SLOBODAN IVKOV, 1-2. april 2017.
Oružje od Rusa
Bukvar, izdavač: partizani na položaju, Fruška
Gora / Beograd, 1943/44.
SEDAM MILIONA EVRA je godišnja zarada samo jednog, nije
važno kojeg od 79 srpskih izdavača udžbenika iz 2016. Za najvećim privatnim kaska,
i sa tek bednih 4,9 miliona evra strašnu muku muči i zlopati se jadni
beogradski "Zavod za udžbenike", kojeg svi (ne)upućeni sažaljevaju.
Podsetimo, to je do uvođenja privatne konkurencije bila
tek jedna od nekoliko državnih kuća koje su se u Srbiji, kaobajagi grcajući od finansijskih
briga, bavile ovim odgovornim i nezahvalnim poslom. Kao, na granici
isplativosti!
Neko, gotovo da
smo sigurni da je taj spletkaroš izvan Zavoda (a i zašto bi bilo drugačije?!),
protura zloslutne glasove kako je taj izdavač trenutno na kolenima, da ga valja
privatizovati, prodati što pre nekom strancu ili investicionom fondu sa
Kajmanskih ostrva, kao i druge nepotrebne srpske balaste, Telekom,
Elektroditribuciju i zemljište u Vojvodini - samo da ne mislimo i nepotrebno glavu
lupamo.
Radnike smo već prodali!
Seljaci ionako nemaju ama baš nikakvu cenu.
Inteligencija više i ne postoji! Ma šta god da smatramo
da je inteligencija, kako su
komunisti imenovali intelektualce i sve druge obrazovane, sve koji ne spadaju u
proletere, radništvo i seljaštvo. Uostalom i enteligenciju su ti ideolozi i inženjeri ljudskih duša delili na poštenu i onu drugu, ali - hvala bogu,
proleteše i ti proleteri!
Elem, daj samo da se sad i što brže spasemo muka i briga,
dažda, pokore i propasti, te da se konačno odlepimo od dna i mulja! Bogu dragom
se molimo, valjda će se posle izbora (koji god da nam slede, a neminovno nam
nekakvi slede) naći naš mudri spasilac, čestiti domaćin sa nekom fakultetskom
diplomicom, da nekog glupog i naivnog stranca (na primer, iscerene Kineze, koji
su trgovinu i izmislili pre ihaj-haj hiljada godina ili Arape, koji su u
civilizaciju uveli pregovaranje i cenjkanje!) mangupski prevari i da mu iz
nekog našeg šljivaka između dva pečenja rakije uvali te neizlečive dubioze!
Navedena, nenaštimovana crkavica, cifra 4,9 miliona
evrića bedne dobiti od proizvodnje udžbenika neodoljivo liči na one pekarske
cene (i zarade) od 49,999 dinara - da niko ne pomisli, ne daj bože, kako je tu
reč o piroški od 50 dinara, jer mogli bi neki dokoličari da postave i
nepotrebna pitanja...
Istini budi rečeno, od ovih osamdesetak srpskih izdavača
učila za par stotina hiljada učenika i studenata, tek njih 12 ima jedan ili par
odobrenih udžbenika, ostalih 67 krckaju 3 miliona evra - manje ili više.
Mučenici!
Najiskrenije, ne znam ni zašto se onda bave ovim
poslićima...
To je bar zvanično!
Tiraži, tiraščići, cene i korišćenje knjiga i knjižica, i
potražnja za njima, zavisi od toga da li izdavači nađu, je li, kako bih to
delikatno rekao, zadovoljevajući
pristup pojedinim nastavnicima po školama.
Dakle, kako se snađu!
Jer, moralno strogi i etički beskompromisni nastavnici,
nije šala, osnaženi bremenom nove odgovornosti, sada na gram biraju iz koje
knjige će im đaci naukovati! Cene i merkaju ponudu! Oko njih izdavači samo
obleću! Ponuda udžbenika nesaglediva, a upravo je srazmerna potražnja za papirnom
galanterijom, među kojom, o čuda, prednjače plave koverte, a ne sveske,
zarezači, gumice i peronice!
A i šta je to drugačije od lekara koji nama pacijentima,
zavisi kod kojeg odete, ali im je metod isti, preporučuju nepojamno različito
naslovljene, potrebne ili nepotrebne lekove bezbrojnih farmaceutskih kuća,
kompanija koje imaju najbolji pristup lekarskoj
struci, zakletim hipokratovcima, Eskulapovim uzdanicima i učesnicima
simpozijuma na koje ih o svom trošku šalju ti isti "apotekari"?!
Da nam se lekari još više usavrše!
