ČOVEK-FUZIJA

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

ČOVEK-FUZIJA

Nikola Mišić, "Čovek-fuzija", "NNK internacional", Beograd, 2012.

Sadržaj izdanja (8 glava/priča):

"Crni voz" (str. 7-41), "Čovek-fuzija" (str. 42-76), "Centralni ključ" (str. 75-102), "Čovek sa tuđim pogledom" (str. 103-129), "Bordel" (str. 130-159), "Fabrika" (str. 160-188), "Na putu za Vilmington" (str. 189-226), "Dame i gospodo, Eldon Plu" (str. 227-254).

Uopšte nije čudno ako pri prvom susretu sa ovom vrlo, vrlo dobro napisanom F knjigom neki površni čitalac i ne prepozna da se tu radi o nekakvoj fantastici. Autor (Beograd, 1966), koji je diplomirao na filmskoj režiji, usporeno pripoveda o turobnoj, jednoličnoj svakodnevici jednog železničara, no oprez senzibilnog konzumenta bude neobična imena aktera, te tobože poznatih glumaca i javnih ličnosti, ili nazivi toponima koji nam odnekud izdaleka zvuče poznato, samo što su... potpuno neobični. Kao u snu, naslućujemo da su oni nestvarni, nepostojeći, ali hipnotički se primamo na njih, želimo ili nas nešto privlači - da idemo dalje... Ergo, da smo sasvim svoji, uvideli bismo kako sve nepogrešivo nagoveštava nekakvu defektnu, alternativnu stvarnost, ako već ne i čitav virtuelni univerzum. Potom nas vešti pripovedač uvodi u horore, po idejama i koncepciji sasvim, a po pripovedačkoj veštini gotovo ravne kafkijanskim metamorfozama, birsovskim preokretima i lavkraftovskim emotivnim sunovratima.

Železničar se onesvešćuje, pa potom budi u telu svoje žene. Počinje sledeće poglavlje, još uvek mislimo romana, jer toponimi ostaju isti, a i postoje reference na prethodnu epizodu, no - hoćeš!

Narednom liku jednog dana iz usta počinju da izlaze insekti. On se, doduše, ne transformiše u insekta kao kod Kafke, ali se zato svaki put kada oni nagrnu iznutra na čist vazduh - njegovo telo troši i smanjuje. Da ne otkrivamo panč-lajn! He, he, malo kasnije ćemo...

Već kod treće skaske konačno prihvatamo, ako baš želimo da se opredelimo, kako se tu, u stvari, radi o zbirci priča, a ne o romanu. Samo, što to nije obična, mehanički sklopljena zbirka, već ciklus vešto ispričanih priča o Velikom Gradu! On je i glavni junak i mesto i medijum (u devetnaestovekovnom smislu: "etar"), odvijanja svih ovih netipičnih, ali od strane nekog ko u njega dolazi iz manje sredine, nikako ne odbacivih velikogradskih čudesa. Uprkos novumu, svi akteri zaprepašćujuće oportunistički i ravnodušno sve što čitaocu izgleda iščašeno - uzimaju zdravo za gotovo.

Rekao bih da je mala šteta što forma ove prozne knjige nije dovoljno jasno određena. Možda bi uz nekoliko dorada autora na sugestiju urednika ili izdavača, sa samo par intervencija, koje bi s jedne strane izoštrile formalne razlike između romana i zbirke zasebnih priča, a s druge malim vezivnim tkivima povezale izdiferencirane segmente (na primer, kao u "Gradu" Kliforda Simaka), ili bar predstavljale pokušaje da se napravi celina (na primer, kao u "Ilustrovanom čoveku" Reja Bredberija), ovo bi odista mogao da bude nedvosmisleni roman, dok, s druge strane, diferencijaciju možda potcrtava, a prevagu da se knjiga na kraju odredi kao zbirka priča donosi to što je celo izdanje naslovljeno po jednom od poglavlja/priča - onom drugom po redu.

Ipak, to odista nije najvažnije.

Nadrealna atmosfera i splin izdaleka asociraju na one iz romana "Vi koji maštate o sreći" Ljubomira Damnjanovića. Prisetimo se poizdalje i "Senke naše želje" Darka Tuševljakovića. Ima tu nečega srodnog i u ozračju iz njega, premda je Tuševljakovićev roman mnogo bliže stvarnosnoj prozi. 

Da pogledamo detaljnije!

Tek toliko da bliže dočaram duh koji prožima... itd.

Dakle, idemo od početka!

Prva priča.

