađeno, svet umire, a naši potomci pokušavaju "s one
strane" da nam u prošlost pošalju poruke i uputstva, ne bi li to sprečili.
Nešto kao "Kontakt" Karla Segana, samo nam poruke koje valja
dešifrovati ne šalju vanzemaljci izdaleka, već, je li, zemljaci iz drugog
vremena! Rečju, komunikacija između epoha uopšte nije jednostavna!
Pored nekih ostvarenja Dž. G. Balarda
(James Graham Ballard, 1930-2009.) i Harija Harisona (Harry Harrison,
1925-2012.), na primer njegovog romana "Mesta! Mesta!" ("Make
Room! Make Room!" iz 1966. godine), koji je u SAD 1973. filmovan kao
"Zeleni sojlent" ("Soylent Green"), kod nas distributerski
preveden kao "Zeleno Sunce" (po principu: ma, šta naš gledalac ima da
misli šta je to nekakav "sojlentu",
majke mu ga spalim, šta da se muči da pamti taj komplikovan naziv i zamara
svoje moždane vijuge..), "Vremenski pejzaž" je nesporno jedan od
najboljih svetskih "ekoloških" SF-romana!
Jedan od vrhova ovog podžanra!
Istovremeno je reč i o originalnom
romanu iz podžanra vremenskih putovanja (ovde je preciznije: kontakata ili
komunikacija), koji je, naravno, utemeljio Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells, 1866-1946.) sa svojim
svevremenim, do sada dva puta,
filmovanim "Vremeplovom" (izvorno "Vremenska mašina:
jedan izum" - "The
Time Machine: An Invention", 1895.), a posle su ga sledili mnogi u
SF-književnosti (na primer Pol Anderson u "Hodnicima vremena"),
stripu, na filmu ("Terminator", "Milenijum", "12
majmuna"...), u video-igrama...
Postoji u ovom ostvarenju jedna
zanimljiva podudarnost sa najvećom misterijom 20. veka, sa dilemom za koju zna
svaki, ma i površni poznavalac NLO-mitologije. To je teza, odnosno jedna od
hipoteza o poreklu posetilaca, koja je možda i poslužila kao inspiracija ovom
piscu. Benford nju, kao ugledni doktor nauka i astrofizičar, verovatno pred
kolegama ni za živu glavu ne bi priznao kao ideju vodilju.
Naime, osim pretpostavke o dolasku
vanzemaljaca sa neke druge planete, i o etabliranom položaju Zemlje na već
milenijumima postojećim komunikacionim međuzvezdanim rutama koje koriste
različite rase, pretpostavke koja je osnažena posle otmice Barnija i Beti Hil,
kao i o hipotezi o planeti posetilaca koja je u nekoj drugoj dimenziji, posle
incidenta za Božić 1980. godine, baš u sezoni kada je prvi put objavljen njegov
"Vremenski pejzaž", u vojnoj bazi sa nuklearnim oružjem Bentvoter,
preciznije u šumi Rendelšam u Engleskoj, opet je u prvi plan izbila mogućnost
da su neki NLO-i stigli iz budućnosti. Ne ulazeći u to da li je njihov put
odande amo bio karta u jednom pravcu, pa već vekovima imaju baze negde po
najvećim zabitima Zemlje, ili svako mao dolaze odande, hipnotisani vojnici su
svedočili da su posetioci naši potomci koji iz u budućnosti, iz ekološki
uništene sredine dolaze ovamo, da pokušavaju da utiču na svest naših savremenika
i njihovih predaka, ali da im nije dozvoljeno da se neposredno mešaju u naša
posla.
Iz romana je, kao i u slučaju čuvenih
"Zakona robotike" Isaka Asimova, proistekao i "Benfordov zakon
polemike" ("Benford's law of
controversy"), koji bi se jednostavno mogao prevesti i ovako:
"Strast je obrnuto proporcionalna količini raspoloživih informacija"
("Passion is inversely proportional to the amount of
real information available"). Više je nego očigledno da srpski političari
pojma nemaju o ovom romanu (pazite, sada uopšte ne insistiram na tome da su ga
pročitali, jer...)!
Jedini
problem koji autor nije mogao da reši je vremensko pozicioniranje i datiranje
događaja. I ovde se pokazalo da je krajnje nezahvalno, uostalom kao i u
izvrsnom romanu "Ja sam legenda" Ričarda Metisona ili "Srebrnim
skakavcima"/"Marsovskim hronikama" Reja Bredberija (a o drugim,
uglavnom lošijim delima da i ne govorimo!), pokušavati precizno smeštati
događaje u budućnosti i za njih određivati godine. To je unapred na neuspeh
osuđena rabota!
Ovde je, u
romanu koji je pisan oko 1979. godine, nepotrebno sve smešteno u dva relativno
bliska intervala. Hajde-de što je autor išao unazad, pa se vezao za 1963 -
1974. godinu, ali onda je epilog komunikacije smestio u 1998. Danas ovakav
postupak na neiskusnog čitaoca može da ostavi utisak prevaziđenog ostvarenja -
a ono to apsolutno nije!
Što se tehničke opreme knjiga tiče,
nažalost, uštede radi, naši izdavači sve ređe naručuju namenske ilustracije,
ali koliko je primerena ova vanserijska, kreirana od Boba Živkovića, najbolje
svedoči to što decenijama nije menjana. A i on je za nju svojevremeno dobio
našu godišnju fandomsku SF-nagradu!
Ovde moram malo da zastanem, jer retko
kada se ilustracija na koricama SF ili F knjige, a posebno srpskog autora, tako
promišljeno realizuje, očigledno sa nekakvim konceptom koji je umetnik
nedvosmisleno imao na umu, naravno vezanim za sadržaj onoga što ilustruje.
Živković je za ovu dvodelnu 1988. opravdano primio godišnju nagradu beogradskog
društva prijatelja naučne fantastike "Lazar Komarčić".
O papiru koja je namenjen unutrašnjim
tabacima bolje da i ne govorim! Naši izdavači kao da su zaboravili da pored
žute postoji i bela hartija... Oprobani izgovor je, naravno, da nije, ne daj
Bože, u pitanju njihovo ciketanjenje, već da je to nekakav reciklirani papir
koji tobože čuva okoliš, ali ne želim da verujem da bi nam veće poštovanje
ekologije donosilo takve, upravo proporcionalne čitalačke pogibelji, jer lepo
veli Benford u svom zakonu...
Slobodan Ivkov
Нема коментара:
Постави коментар