Zoran Penevski i Aleksandar Zolotić: „Korporativni pandemonijum"

NAUČNOFANTASTIČNI STRIP U SRBIJI / prikazi

Korporativni pandemonijum

Zoran Penevski i Aleksandar Zolotić: „Korporativni pandemonijum"

izdavač „Besna kobila", Zemun, 2014.

Slobodan Ivkov

Ovaj strip je sve - samo nije tanak!

Ne mislim sada tu samo na fizičku debljinu stripske knjige pred nama, premda još uvek nemamo ni baš previše srpskih stripara koji su do kraja „izgurali" celovitu crtanu priču od 86 tabli, kao što je to ovde slučaj, već na, uprkos jednostavnoj storiji, bogatstvo značenjskih slojeva koje ovo delo, u zavisnosti od čitaoca, odista može da poseduje.

Tvrdo ukoričena knjiga ima, za naše „albumske" navike u stripskom izdavaštvu, još uvek pomalo neobičan, relativno mali, recimo srednji format, najpribližniji američkim stripskim sveskama (tabaci: 23,5 cm x 16,5 cm), ali on je baš kakav i treba da bude za ovu vrstu likovnog pristupa (vrlo jednostavan crtež, krupni planovi sa malo elemenata i detalja). I razdel tabli je prilagođen ovom „knjiškom", odnosno „nealbumskom" formatu. Naime, ukupan broj od 256 kadrova je raspoređen tako da se na stranici nalazi od 1 do najviše 10 kadrova, i to samo na jednom mestu - dakle, u proseku samo oko 3 crteža po tabli.

Ovo doba neoliberalne ekonomije i dominacije korporacija nesporno je pravo vreme za strip koji je pred nama. Iako iole informisaniji čitalac opravdano može da iznese primedbu kako je ovo tema kakva je bezbroj puta obrađivana i varirana, od književnosti u kojoj nam prvi na pamet padaju romani „Mi" Jevgenija Zamjatina, „Vrli novi svet" Oldosa Hakslija ili „1984" Džordža Orvela, da pomenemo samo one najpoznatije, pa do filmova „Metropolis" Frica Langa ili „Brazil" Terija Gilijema, kao i sve više novijih („Grad tame"/“Dark City" i drugi), svakodnevica nas neprestano podseća na neophodnost jednog ovakvog domaćeg ostvarenja. Tim pre što je ono u svakom pogledu, prvenstveno tehničkom (štampa, hartija, dizajn...), ali i u velikoj meri i sadržajem realizovano na jedan uzoran način.

Izdanje nema predgovor, pogovor, te ono što ozbiljnog čitaoca najviše iritira - paginaciju (numerisane stranice), kao ni bilo kakav propratni tekst koji bi pojasnio podsticaje ili idejni kontekst ove likovne priče. I autori i izdavač, zemunska „Besna kobila", smatrali su da je to za prvi naslov u njihovoj novo pokrenutoj ediciji „Džambas", posvećenoj samo srpskom stripu, nepotrebno, i ovu ideju „distance" valja uvažiti i poštovati, premda bi čitaocima i minimalna elaboracija umnogome pomogla u recepciji jednog ovako neobičnog, za naše (ovo se mora naglasiti!) prilike samosvojnog stripskog izdanja.

Doduše, u biografiji crtača na samom kraju, pored navedene činjenice da mu je ovo prvi objavljeni strip (izvanredno, s obzirom na izuzetno visok dostignuti nivo i jasno izgrađeni stil!), stoji izjava kako je „predložak za ovaj strip bila serija ilustracija, autorov lični projekat, pokrenut u želji da svoje stvaralaštvo učini angažovanim". Svake hvale vredan naum, da se ne ponavljam, jer što reče jedan lik Žaka Tardija u meni omiljenom stripskom albumu „Ledeni demon" (izdavač „Art 9", Beograd, 1997, tabla 5, str. 10): „Zaista je prijatno kad čovek u ovo naše vreme naiđe na mladog čoveka sa takvim žarom u srcu. Hvala Vam gospodine, evo ruke!"

Nego, sretali smo se do sada na lokalu sa sličnim projektima, nastalim na osnovu odvojenih skica crtača, i svi su po pravilu bili, ili krpeži i improvizacije čije postojanje bi se posle, takođe post festum, kontekstualizovalo tako što bi se opravdavalo pripadnošću „alternativnom stripu", pri čemu bi im se teorijski pripisivao „nenarativni", umereno buntovni brio, ili su bili manje-više neuspeli pokušaji komponovanja priče koja bi imala efektan početak i kraj, ali neubedljivu razradu - ili obrnuto, sasvim je svejedno.

Ovde je Penevski, kao s jedne strane već iskusni scenarista, književnik i urednik koji mnogo zna, a s druge i sam u duši stripar koji ume da mistifikuje narativ, „dosolio" strip do prepoznatljivih nam granica balkanske paranoje, pa i tamo gde ne zna šta bi, da u priči vešto napravi neki, verovatno i za njega iznenađujući i nedorečeni sporedni tok i ćorsokak, ali i dao mu dirljivu lirsku intonaciju; dakle tu je on sva ta i još neka druga svoja magična sredstva primenio, te od ovoga napravio - bez pogovora impresivnu celinu.

Likove zatičemo u nekom svetu u raspadu, u prikazanoj civilizaciji za koju nismo sigurni da li je dovedena u, po svim pokazateljima, stanje galopirajuće entropije i besmisla zbog totalitarnog korporativnog nefunkcionalnog industrijskog društva i sistema sa letećom kontrolorskom elitom, ili je upravo takva organizacija zajednice, čiji postulati su održavanje tenzije i atmosfere neprestanog rata, straha i ugroženosti (što nam je već odavno poznato iz Orvelove „1984"), uzrok koji je doveo do sunovrata civilizacije. O temeljnim, drevnim uzrocima i genealogiji propasti ovde nema mnogo raspredanja, ali o posledicama ima, i to, opet kao u „1984", no i, mnogo upečatljivije, u romanu „Mi" Orvelovog prethodnika Zamjatina - kroz ljubav muškarca i žene, dvoje nesrećnih podanika takvih antiutopija. Razlika je u motivima i intenzitetu veze, kao i njenoj evoluciji. Ovde se on i ona tek par puta platonski sreću, i to je sve, a glavni lik se priključuje tehnokratiji zbog želje da poleti, za razliku od tragičnog lika one čuvene NF priče „Harison Berdžeron" iz, prvo, beogradskog „Politikinog zabavnika" s kraja šezdesetih ili početka sedamdesetih, a posle otprilike deceniju i po, i zagrebačkog „Siriusa", koji hrabro poleti, upravo da bi se suprotstavio vladajućoj eliti koja to zabranjuje. No, obojica padaju, i to im je zajednička sudbina - kao, uostalom, pre ili kasnije i svima nama.