Izvesni Kazimir Luc, već 11 godina železničar, kao i svaku noć, biciklom dolazi na posao u kućicu pored pruge. Jedan je od onih koji jedva čekaju da odu da rade, ne zato što vole svoje radno mesto, već da pobegnu od žene aspide (u ovom slučaju - Emilije) koja im decenijama, iz sata u sat truje život. U daljini, iza železničarske kabine, je tajanstvena, tamna i preteća šuma Pitipar iz koje se nikada nikakav zvuk nije čuo. Da li je to puška (doduše malo kabastija!) iz prvog čina, koja će opaliti u poslednjem? Neće, bar ne za sada, no, da osmotrimo malčice oko Kazimira i pruge! Nismo načisto šta je pogrešno: unaokolo se odvija svakodnevni život, vozovi dolaze i prolaze, pijanci bazaju po nasipu, tarabe se nakrivile, još je toplo leto, psi laju - i niko normalan o tome ne razmišlja, a još manje postavlja pitanja. Elem, Lucu pozli posle prolaska jednog od vozova. Nekako se vrati u kućicu i onesvesti. Budi se na nepoznatom mestu ispred drvenih vrata. Tu se nešto događa, pojavljuje se neki tip, Luc hoće da uđe - neće da uđe, drž - ne daj... hvata ga granje nekog hrasta, i sve tako. Posle se budi u telu svoje debele žene. Inverzija. Vraća se kao Emilija u stan, gde ga dočekuje on sam, u starom obliku. Ne može da se snađe. Beži. Opija se. Zaboravljajući da je sada žena, pokušava da siluje neku damu. Zadržavaju ga u policijskoj stanici. Muž, to jest on sam, dolazi da ga izvadi iz zatvora. Budući da se pomirio sa svojim novim identitetom koji ne može da objasni nikome, on(a) se u nastupu slabosti (i teranja) konačno poda svom mužu, to jest sebi, on je opasa, pa se oni poznadoše u biblijskom smislu. Dobro, dobro, u knjizi ne piše baš tako, ali verujem da je upućenima smisao bar malo dočaran. Posle nekog vremena on(a) spoznaje da je trudan, ili trudna, već kako se na stvar gleda. Porađa se i dobija odavno željenog sina. Ende.

Druga priča. Naslovna.

Slikar Nolonger Tol je visok čovek, što uopšte nije bez važnosti za dalji tok ove pogibeljne skaske. On živi sam, što je takođe okolnost koja nesumnjivo uveliko rasterećuje pisca u obrazlaganju nesrećnog razvoja događaja, u kojem Nolongeru niotkuda nema pomoći. Ali, pošto neko na kraju mora da pronađe zabeleške stradalnika, jer kako drugačije da saznamo o sumornom zbitiju, tu je prijatelj dr Isakson koji obija vrata stana. No, da se malo vratimo. Posle obedovanja u jednom restoranu, kao u onoj epizodi TV serije "Dosijei Iks", iz usta počnu da izlaze insekti nalik muvama. Kako oni izlaze i odleću - tako se on polako smanjuje. Pre nego što ode na čuvenu večernju pozorišnu predstavu naslovljenu sa "Čovek-fuzija", e da bi prekratio vreme i skrenuo turobne misli, on odluči da poseti i bioskop. Počne da gleda onaj znameniti film "Noć i znoj". Avaj, iz usta mu u mraku sale i dalje neprestano izlaze insekti, sve više njih, a on se sve više i više smanjuje! Kako je kasnije, sve štucajući, odgledao i pozorišnu predstavu - to samo on zna. Dirnut komadom i sudbinom pisca Ivana Goga, koji je umro u svojoj 29. godini, ode noću na njegov grob. Tek tu iz njega navali dažd i nečist u obliku insekata i naš Tol se smanji na visinu od samo desetak centimetara. Ispao iz odeće. Navuče na sebe praznu kutiju od cigareta. Kako se dalje proveo, bolje da ne prepričavam. Nešto između likova te visine u velegradu, na primer Džerija iz serije animiranih filmova "Tom i Džeri" i Štrumpfova u Njujorku! Ukratko, kao i njih, pored ostalih neprijatelja, i našeg Nolongera je jurio neki mačor. Nije ga pojeo, pa ni načeo, jer se nesrećnik zgodnim spletom slučajnih okolnosti sklonio u neki oluk, gde je i prespavao, pa se okrepio. Kačio se posle na automobile, kako bi se vratio u stan, a nekim volšebnim proviđenjem, nije bio ni zgažen. Poslednjim snagama on je, znajući da će narednih dana naići njegov prijatelj, opisao u nekakav notes svoj slučaj, sve držeći olovku obema rukama, i - potpuno nestao!

Da ne prepričavam dalje, premda beleške posedujem!    

Sve priče imaju podjednako zanimljive sadržaje i, ponavljam, sjajno napisani tok.

Na svu sreću, ovo se ne odigrava u našem, već u nekom alternativnom univerzumu!

Hm, da li?

Taj Veliki grad takođe ima svoj velikogradski zoo, pozorište... Ali, i muzičke hitmejkere kao što su, na primer, nadaleko čuveni Tim Slet, pa glumica svetskog glasa Nela Vijano, pa likovi nikom neobičnih imena Baltazar Kragen, Eldon Plu, Kapesijus Glic, te nezaobilazne pozorišne predstave, filmovi, literarni klasici iz školske lektire...

Nego, da se ovde na osnovu knjige snimi film, a ona to svakako zaslužuje, pretpostavljam da bi atmosfera nalikovala na nešto između srpskih verzija Kafkinih dela  "Preobražaj" i "Proces", te, možda, pomešana i sa onom iz filma "Grad tame" ("Dark City") sa glumcem Kiferom Saterlendom kao glasom iz off-a.

Mislim da je ova knjiga ne samo neopravdano zapostavljena, već i gotovo sasvim prenebregnuta od strane naših fantastičara. Toplo je preporučujem.

Slobodan Ivkov