A i što bi te dve oblasti društvenog života (i smrti!)
bile različite u ovako sjajno uređenoj državi, kojoj je moralna vertikala
glavni orijentir, a prosveta i zdravstvo prve brige?!
A objektivni kvalitet tih neizbrojivih učila?
Mislim, da li je, s obzirom na opisani i nagovešteni diskurs, međusobna razlika knjiga velika?
Elem, ako vas put, kao i potpisnika ovih redova,
profesionalno navede do beskrajnih podruma i laguma Narodne biblioteke Srbije,
gde se sve što je odštampano, pa i udžbenici, od pamtiveka čuvaju, te se onda
udubite u materiju - steći ćete jasnu sliku i lako izvršiti poređenja.
Na primer, ono što je nekada bilo sramota, to da isti
udžbenik jednog izdavača, blago rečeno, liči na nastavnim programom isto
naslovljenu knjigu drugog - danas je imperativ. Bestidno su prepisivani primeri
nastavnih jedinica!
Ilustracije očajnih crtača bez duha, angažovanih samo
zato što su rođaci, ovakva ili onakva braća, deca prijatelja, partijskih
kolega, poslovnih partnera ili, jednostavno, samo zbog toga što su nesrazmerno
jeftiniji od dobrih umetnika, pri čemu se takvi mučenici najverovatnije u
korist firme i odriču svojih autorskih prava zanavek - gotovo da su pravilo.
Negativna selekcija mnogih alavih, sitnosopstveničkih
izdavača gotovo je satrla stilski originalne i kvalitetne ilustratore. Tek
nekoliko kuća neguje odista vrhunsku vizuelizaciju!
Kako je to nekada bilo?
Ne kažemo da je idealno stanje kada svaka od današnjih
samostalnih država, onda republika, ima samo 1-2 izdavača (pomenuti Zavod u
Srbiji, pa istoimeni u Sarajevu, pa "Školska knjiga" u Zagrebu...),
ali u vreme SFRJ je sve ovo navedeno "preslikavanje" bilo
nezamislivo.
Ondašnja studioznost i samosvojnost jugoslovenskih
izdavača bila je, većini od ovih 80 aktuelnih srpskih - na nezamislivom nivou.
Zakon o
preduzećima
donet 1990. nagoveštavao je procvat, a u ovoj primitivnoj sredini doveo je do
sunovrata!
Margaritas ante
porcos!
U jednom unikatnom izdanju iz najdubljeg budžaka Narodne
biblioteke Srbije, iz posebno paženih fondova, vidi se da su se čak i partizani
na položaju, na primer 1944. na Fruškoj Gori, za vreme rata, bez ikakvih
sredstava trudili da naprave originalne bukvare i da se razlikuju.
Pišući i crtajući olovkama i kucajući sa, posle krvavih
bitaka od Nemaca mukotrpno zaplenjenim pisaćim mašinama po otetim matricama
istog porekla, a potom pričvršćujući ih na valjke, umazani crnom razlivajućom
bojom, ručno po šumama i gorama vrteći geštetner i, dok su meci i đulad
fijukali oko njih, umnožavajući originalno osmišljene lekcije list po list -
težili su autentičnosti!
Listove su heftali, pa pravili učila!
Koliko mi je poznato, na ovaj Bukvar je u poslednjih 70 i
kusur godina pažnju skrenuo samo književnik Zdravko Krstanović u odličnoj
knjizi indikativnog naslova "Buvljak". Svi drugi su ga zaboravili!
Dobro, jeste, "nove topove dali su nam Rusi" i
"sejo, sastali smo se sa Sovjetima", jeste "tamo tata i
mama" dižu brod u vazduh i potapaju ga, a onamo je Lenjin uz NJušku, ali,
brate - bar se zna čija je to pedagoška knjiga i u koje vreme je nastala!
Duh vremena, bajo!
Naša aktuelna srpska udžbenička bezličnost i amorfna
pedagoška masa je takođe odraz duha vremena, ali, nažalost i - genius loci! Endemska!
Ne tvrdim da sada odmah treba da pišemo nove bukvare u
kojima bi se o slovu A učilo po ruskim izraubovanim Avionima koje smo nedavno navodno
dobili, samo što još nisu stigli (dobro, platićemo ih 180 miliona dolara, pa
Rusi i ne moraju mnogo da žure...) ili o slovu T po Tenkovima T-72 iz 1972.
godine koji će nam 2017. navodno doći sa iste strane, ali...
Hm, nešto mislim, u ono vreme Rusi su nam davali nove
topove, a sada....
Valjalo bi to odvagati, razmotriti i
kontekstualizovati...
No, to je neka druga, nepedagoška tema!
Slobodan Ivkov
Нема коментара:
Постави коментар