Shema koja je u osnovi ovakvih dela pretvorila ih je u (distopijski) žanr, od Velsovog „Vremeplova", preko „Mi", „Vrlog novog sveta" i „1984" u književnosti, i to samo do sredine 20. veka (koliko se to razgranalo i u šta se sve pretvorilo do danas - mali je ovaj prostor!), do filmova „Metropolis" Frica Langa ili „Brazil" Terija Gilijema, te sličnih (tek tu bi moglo da se raspreda...), i stripova kao što je, da navedem samo jedan: „V kao Vendeta" Alana Mura i Dejvida Lojda. I Penevski varira postulate i obrasce žanra, jedino što ih stripski uprošćava, ali i oneobičava sa tim nezemaljskim fizičkim zakonima koji imaju neobične posledice, a to i nije tako malo!

Scenarista još jednom svojom temeljnom narativnom pretpostavkom izuzetno usložnjava značenjski nivo cele priče, nesumnjivo joj podižući vrednost i povode za analizu. Podsetimo se, i Orvel je u svojoj antiutopiji „1984", u sličnoj totalitarnoj državi, takođe osmislio atmosferu neprestane ratne opasnosti, straha, ugroženosti od spoljnjeg neprijatelja, tajanstvenu, neuhvatljivu autoritarnu upravljačku hijerarhiju i neku neplaćenu, ne baš mnogo smislenu vojnu industrijsku proizvodnju. No, za razliku od Orvela, koji je, nagledavši se komunističke komandne strukture u Španskom građanskom ratu, u temelje svog imaginarnog distopijskog društva ugradio Partiju, znamo koju (o Zamjatinu u „Mi" da i ne govorimo!), Penevski je napravio doslovni salto mortale i stvar potpuno obrnuo - u temelju njegove totalitarističke diktature nije Partija, već Korporacija. Orvelovu komunističku paradigmu, čija je esencija, kao što znamo, po čuvenom piscu nesporno užasna, i koju je opisao kao neizbežnu degradaciju egalitarizma, pri čemu se zna da se komunisti svojom ideologijom bore protiv kapitalista, Penevski je okrenuo naglavačke, pa Orvelu srodan communitas postaje i ishodište potpuno suprotne, korporativne ideologije, kao esencije kapitalizma. Okreni - obrni, i jedni i drugi, ako se dočepaju društvene upravljačke moći - vode ka istom.

Ovde me splin poizdalje podseća na onaj koji izranja, i sve na svetu okružuje pri kraju komada „R. U. R." Karela Čapeka. Oni koji su čitali ili, možda nekim slučajem, imali sreće da negde vide ovu dramu, prepoznaće unekoliko sličnu emanaciju, premda ne toliko totalitarnu, no srodnu po organizaciji industrijske proizvodnje, u krajnjoj instanci jednu autodestruktivnu prirodu kapitalizma, naravno i korporativnog. Musolinijev fašizam i korporativni ideali su „Pinokio" za ovo u stripu, premda se nikada ne zna kuda bi nas on odveo da je kraj Drugog svetskog rata bio drugačiji.

Dodatni značaj stripu daje činjenica o dobu u kojem je on nastao, odnosno to da je, posle pada totalitarnog, neefikasnog komunističkog jednopartijskog društvenog uređenja na samom početku devedesetih, masa u Istočnoj Evropi, ionako, kao što su i inače sve ljudske mase, plitkih uvida, lenjih duhova, oblapornih i sklonih manipulaciji, kapitalizam, kao obećanu blagodat, primila podjednako egzaltirano kao i vek ranije širom sveta nerealna komunistička ideologija, sa svojim slatkorečivim obećanjima i utopijom. Ergo, svi nas, bez obzira na boje i besede - srozavaju!

Ako ih pustimo!

Samo, ni tu Penevski nema mnogo, oštrije rečeno - iluzija, blaže okarakterisano - vere u mogućnost promene, a najblaže - nade u bolje sutra...

Scenarista je u svojim ranijim projektima znao da bude malo „lelujav", da izgubi fokus radnje ili da pod kontrolom tek povremeno drži tok fragmentovane priče, no pojednostavljivanjima narativa u „Korporativnom pandemonijumu" - sada je mnogo „čvršći".

Ovo je, uz podrazumevajuće relativizovanje i sve ograde, kakav je - takav je, a ima i svojih mana, nesumnjivo jedan od najboljih stripova u dosadašnjoj srpskoj produkciji, bar do avgusta 2014. Videćemo kako će scena pulsirati do kraja godine.

Sa svoje strane, crtač je svoj deo posla, s obzirom na angažovanu temu, ali i na svoje prethodno nesporno i očigledno poprilično ilustratorsko iskustvo u dečjem izdavaštvu, vizuelno realizovao pojednostavljeno, veoma često grotesknom stilizacijom, na granici karikature koju često prelazi. Ovu ocenu ne treba smatrati pejorativnom, jer i karikatralni izraz u ovakvoj priči apsolutno ima opravdanje, premda ne valja da preovlađuje.

Ne radi se tu između korica o nekakvom studioznom, minucioznom, ili možda verodostojnom ilustratorskom pristupu enterijeru ili eksterijeru, što će sledbenici „čiste", spontane, razbarušene likovne umetnosti sigurno pozdraviti, ali nema tu ni dublje studije čak ni likova, o čemu će, siguran sam, prethodno navedeni likovnjaci imati podeljeno mišljenje.

