Slobodan Ivkov: TERRA 21

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / PERIODIKA_FANZINI

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

TERRA 21

Fanzin "Terra" br. 21, Udruženje SCI & FI, Beograd, 2016.

Uknjiženi fanzin

Slobodan Ivkov, 22. april 2017.

Izraz "leteći tanjir" je u upotrebu uveden pre 70 godina, kada je 1947. jedan brzopleti novinar pogrešno pribeležio svedočenje biznismena Keneta Arnolda, i tako naslovio čudne letelice koje je očevidac video iz aviona (one uopšte i nisu ličile na tanjire - videti Blic br. 5361), i to valja obeležiti u nekom od ovogodišnjih brojeva našeg naučnofantastičnog fanzina "Terra" - rekao je na nedavnoj, odlično posećenoj promociji novog broja 21 u Domu omladine njegov urednik (izdavač, autor mnogih tekstova, daktilograf, prelamač...) Svetislav Filipović - Filip, već dobro zašao u sedmu deceniju života. U ovom broju i naslovnom stranom, sa reprintom naslovnice "Amazing Storiesa" Huga Gernsbeka, obeležava se jubilej 90 godina postojanja modernog SF-a.

Da, sve je to lepo - iz publike je reagovao prof. dr Aleksandar B. Nedeljković - ali ko će obeležiti 200 godina od romana "Frankenštajn" Meri Šeli, kojim je, u stvari, još 1817. naučna fantastika započela svoje postojanje?

I tu je bogme malo bilo drž' - ne daj!

Pošto sam tu saznao da je g. Nedeljković otišao u penziju, očekujemo da konačno nađe vremena i na opšte zadovoljstvo sredi, pa u autorskim knjigama konačno predoči svoje bezbrojne tekstove i priče (recimo, one iz "Večernjih novosti"), tvorevine koje su nas svakojako razgaljivale proteklih decenija. 

Uzgred, na stolu promotora su, uz knjige, bile i, valja od strane objektivnog posmatrača sa strane pošteno apostrofirati - dve flaše. Pune! Po završetku promocije otvorene su i duh iz njih (zajedno sa sadržajem) raširio se na prvom spratu Doma omladine...

Nama levo stajala je, u vreme prezentacije, još neotvorena rakija sa originalno dizajniranom etiketom. Domaća rakija - domaća nalepnica Udruženja SCI & FI! Pozdravljamo! Pijmo naše, nego kako! Sad' da l' su joj duhoviti izdavači Filipović i Tihomir Jovanović dali naziv "Terrovača" ili "Portalovača", zbog nečega se slabo sećam - osim nekakvih crnih zrna kleke koja su, vrlo slična bibernim, po njoj plutala tiho i zloslutno kao neki loptasti nanoroboti - pošto sam je hrabro degustirao nakon završene promocije. Bo'me, iako su čudne semenke, lako moguće, bile svemirskog porekla - svedočim da udara k'o kleka il' ovozemaljska dudovača!

Druga flaša je bila jedna odnekud izdaleka prepoznatljiva zelena pivska plastična dvolitra prelepljena etiketom "LAVkraftovsko pivo". Ako baš ne obavezno i prezimena (N)F pisca u nazivu, dosetićete se lako bar koje pivo je bilo unutra! Što bi prekaljeni srpski NF-pisci rekli kolegama-početnicima: ili jesi ili nisi LAVkraft!

 Inače, nije zgorega istaći da je Filip prekaljeni Treker (ili, po nekima, Treki), baš prva generacija, ne samo srpski pionir fanova američke TV serije "Zvezdane staze" ("Star Trek"), i u Srbiji prikazivane još krajem šezdesetih. Naime, sa Trekijima se nigde u svetu nije šaliti! Obaška su poznati po svojoj dobroj organizovanosti, čvrsto datoj veri i spremnosti na pogibelj! Ko se usudi da dovede u pitanje valjanost nekog aspekta ove, od pre par decenija i filmske franšize, lako 'oće tu da se očas iz potaje potegne blaster ili fejzer, a umesto jatagana ono grozno zubato klingonsko sečivo za koje je sablja-damaskija jedna obična džepna brica laloških bećara.

Drugo na šta ovom prilikom i ovim povodom opet valja podsetiti neoprezne i nepromišljene je to da reč "fan" ne dolazi od "zabave" (engl. fun), već od "fanatika" (engl. fanatic)! Pa vi vidite!

