Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i
naučnofantastičke
ČOVEK-FUZIJA
Nikola Mišić, "Čovek-fuzija", "NNK
internacional", Beograd, 2012.
Sadržaj izdanja (8 glava/priča):
"Crni voz" (str.
7-41), "Čovek-fuzija" (str. 42-76), "Centralni
ključ" (str. 75-102), "Čovek sa tuđim pogledom" (str. 103-129),
"Bordel" (str. 130-159), "Fabrika" (str. 160-188), "Na
putu za Vilmington" (str. 189-226), "Dame i gospodo, Eldon Plu"
(str. 227-254).
Uopšte nije čudno ako pri prvom
susretu sa ovom vrlo, vrlo dobro napisanom F knjigom neki površni čitalac i ne
prepozna da se tu radi o nekakvoj fantastici. Autor (Beograd, 1966), koji je
diplomirao na filmskoj režiji, usporeno pripoveda o turobnoj, jednoličnoj
svakodnevici jednog železničara, no oprez senzibilnog konzumenta bude neobična
imena aktera, te tobože poznatih glumaca i javnih ličnosti, ili nazivi toponima
koji nam odnekud izdaleka zvuče poznato, samo što su... potpuno neobični. Kao u
snu, naslućujemo da su oni nestvarni, nepostojeći, ali hipnotički se primamo na
njih, želimo ili nas nešto privlači - da idemo dalje... Ergo, da smo sasvim
svoji, uvideli bismo kako sve nepogrešivo nagoveštava nekakvu defektnu,
alternativnu stvarnost, ako već ne i čitav virtuelni univerzum. Potom nas vešti
pripovedač uvodi u horore, po idejama i koncepciji sasvim, a po pripovedačkoj
veštini gotovo ravne kafkijanskim metamorfozama, birsovskim preokretima i
lavkraftovskim emotivnim sunovratima.
Železničar se onesvešćuje, pa potom
budi u telu svoje žene. Počinje sledeće poglavlje, još uvek mislimo romana, jer
toponimi ostaju isti, a i postoje reference na prethodnu epizodu, no - hoćeš!
Narednom liku jednog dana iz usta
počinju da izlaze insekti. On se, doduše, ne transformiše u insekta kao kod
Kafke, ali se zato svaki put kada oni nagrnu iznutra na čist vazduh - njegovo telo
troši i smanjuje. Da ne otkrivamo panč-lajn! He, he, malo kasnije ćemo...
Već kod treće skaske konačno prihvatamo,
ako baš želimo da se opredelimo, kako
se tu, u stvari, radi o zbirci priča, a ne o romanu. Samo, što to nije obična,
mehanički sklopljena zbirka, već ciklus vešto ispričanih priča o Velikom Gradu!
On je i glavni junak i mesto i medijum (u devetnaestovekovnom smislu:
"etar"), odvijanja svih ovih netipičnih, ali od strane nekog ko u
njega dolazi iz manje sredine, nikako ne odbacivih velikogradskih čudesa. Uprkos
novumu, svi akteri zaprepašćujuće
oportunistički i ravnodušno sve što čitaocu izgleda iščašeno - uzimaju zdravo
za gotovo.
Rekao bih da je mala šteta što forma
ove prozne knjige nije dovoljno jasno određena. Možda bi uz nekoliko dorada
autora na sugestiju urednika ili izdavača, sa samo par intervencija, koje bi s
jedne strane izoštrile formalne razlike između romana i zbirke zasebnih priča,
a s druge malim vezivnim tkivima povezale izdiferencirane segmente (na primer,
kao u "Gradu" Kliforda Simaka), ili bar predstavljale pokušaje da se
napravi celina (na primer, kao u "Ilustrovanom čoveku" Reja
Bredberija), ovo bi odista mogao da bude nedvosmisleni roman, dok, s druge
strane, diferencijaciju možda potcrtava, a prevagu da se knjiga na kraju odredi
kao zbirka priča donosi to što je celo izdanje naslovljeno po jednom od
poglavlja/priča - onom drugom po redu.
Ipak, to odista nije najvažnije.
Nadrealna atmosfera i splin izdaleka
asociraju na one iz romana "Vi koji maštate o sreći" Ljubomira
Damnjanovića. Prisetimo se poizdalje i "Senke naše želje" Darka
Tuševljakovića. Ima tu nečega srodnog i u ozračju iz njega, premda je
Tuševljakovićev roman mnogo bliže stvarnosnoj prozi.
Da pogledamo detaljnije!
Tek toliko da bliže dočaram duh koji
prožima... itd.
Dakle, idemo od početka!
Prva priča.
Izvesni Kazimir Luc, već 11 godina
železničar, kao i svaku noć, biciklom dolazi na posao u kućicu pored pruge.