Ne! Tu je sve u naznakama, nedorečeno. Od arhitekture do rekvizite.

E sada, s jedne strane, plakatski, na granici krokija, skoro grafičkodizajnerski crtački pristup vizuelizaciji apsolutno ima svoje mesto u ovakvoj sumornoj crtanoj priči prilično pojednostavljnih odnosa među likovima, sa gotovo pedagoški intoniranim sižeima i impliciranim porukama, kakve smo već mnogo puta sretali u delima antiutopijske (sada je modernije reći: distopijske) provenijencije: u književnosti, igranom i animiranom filmu, stripu... S druge strane, čini se da bi na nekim ekstremnim mestima, uz napomenu potpisnika ovih redova da je uvek nezahvalno raspredati o tome šta bi bilo - kad bi bilo, ipak morao da se napusti taj pomalo „zašećereni" likovni pristup ilustraciji, na kakav smo navikli da je namenjen prvenstveno mlađem uzrastu. Tu je scenarista morao da bude malo stroži i da više „pritisne" crtača.

To „odsustvo težine" Zolotić na čvornim mestima uveliko amortizuje svojim generalno sumornim, monohromatskim, tamnim plavičasto-crnim sfumatom, difuznim „svetlom" čija je posledica to da u stripu nema jasnih, oštrih linija, pa čak takve nisu ni one koje uokviruju kadrove. Sve je „zagađeno", „prljavo", „mutno", „nejasno", „stopljeno" u masu, nadrealno i preteće.

Sličan likovni pristup, i podjednako dobru ruku, i to u tolikoj meri da je potpisnik ovih redova, uzevši prvi put u ruke „K. P.", pomislio kako je u pitanju isti stripar, ima rođeni Kragujevčanin Boris Bakliža, samo što:

1. figure su mu (ali samo za nijansu!) realističnije „intonacije",

2. preferira, ne plavo-crni, već smeđe-crni sfumato, i

3. nema ovako dugačko ostvarenje. Bakližu sam prvi put video u „Priči o lobanjama", stripu od 4 table, objavljenom u godišnjaku „Novi srpski strip 2009." (str. 35-38), a nastalom po scenariju Marka Stojanovića.

Priča „K. P."-e počinje tako što jedan tip u hipertrofiranom fraku (ili dugačkom, tamnom mantilu - nije najjasnije...), sa visokim cilindrom na glavi, uredno vezanom kravatom i maskom na licu sa svetlećim krugovima (ili ovalima - elipsama) umesto očiju, ali sa pravim, pravcijatim krilima, leti iznad nekog bloka geometrijski obrađenih stena ili oblakodera. Već na sledećoj stranici raščistićemo ovu dilemu i prihvatiti da se radi o gradu, sa zgradama koje imaju na sebi nekakve geometrijske simbole, te na svojim monolitnim fasadama tek po nekoliko otvora, koje bi možda bilo i preambiciozno okarakterisati kao - prozori.

Naziv ogromnog bezličnog grada je Korporopolis, a dole po popločanim ulicama, ispod kandelabara, koji su jedini ulični mobilijar, šetaju humaniodi; hajde da kažemo - ljudi.

Prizor trenutno izaziva mnoštvo otvorenih mogućnosti za tumačenje, koje će se samo umnožavati kako čitanje i gledanje odmiče. To bogatstvo asocijacija neprestano biva uvećavano, a broj mogućih tumačenja multiplikovan, tim više što strip nema samo jednu tezu.

Ispostavlja se da one, dole prikazane osobe ne postoje u njegovom vremenu, već su samo prisećanja, fidbekovi tog letećeg lika na svoje detinjstvo.

Iz ovog prizora možemo da zaključujemo dosta toga.

Prvo, ne samo grad, već i živa bića u njemu mora da egzistiraju, s jedne strane, u mnogo gušćoj atmosferi od zemaljske, i, s druge, na planeti srazmerno manje mase i gravitacije nego što je naša, jer inače ovaj prizor i let, osim ako eventualno nije samo plod nekog snoviđenja, kao što je, na primer, ono veoma slično u filmu „Brazil" Terija Gilijema - ne bi ni bio moguć. Naravno da zakoni aerodinamike, i fizike uopšte, mogu da se u umetničkom, fiktivnom delu sasvim ignorišu, ali samo ukoliko to ostvarenje u sebi ne sadrži druge, realnom svetu bliske pretpostavke. U načelu, u bajci sve može da bude dopušteno, ali samo u širem korpusu pretpostavki koje su joj imanentne. U ovom slučaju, u „Korporativnom pandemonijumu" sve ostalo funkcioniše kao bilo koje savremeno ljudsko društvo, od hodanja po ulicama, pa do trgovanja, demonstriranja sa sve transparentima, industrijske proizvodnje, uličnih svetiljki ili pletenih korpi pored prolaznika.

Drugo, dakle, nismo na Zemlji, a svi u toj humanoidnoj vrsti (ili civilizaciji, kako se već uzme) imaju oči sa izduženim, vertikalnim zenicama poput mačjih. No, zastanimo malo, nemaju samo mačke takve zenice! Ovakve kakve su, slične su onima kod većine gmizavaca! I ovaj mali nagoveštaj diskretno sugeriše kakav karakter imaju stanovnici sumornog sveta pred nama. Još nismo načisto jesu li ili nisu beskičmenjaci - videćemo kasnije.

Inače, to letenje tipova u frakovima i cilindrima unaokolo po nebu nekog grada podsetilo me je na neke kratke animirane filmove iz zlatnog doba tzv. „zagrebačke škole crtanog filma" s kraja šezdesetih i sedamdesetih, sve tu negde do početka osamdesetih (premda je i tokom osamdesetih bilo sjajnih stvaralaca, kao što su bili, na primer, Joško Marušić ili Magda Dulčić, no oni su po senzibilitetu ipak neposrednije vezani za scenaristu Penevskog, pa, zašto da ne, i za Zolotića), ali nisam mogao da se setim autora i tačnih naslova. U magli su mi bila neka ostvarenja Zlatka Boureka, ali i Nedeljka Dragića, Dušana Vukotića, pa i još nekih majstora. Obratio sam se za pomoć tamošnjem kolegi Dušanu Gačiću, inače, pored toga što je stripar i povremeni izdavač, i samom autoru animiranih ostvarenja. Ni on nije mogao da se seti konkretnih imena, no znao je otprilike na šta mislim. Zanimljivo, njegova prva asocijacija na čin ovakvog „antigravitacijskog" ljudskog letenja nije mu bio neki "čist" artistički fim "zagrebačke škole", već - neke epizode serije „Profesor Baltazar"! Potom me je podsetio i na Zlatka Grgića, kojeg sam, priznajem, poimenično zaboravio, ali sam verovatno imao na umu i neke njegove „letačke" animacije: „Sjetio sam se da i kod Boureka, na crtežima, često lete nebom vekne/štruce kruha. Jedan animirani klasik Zlatka Grgića prepun je ženskih lutaka za napuhavanje, koje putuju nebom kao oblaci..."

Ah, kakva vizija!

Odmah sam zatvorio oči i, kao Hogar kada se sprema u pohod na Pariz, usta razvukao od uva do uva...

Još zanimljivije, kada je video skenove koje sam mu poslao imejlom, Dušan je ove lebdi-lebdi kadrove „Korporativnog pandemonijuma", po njihovom vizuelno-narativnom diskursu, asocijativno povezao sa jednim sjajnim kratkim stripom, ako se dobro sećamo, Amira (?) Idrizovića, objavljenom devedesetih u njegovom tamošnjem fanzinu „Flit". Ni slična snoviđenja Malog Nema nam nisu bila daleko od pameti.

Evo šta mi je Gačić još napisao na ovu temu:

„Inače, ne bih ništa mjenjao u tekstu. Ne znam što si još pisao, ali meni pada na pamet da možda ne bi bilo loše malo istražiti pitanje letenja u snovima; pa i kolektivnim... Jung, Freud? Možda sve to ima veze sa slobodom, oslobađanjem, bijegom...? Zaista ne znam, ali pišem ovo zato, jer su moji najljepši snovi (nažalost rijetki), snovi gdje letim (bez krila) gdje i kako hoću, i pri tom se odlično osjećam. Hoću reči, to sve mora imati veze s psihologijom, pa možda i kolektivnom nekog područja..."

Mogu samo da se složim!

Lično, prisetio sam se i raznih srodnih scena letova aktera iz više filmova Emira Kusturice, pa onda iz onog (našeg, a ne američkog!)  filma „Mi nismo anđeli", pa... A, bajdvej, držim da razlog što među filmadžijama nema više scena letača sa krilima leži samo u jednom prozaičnom uzroku - u tome što je to učvršćivanje krila kostimografski izuzetno zahtevno, te vizuelno, ako baš ne komično, a ono - neubedljivo. No, možda sam previše pristrasan, ali ono kriloidno letenje u „Brazilu" Terija Gilijema izgledalo mi je vrlo solidno!

Ipak, ako se dobro sećam, od toga su, sve do masovne upotrebe kompjuterski generisanih efekata zazirali i u Holivudu, čak i u filmu „Majkl" sa glumcem Džonom Travoltom, koji kao arhanđel Mihajlo jeste povremeno imao krila, ali je nešto retko i slabo leteo uz njihovu pomoć. U holivudskoj verziji Vendersovog „Neba nad Berlinom", Nikolas Kejdž, iako je anđeo-čuvar Meg Rajan (bogme, nije mu bio loš posao!), kao ni njegove kolege-čuvari koji se muvaju unaokolo - takođe nema krila. I tu su ona valjda elimisana kao nazadna i prevaziđena pojava. Naravno, sve dok producent ne odreši kesu za CGI efekte!

Kako god bilo, Gačić i ja smo na kraju zajednički došli do toga da se ti motivi letenja kojekakvih likova u našim krajevima, ako se malo temeljnije i unazad duže osvrnemo, te bolje promislimo - natprosečno često sreću, pa i ponavljaju!

Zbog toga će nam "Korporativni...", odnosno bar onima koji se upuste u njegovo pažljivo čitanje, svima na ovim takozvanim prostorima - leći.

I odnekud, izdaleka, delovati prisno.

Za vreme dok ja ovde mrsim, cilindraš po stripu i knjizi samo leti li leti...

Taj leteći službenik na licu ima bezličnu masku sličnu onima koje imaju kiborzi Kibermeni iz engleske TV serije „Dr Hu" ("Dr Who") nasilno lišeni personaliteta i emocija. E sada, neki sigurno misle da bi njihov originalni naziv Cybermen bilo „otmenije" traskribovati u Sajbermeni, što takvi moji oponenti često i čine, ali ja - baš neću! Kod nas se kaže „kibernetika", a ne „sajbernetika".

I sve ovo oko dizajna maske nadležnog letećeg službenika, sa uredno vezanom kravatom, može da sugeriše budući tok radnje, indukovan ovakvim odnosom prema emocijama, kakav je očigledno vodeći ideal rukovodilaca tom zajednicom.

Prisećanja na prethodna, vrlo srodna antiutopijska ostvarenja u različitim medijima mogu samo da potvrde kako su u mnogima od njih uspostavljene konvencije koje mogu relativno lako da stvore žanrovske podgrupe, ili da dela izdvoje po različitim kriterijumima. Na primer, u pogledu srodnog tretmana fiktivnih nosilaca totalitarnog ustrojstva prema odnosu njegovih pripadnika/podanika, u ovom slučaju ne samo u pogledu ispoljavanja, već uopšte i samog posedovanja emocija (u ovom slučaju insistiranju društva na neposedovanju istih), odmah se prisećamo pomenutog romana „Mi", ali i filma „Ekvilibrijum".

„Korporativni pandemonijum" je, bar što se činovnika, letećih nadglednika Korpa tiče, prema ovom kriterijumu, upravo u apostrofiranoj grupi.

Ideal distopijske emotivne sakatosti sve češće srećemo i u savremenom okruženju.