Jedan je od onih koji jedva čekaju da odu da rade, ne zato što vole svoje radno
mesto, već da pobegnu od žene aspide (u ovom slučaju - Emilije) koja im
decenijama, iz sata u sat truje život. U daljini, iza železničarske kabine, je
tajanstvena, tamna i preteća šuma Pitipar iz koje se nikada nikakav zvuk nije
čuo. Da li je to puška (doduše malo kabastija!) iz prvog čina, koja će opaliti
u poslednjem? Neće, bar ne za sada, no, da osmotrimo malčice oko Kazimira i
pruge! Nismo načisto šta je pogrešno: unaokolo se odvija svakodnevni život,
vozovi dolaze i prolaze, pijanci bazaju po nasipu, tarabe se nakrivile, još je
toplo leto, psi laju - i niko normalan
o tome ne razmišlja, a još manje postavlja pitanja. Elem, Lucu pozli posle
prolaska jednog od vozova. Nekako se vrati u kućicu i onesvesti. Budi se na
nepoznatom mestu ispred drvenih vrata. Tu se nešto događa, pojavljuje se neki
tip, Luc hoće da uđe - neće da uđe, drž - ne daj... hvata ga granje nekog
hrasta, i sve tako. Posle se budi u telu svoje debele žene. Inverzija. Vraća se
kao Emilija u stan, gde ga dočekuje on sam, u starom obliku. Ne može da se
snađe. Beži. Opija se. Zaboravljajući da je sada žena, pokušava da siluje neku
damu. Zadržavaju ga u policijskoj stanici. Muž, to jest on sam, dolazi da ga
izvadi iz zatvora. Budući da se pomirio sa svojim novim identitetom koji ne
može da objasni nikome, on(a) se u nastupu slabosti (i teranja) konačno poda
svom mužu, to jest sebi, on je opasa,
pa se oni poznadoše u biblijskom
smislu. Dobro, dobro, u knjizi ne piše baš
tako, ali verujem da je upućenima smisao bar malo dočaran. Posle nekog
vremena on(a) spoznaje da je trudan, ili trudna, već kako se na stvar gleda.
Porađa se i dobija odavno željenog sina. Ende.
Druga priča. Naslovna.
Slikar Nolonger Tol je visok čovek,
što uopšte nije bez važnosti za dalji tok ove pogibeljne skaske. On živi sam,
što je takođe okolnost koja nesumnjivo uveliko rasterećuje pisca u obrazlaganju
nesrećnog razvoja događaja, u kojem Nolongeru niotkuda nema pomoći. Ali, pošto
neko na kraju mora da pronađe zabeleške stradalnika, jer kako drugačije da
saznamo o sumornom zbitiju, tu je prijatelj dr Isakson koji obija vrata stana.
No, da se malo vratimo. Posle obedovanja u jednom restoranu, kao u onoj epizodi
TV serije "Dosijei Iks", iz usta počnu da izlaze insekti nalik
muvama. Kako oni izlaze i odleću - tako se on polako smanjuje. Pre nego što ode
na čuvenu večernju pozorišnu predstavu naslovljenu sa "Čovek-fuzija",
e da bi prekratio vreme i skrenuo turobne misli, on odluči da poseti i bioskop.
Počne da gleda onaj znameniti film "Noć i znoj". Avaj, iz usta mu u
mraku sale i dalje neprestano izlaze insekti, sve više njih, a on se sve više i
više smanjuje! Kako je kasnije, sve štucajući, odgledao i pozorišnu predstavu -
to samo on zna. Dirnut komadom i sudbinom pisca Ivana Goga, koji je umro u
svojoj 29. godini, ode noću na njegov grob. Tek tu iz njega navali dažd i
nečist u obliku insekata i naš Tol se smanji na visinu od samo desetak
centimetara. Ispao iz odeće. Navuče na sebe praznu kutiju od cigareta. Kako se
dalje proveo, bolje da ne prepričavam. Nešto između likova te visine u
velegradu, na primer Džerija iz serije animiranih filmova "Tom i
Džeri" i Štrumpfova u Njujorku! Ukratko, kao i njih, pored ostalih
neprijatelja, i našeg Nolongera je jurio neki mačor. Nije ga pojeo, pa ni
načeo, jer se nesrećnik zgodnim spletom slučajnih okolnosti sklonio u neki
oluk, gde je i prespavao, pa se okrepio. Kačio se posle na automobile, kako bi
se vratio u stan, a nekim volšebnim proviđenjem, nije bio ni zgažen. Poslednjim
snagama on je, znajući da će narednih dana naići njegov prijatelj, opisao u
nekakav notes svoj slučaj, sve držeći olovku obema rukama, i - potpuno nestao!
Da ne prepričavam dalje, premda
beleške posedujem!
Sve priče imaju podjednako zanimljive
sadržaje i, ponavljam, sjajno napisani tok.
Na svu sreću, ovo se ne odigrava u
našem, već u nekom alternativnom univerzumu!
Hm, da li?
Taj Veliki grad takođe ima svoj
velikogradski zoo, pozorište... Ali, i muzičke hitmejkere kao što su, na
primer, nadaleko čuveni Tim Slet, pa glumica svetskog glasa Nela Vijano, pa
likovi nikom neobičnih imena Baltazar Kragen, Eldon Plu, Kapesijus Glic, te
nezaobilazne pozorišne predstave, filmovi, literarni klasici iz školske
lektire...
Nego, da se ovde na osnovu knjige
snimi film, a ona to svakako zaslužuje, pretpostavljam da bi atmosfera nalikovala
na nešto između srpskih verzija Kafkinih dela
"Preobražaj" i "Proces", te, možda, pomešana i sa
onom iz filma "Grad tame" ("Dark City") sa glumcem Kiferom
Saterlendom kao glasom iz off-a.
Mislim da je ova knjiga ne samo
neopravdano zapostavljena, već i gotovo sasvim prenebregnuta od strane naših
fantastičara. Toplo je preporučujem.
Slobodan Ivkov