Prepoznajemo kategoriju otuđenja, kojim se hipi kultura i, u celini, tzv. društvena kontrakultura, pored ostalog, intenzivno bavila i protiv čega je dizala glas šezdesetih i sedamdesetih, e da bi se motiv alijenacije, kao teme aktivističkog društvenog angažmana (kao i u isto vreme aktuelna tema ekologije), različitim mehanizmima i „kanalisanjima", prvenstveno medijske, ali i političke industrije svesti osamdesetih i devedesetih suptilno potisnuo i amortizovao drugim temama, fenomenima i povodima (terorizam, konzumerizam, turizam, hedonizam, kraj hladnog rata...), te nam se sada od 2000. godine vratio u žižu pažnje, multiplikovan, deformisan i potpuno razobručen.

Pojednostavljena karakterizacija primerena je poruci i priči. Ti leteći mračnjaci, očigledno službenici koji su nešto između poreznika i nadglednika, imaju usta neprestano razvučena o ogroman, sleđeni osmeh, raspona otprilike kao onaj kod „Džokera" Džeka Nikolsona u „Betmenu" iz osamdesetih. Rekao bih da kez Hita Ledžera, kao „Džokera" u novijem „Betmenu" iz nultih ili desetih, nije takvih gabarita, ali možda i grešim. Inače, ove „nulte" i „desete" su takođe moja gerilska, nadam se dovoljno subverzivna borba protiv korporativnog totalitarizma (i naših) jezikoslovaca koji, vazda budni, takođe neprestano lete iznad nas i, kao adekvatni činovnički diktatori onima iz „Korporativnog pandemonijuma", uporno odbijaju da godine prve i druge dekade dvadesetprvog veka nazovu pravim imenom!

Elem, letač tako, dok krstari, priziva sećanje na to kako mu je kao dečaku deda kod uličnih prodavaca kupovao lutke. Na sebi su posedovale čudne simbole.

Ljudi koji šetaju po trotoaru na glavama imaju šešire sa nekakvim antenama, što takođe nagoveštava neku vrstu, ako već ne teledirigovanosti, a ono stroge kontrole, ili bar toga da su kao podanici na liniji, možda u neposrednoj komunikaciji sa nekakvom mračnom Centralom.

Usput, i te lutke koje se kupuju deci imaju glavopokrivala sa antenama.

Tu letač, kao dečak, sa tom igračkom u rukama, sreće devojčicu Hildu. Na ruci ima oznaku čiju svrhu ne zna, dok je devojčica nema. Hilda ima krupne oči, kao da je izašla iz neke japanske mange, doduše ima „mačje" zenice. Zolotić se sada poigrava s rekvizitima. Lutka koju drži u rukama ne da nema šeširić sa antenom i pripadajući žig/simbol, nego liči na japansku lutku. Tek ovde bi moglo da se raspreda...

Elem, leteći cilindraš se priseća i priseća, hronološki sve bliže prošlosti.... Zaljubio se u Hildu, no kako je više želeo da dobije krila i da leti, makar i sa Korpovima o kojima je malo znao, postao je cinkaroš, prijavivši, kada su odrasli, njeno kršenje pravila kod zapošljavanja, prodavši tako dušu korporativnom đavolu, te je posle toga, prosperiravši u hijerarhiji, dobivši željeni status i cilindar i - poleteo. Moguće je da sam nešto preskočio ili propustio, ali mislim da njegovo ime nije spomenuto nijednom u celoj priči. Ostao nam je bezimen.

Iako je povremeno i patetična, te tu i tamo i naivna, ova priča nikako nije neiskrena. Očigledno je nastala kao potreba da se, u načelu, jednostavno, prostodušno i otvorenog srca, rezignirano progovori o univerzalnim društvenim lažima, kao i o, nažalost, izvesnom ishodu suprotstavljanja sistemu. Lično, ne moram da se složim sa tim da se ne vredi suprotstavljati, kao ni da ishod uvek mora da bude fatalan - ali to je moj lični stav i, možda, problem neprilagođenosti.

Rečju, ovaj strip je veoma, veoma prijatno iznenađenje!

Ovo moje prepričavanje, opisivanje i razmatranje sačinjeno je od stotinak puta više teksta nego što ga ima upisanog u sam strip. To samo govori o sledećem: Zolotić je ostvario ideal svih stripara, ilustratora i ostalih vizuelno-narativnih stvaralaca u filmu, karikaturi, grafičkom dizajnu i kojekude još, a to je - da jedna slika govori više od 1000 reči!

Posmatrači sa strane će se sigurno pitati da li Penevski samo ima sreće što kao urednik beogradske izdavačke kuće „Kreativni centar" (zanimljivo, to ne navodi u svojoj priloženoj biografiji na kraju ove knjige!) sarađuje sa, ipak uz neke izuzetke, gotovo svim najboljim srpskim ilustratorima, pa lakše nailazi na vizuelizatore svojih tekstualnih predložaka, i sa te pozicije uspostavlja kooperaciju, ili je i bez toga sposoban da ih na to nekako drugačije nagovori, tek - svi sa kojima je kao scenarista sarađivao su sjajni, već oformljeni, vrhunski umetnici likovno izgrađenog stila, kao što je, uostalom, i Zolotić.

Podsetiću one manje upućene o ranijem opusu ovog stripskog pripovedača, ali i romanopisca, i to samo na ilustratore i stripare Gorana Josića, Ivicu Stevanovića i Dušana Pavlića.

Bez izuzetka, sve su to odlični stripovi, a bogme ni ovaj nije loš!

Da li je, s obzirom na pad korpo... komunizma, on zakasnio?

Možda!

Da li je možda poranio?

Ne znam! Videćemo...

Otvorena je treća godišnja izložba USUS-a u Domu omladine Beograda

Treća godišnja izložba stripa USUS-a otvorena je od 4. do 14. decembra u Galeriji Doma omladine Beograda, a prikazuje radove 173 likovna umetnika i pedesetak scenarista, uključujući i poznata međunarodna imena evropskog i svetskog stripa. Manifestaciju je otvorio predsednik Udruženja Zoran Tucić, a otvaranju je prisustvovao i ministar kulture i informisanja Republike Srbije, Ivan Tasovac.

Redovna godišnja izložba Udruženja je glavni nacionalni događaj u srpskom stripu. Izložba prikazuje pun raspon tekuće umetničke produkcije, od realističkog i karikaturalnog stripa glavnog toka, do avangardnog i eksperimentalnog.

 

Sve generacije, svi žanrovi, svi meridijani

Izložba pokazuje i radove umetnika koji su saradnici najvećih svetskih izdavačkih kuća u Evropi i Americi („Boneli“, „Lombar“, „Glena“, „Delkur“, „DC“, „Marvel“, „Dizni“ itd), ali i ostvarenja lokalnih scena iz mnogih gradova Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih zemalja u kojima Udruženje ima članove.

Ovogodišnji izbor počinje radovima doajena Dragoljuba Nedeljkovića (r. 1920), Novice Kruljevića (1927), Jovana Stojanovića (1936), Brane Nikolića (1936), Laze Sredanovića (1939) i Radivoja Bogičevića (1940), a završava se najmlađim naraštajem stvaralaca stripa u Srbiji, među kojima su Milica Mastelica (1995), Jelena Vučić (1993), Marijana Kostić (1996), Mina Davić (1997), Julija Sradik (1999) i Anastasija Aleksić (2000).

 

U spomen Velikog rata

U saradnji sa beogradskom izdavačkom kućom "Everest Media", svaka godišnja izložba USUS-a praćena je kolornom knjigom na 64 strane, koja osim kataloga izloženih radova donosi i tematske članke, studije i bibliografije vezane za naš strip i popularnu kulturu. U monografiji-katalogu za 2013. posebnim tematom o Petru II Petroviću Njegošu u stripu obeležena je godišnjica pesnikovog rođenja.

U monografiji koja prati ovogodišnju izložbu na 15 strana objavljen je temat iz pera Zorana Stefanovića "Užasi, junaštva, opstanci i nadanja: Prvi svetski rat u srpskom i jugoslovenskom stripu", koji po prvi put u regionalnoj pop-kulturi donosi istoriografski pregled, bibliografiju i stripografiju dela na temu Velikog rata.

Drugim tematom je obeležen završetak prvog ciklusa serijala "Vekovnici", scenariste Marka Stojanovića i oko 70 crtača Jugoistočne Evrope, značajnog događaja za srpski i regionalni strip.  Osim ovoga monografija donosi i 11 drugih tekstova: izveštaja, vesti, prikaza, kao i in memoriam uglednom piscu i likovnom umetniku iz Niša, Miodragu Krstiću — Profketu (1959–2014).

Ilustraciju na omotu monografije uradio je Siniša Banović. Likovno oblikovanje knjige i pratećih materijala delo je Borivoja Grbića i Predraga Ivanovića.

 

USUS u 2014. godini

Udruženje stripskih umetnika Srbije postoji već šest godina, a svoje projekte radi u saradnji sa Ministarstvom kulture Republike Srbije, Francuskim institutom u Srbiji i drugim ustanovama u zemlji i svetu.

I tokom 2014. godine udruženje je imalo brojne aktivnosti. Od izložbi, osim velike godišnje, izdvajaju se i "Svi u Kosmos!: 12 svemirskih trenutaka u stripu 1964-2014" na fasadi Doma omladine Beograda; "Velika izložba savremenog srpskog stripa" u Paviljonu u Nišu i Galeriji Zavičajnog muzeja u Velikoj Plani, kao i izložba "Udruženje stripskih umetnika Srbije 2014" u Galeriji Centra za kulturu „Gradac“ u Raškoj.

Pedagoški program se sprovodi u redovnoj Školi i Radionici stripa i ilustracije „Đorđe Lobačev“ u okviru Studentskog kulturnog centra u Beogradu, pod  vođstvom profesora Vladimira Vesovića. Takođe se organizuju i specijalizovane škole i radionice, poput vrlo posećenih programa koje je koordinirao Borivoje Grbić u Domu omladine Beograda — „Mini raspust za DŽ: Radionica stripa i ilustracije“ i  „Radionica za DŽ: Strip i ilustracija“, pod pokroviteljstvom Grada Beograda.

U 2014. USUS je bio i suizdavač novog grafičkog romana Srboljuba Nikića Srce nije meso, u biblioteci „Deveti korak“.

 

Zvanični sajtovi

Udruženje stripskih umetnika Srbije http://www.usus.org.rs

Dom omladine Beograda http://www.domomladine.org

G. Martinov: VENERA, SESTRA ZEMLJINA

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_prevedena

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

G. Martinov: VENERA, SESTRA ZEMLJINA

G. Martinov, "Venera, sestra Zemljina", "Nolit", Beograd, 1961.

Ovo je roman koji je od samog prelaska iz pedesetih u šezdesete, kada je doživeo prvi naš prevod, nekoliko puta objavljivan u Jugoslaviji i Srbiji. Posebno je zanimljiva verzija kod zagrebačke „Epohe“ sa naslovom „Tajna kamene čaše“. Delo je, ne samo u obliku knjiga, već i kao manje ili više skraćivana proza, u tada popularnim nastavcima, publikovano u novinama i časopisima.

Reč je o žanrovski čistom naučno-fantastičnom ostvarenju, po mnogo čemu tipičnom za onovremenu sovjetsku i rusku SF književnost, pored ostalog i po preovlađujućem (danas znamo, pogrešnom) shvatanju da su oblaci, koji pokrivaju celu planetu Veneru, ona čuvena zavesa koja teleskopima onemogućava pogled na njenu površinu, posledica okeana i vode ispod njih, a ne, u stvari, gasova od istopljenog olova, drugih metala i nemetala, lave, vulkanski aktivnosti i čega sve još ne. Teorija o tamošnjem „efektu staklene bašte“, koji je doveo do temperature površine od 350-500^oC i stvaranja slike Pakla još u ovom našem materijalnom svetu, javila se tek par decenija posle nastanka ovog romana. Po Martinovu, kao i mnogim astronomima i astrobiolozima u prvoj polovini 20. veka, ispod tih oblaka od vodene pare, a u okeanima i na kopnu buja život, ponekad kao u onoj Spilbergovoj seriji filmova o Jurskom parku, ponekad kao u savremenim tropskim šumama i stepama. Pošto su toliki oblaci, dumali su Rusi, odnosno Sovjeti, onda mora da dole ima i grozomornih oluja, te svakojakih grandioznih atmosferskih poremećaja.

Na sličnim premisama zasnovan je i jedan vrlo dobar sovjetski SF film iz tih godina o ekspediciji na Veneru. Radi se o „Planeti bura“ iz 1962. reditelja Pavela Klušanceva, koji je scenario pisao sa čuvenim sovjetskim SF piscem Aleksandrom Kazancevom. I u njemu, Venera je približno u evolucionoj fazi u kojoj se Zemlja nalazila u vreme dinosaurusa, premda astronauti na kraju, pred sam polazak nazad, nalaze artefakt (malu skulpturu) neke nepoznate civilizacije.

Kako god bilo, tek ovo je, ako ne možda prvo, a ono sigurno integralno, najkompletnije izdanje, akcioni roman koji je, kao i mnogi drugi tvrdo ukoričeni naslovi iz edicije „Zanimljiva biblioteka“ (setimo se samo „Planete sanjara“, „Hrizalida“ i još nekih), ulepšao detinjstvo i raspaljivao maštu nekoliko generacija mladih srpskih ljubitelja SF-a, tamo negde od kraja pedesetih, pa do sedamdesetih. Potpisnik ovih redova iskreno priznaje da mu je, sve do otkrića 1973. godine „Grada“ Kliforda Simaka iz edicije „Kentaur“, kada je imao 14 godina, a potom, lančano, i ostalih naslova o kojima do tada ništa nije znao, jer su mu kao detetu bili odbojni zbog svojih neprivlačnih, mračnih, crno-belih naslovnih stranica, „Planeta sanjara“ Džona D. Mekdonalda i „Hrizalidi“ Džona Vindema iz ove edicije, kao i „Srebrni skakavci“ („Marsovske hronike“) Reja Bredberija iz jedne druge, bile apsolutno naj-naj SF knjige.

Najuopštenije poredeći, po načinu pristupa „ekspedicijskom novumu“, „Venera, sestra Zemljina“ je potpuno nezavisan, daleki sovjetski srodnik američke TV serije „Izgubljeni u svemiru“. Najveća razlika je, naravno, u tome što Sovjeti znaju put nazad na Zemlju. Plus što tu ima i današnjoj mladeži manje poznatih pojmova kao što su SSSR i Komsomol, a, da se ne lažemo, odista se najiskrenije ne sećam da li između korica ima i odlikovanja udarnicima, trudodana i vodeće uloge Zna Se Koje Partije, ali, nešto mi se kao promalja kroz maglu, pa ipak osećam obavezu da i na najgore pripremim, onog nesumnjivo retkog, a ovim mojim elegičnim tekstom zavedenog i zaslepljenog čitaoca koji pohrli da traži ovu knjigu. No, ni resentiman nije ideja ovog prikaza, jer, da se ne lažemo, još uvek sam intenzivno emotivno vezan za ovu knjigu - pa smo na istom.

Na kraju romana je, ne samo ostavljena, već i otvoreno najavljena mogućnost za nastavak. Ah, ta neiscrpna SF tema, ta SF madlena, ta tajna Faetona, nestale planete između Marsa i Jupitera, iza koje su ostale samo krhotine koje danas čine asteroidni pojas! Dok pijem čaj i grickam srpsku verziju madlene u obliku čajnog kolutića ili keksa „Zlatni Pek“, zatvaram oči i prisećam se onolikih SF priča nastalih ovim povodom, većinom iz „Politikinog zabavnika“, „Kekeca“ i „OTO zabavnika“, sve do „Siriusa“ osamdesetih... A tek stripovi na ovu temu! Ja l' je Faeton uništen ogromnom nuklearnom eksplozijom – ja l' se sudario sa nekom drugom planetom ili satelitom, ja l' je uništenje posledica nepojamnog rata koji se oteo kontroli – ja l' ga je rastglo gravitaciono razvlačenje Jupitera, ja l'.... Nikada to neću saznati... Em danas niko više, ne da ne prevodi te onovremene ruske romane - nego i ne zna za autora, em u ovim godinama ne bih imao snage da čitam tako napisanu, presporu, preopširnu i prenaivnu beletristiku. Premda, ne i nemaštovitu, neintrigantnu ili sasvim nezanimljivu!

Ipak, ako se složimo da bi se u okviru žanra mogao, na primer, uspostaviti avanturistički omladinski podžanr koji bismo nazvali „kosmička istraživanja“ ili „međuplanetarne ekspedicije“, onda je ovo jedan od najlepših primera.

Sa Zemlje ka Veneri polazi kosmički brod. Zadatak mu je i da usput poseti asteroid Arsena. Posle spuštanja na njega, kosmonauti tamo nailaze na porušene zgrade, piramide, tetraedre, oktoedre i druge artefakte, očigledno dela neke iščezle civilizacije. Produživši na Veneru, tamo doživljavaju mnoge avanture, naravno i uz neminovne ljudske žrtve. Sreću se sa Venerijancima, potom, pošto je planeta kod Martinova prekrivena dobrim delom vodom, tu su i ogromne kornjače, čudne biljke, razorne oluje... No, najvažnije, razrešava se i tajna o tome kakva je to tajanstvena napredna civilizacija postojala u Sunčevom sistemu pre naše.

Od dve i danas preovlađujuće teorije o nastanku asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera, smeštenog baš u međuplanetarnoj „rupi“, tamo gde bi se po svemu očekivala neka planeta sa svojom orbitom, pisac se odlučuje za pretpostavku kako su te mnogobrojne krhotine nastale raspadom te planete (hipotetičkog Faetona), a ne za onu da su ta mala nebeska tela nepravilnog oblika oformljena parcijalno i nezavisno, još u vreme nastanka Sunčevog sistema, kada je, navodno, Jupiter svojom ogromnom masom na tom prostoru onemogućio formiranje neke veće celine, odnosno planete. Dakle, asteroidi su krhotine uništene planete, a ne parčići od kojih nikada nije nastalo neko veće nebesko telo.

Tehnološki superiorni Faetonci su, po ovom piscu, u pradavnoj prošlosti stigli na Veneru, istražujući je i pokušavajući da kultivišu lokalne stanovnike. Naučili su ih da gaje svetleće drveće i uzgajaju „kornjače“, napravili im lenjire, sagradili brane... U međuvremenu, njihova planeta je eksplodirala zbog, u ovom romanu ipak još nepotpuno objašnjenih razloga (najavljen je nastavak, odnosno drugi roman u kojem bi se i ovo „objasnilo“), tako da su oni ostali poslednji predstavnici svoje rase. Odleteli su prvo nazad, među ostatke svoje planete, potom do Marsa i Zemlje, da bi se konačno vratili na Veneru, a i gde bi drugde, gde su polako umirali jedan za drugim. Kremirali su se u nekim kamenim peharima, tako da iza njih, osim u posle ko zna koliko eona ipak sačuvanom brodu neke dokumentarne zaostavštine, nije ostalo nikakvih kostiju ili drugih telesnih fizičkih tragova, što samo povećava misteriju... Dokumentaciju čini jedna trodimenzionalna „filmska“ projekcija o povesti tih posetilaca, film koji se ponavlja, odnosno njihove vizuelne ispovesti, plan kosmičkih putovanja i, na kraju, rekapitulacije bitisanja i stradanja na Veneri.

Let sovjetske ekspedicije nazad na Zemlju traje osam meseci, a neka sledeća će na Veneri detaljno proučiti kosmičku letelicu Faetonaca...

Neprestano moramo da imamo na umu kako u vreme nastanka romana još nije bilo svemirskih letova sa ljudskom posadom, pa je pisac čak osetio potrebu da se na početku ogradi od eventualne prevelike uverljivosti ili svoje razuzdane, preterane maštovitosti. U američkoj, ne samo pop-kulturi, kada je nešto neverovatno ili na neki način potencijalno opasno, postoje čuvena upozorenja: „ne pokušavajte ovo kod kuće“ ili „sve je ovo plod mašte“, a u sovjetskoj: „Već je sasvim blizu dan kada će se međuplanetarni letovi od drske mašte pretvoriti u stvarnost. Danas nema sumnje da će sadašnje pokolenje videti poletanje prvog kosmičkog broda sa Zemlje. Pisac je daleko od pomisli da će njegov roman dati stvarnu sliku već bliskih kosmičkih putovanja...“ Da se podsetimo još jednom, naslov je pisan oko 1958, kada je tek pre godinu-dve, 1957. poleteo prvi satelit bez ljudske posade Sputnjik.

Za svaki slučaj, pisac se oglasio i na kraju knjige, još malo se ograđujući i još malo podgrevajući nade radoznalih čitalaca za nastavak.

A ni danas, ako zanemarimo poneki tu i tamo ubačeni odraz duha vremena (na primer, to da je direktor Instituta za istraživanje kosmosa heroj sovjetskog socijalističkog rada), kao i osnovnu, kasnije utvrđenu nespornu  pretpostavku, to da je Venera, u stvari, usijana planeta sa rekama istopljenog olova i lave, u celini posmatrano, štivo između korica, kao konstrukt i kao zabavna popularna i avanturistička omladinska beletristika, gotovo da za taj najmlađi čitalački uzrast uopšte ne deluje zasterelo ili prevaziđeno. Pisac prilično vešto za ono vreme čitaocu drži pažnju. Uz male uredničke intervencije...

Sa velikim zadovoljstvom sam, pišući ovo, posle pola veka knjigu ponovo prelistao, pa se bogami na mnogim delovima i oho-ho dugo zadržao.

Ali, ako pažljivije razmislimo o onoj prvoj od prethodno nekoliko citiranih piščevih rečenica, a koja, podsetimo se, glasi: „Već je sasvim blizu dan kada će se međuplanetarni letovi od drske mašte pretvoriti u stvarnost“, videćemo da je osnovna ideja iznenađujuće aktuelna i u ovoj 2014. godini, kada nastaje ovaj prikaz. Naime, ni do danas, dakle pola veka od nastanka, pokazuje se u tom pogledu neobuzdano optimističnog Martinovljevog romana, nije ostvaren ama baš nijedan međuplanetarni let sa ljudskom posadom, ni do susedne Venere, a ni do, s druge strane, još bližeg nam Marsa, kao što je gotovo sasvim izvesno da ih neće ni biti još bar deceniju-dve.

Nije važno. Izvršite eksperiment. Pokušajte ipak mlađe da navedete bar da počnu da čitaju ovu knjigu. Ko zna, možda ih povuče... Učlanite decu u biblioteke! Ipak! I pored interneta, mobilnih telefona i video igara! Baš uprkos njima! A onda ih diskretno uputite na avanturističke knjige koje su vama raspaljivale maštu! Dobro, ne moraju to da budu naučnofantastična dela ako ste vi više voleli vesterne, samo ovo vreme im baš ne ide u prilog...

A ako potomci baš i neće u biblioteke, a vas mrzi da ih odvedete u nabavku u antikvarijate (sigurno knjige tamo ima, proverio sam, o buvljacima da i ne govorimo, a i kako ne bi - štampane su takve šezdesetih u desetinama hiljada primeraka), mora da negde na internetu ovaj roman postoji skeniran! Možda i transformisan u tekst!

Mnogo ova moja priča govori o našem vremenu, jer ni pomenutog, jednog od najvećih srpskih izdavača („Nolit“ - od „NOva LITeratura“) već odavno nema, kao ni imena ruskog grada u kojem je delo doživelo premijeru (Lenjingrad), dok su svi zaboravili i na POLITkomesare i na G. Martinova, kojem ionako nigde u našoj knjizi kojom sam se bavio nije pomenuto puno ime, iako je vazda budni i pedantni dr Aleksandar B. Nedeljković negde „iskopao“ da se možda zove Georgij... Ali, ko nas pita...

Sve su prekrili tranzicija, poplave i šaš...

  

Slobodan Ivkov