Filipa smo ranije viđali i sa značkom Zvezdane Flote i posade pričvršćenom na majici, te ni brod "Enterprajz", nije mogao biti daleko! Ima ga i na poleđini korica, a tu je i pola veka od premijere prve TV epizode!

Dr Svetlana Slapšak se hrabro odvažila da se, objektivno rečeno sa ne malo svojih predrasuda i nešto više pojednostavljenih predstava o (N)F-u, ali istini budi rečeno i ne bez dobrih razloga - na internetu kritički osvrne na žanr, naročito na aktuelne F-trendove ("Igre prestola", "Hari Poter"...). Dobro, hajde-de, za Dž. R. R. Martina i Roulingovu, ali šta joj je trebalo da "okrpi" konačnu granicu svemira i - "Staza"?!

Pa još i da tvrdi kako "Zvezdane staze" propovedaju komunizam!

Blagi bogo, jezušmarija, isukriste, sačuvaj me bože i sakloni - i "Skoti, diži me!" - iz kakvih je sve oružja na nju ispaljena baražna vatra, uvideće svi koji otvore već prve strane "Terre" br. 21.

Nadajmo se samo kako će drugi umeti za sebe da izvuku valjano naravoučenije!

Vala, nema zajebancije sa trekerima!

Zbog polemike izostavljena je uobičajena himna udruženja "U godini 2025.", čiji tekst se uvek uredno nalazi na prvim stranicama (ko je radoznao, ima je i u prethodnom br. 20 na str. 3), kao neka japanska korporacijska himna na koju svi njeni radnici namah ustaju na noge lagane i stoje mirno, meditirajući u sebi o filozofiji firme.

Valjda se jedino u Srbiji ukoričene knjige, izdanja od preko 200 stranica - nazivaju fanzinima. Filip je izneo da je do sada od 2004/5., kada su on i istomišljenik Tihomir Jovanović, izdavač fanzina u obliku sveske "SF portal" (Blic br. 6875 i 7097), osnovali beogradsko SCI&FI društvo, "Terra" do sada imala, amo-tamo, oko 5.000 objavljenih stranica (ja sračunao samo 4.388!). Samo novi broj 21 ih ima 216.

U stvari, ako jednom preskočimo "Terrovaču" i malo trezvenije razmislimo, fanzin i jeste idealna forma, bogomdani alibi za samizdate, digitalno štampana (fotokopirana) izdanja iz porodičnih manufaktura i domaće radinosti, publikacije koje baš i nisu sasvim "vidljive" institucijama sistema. Bogu fala!

Doduše, svetska, a posebno srpska kriza tiraž je svela na jedva 100 primeraka (eno, zbog te sveopšte recesije i NASA se žali da su joj smanjili budžet), ali bar se nema izdataka oko kataloškog CIPa Narodne biblioteke Srbije i ISSN broja. A i primedbe cepidlaka je lakše relativizovati!

Zna se: u jednom čestitom fanzinu gramatika nikada nije bila Sveto pismo, a lektor prva briga. On je uglavnom samo suvišan trošak i izdatak, jer ni pravopis ionako niko više neće da doteruje besplatno, iz NF-entuzijazma, pa Svetislavu Filipoviću posao obavlja potpisani Aca Filipović. Sveske iz iste fanzinske edicije ne moraju da budu istog formata. Forzec, nahzec, nulti tabak ili uvodne stranice predstavljaju samo malograđansko luksuziranje i razbacivanje prostorom (ovde se gruva već od prve strane!). Foršlag je, to se belodano demonstrira i ovde, samo jedna nepotrebna, nazadna i odavno prevaziđena belina koja može da se pametnije iskoristi za neku ilustraciju. Naslovi znatnije veći od teksta ili ujednačeni međunaslovi su buržujska razmetanja, a nije najbitnije ni gde jedan tekst završava i drugi počinje... Snaći će se već fanovi, ako su - fanovi! Margine u prethodnom broju 20 gotovo da ne postoje. Da ne budemo maliciozni - abzeca ima! Valjda za nedajbože, protiv uroka, paginiraju se i strane sa Sadržajem i izlazne strane. Autori? Ako ih se neko seti - seti ih se, pa ih potpiše! Neke i ne! Ubih se uzalud tražeći ime oponenta Slapšakovoj, a izvređao ju je onoliko... Mada, ponešto po stilu i može da se nasluti... Iako piše da je broj objavljen 2016. izašao je 2017. godine, ali to je odista najmanji problem i samo usputno, tek pro forma zapažanje, jer je u vreme ove ekonomske krize ovakvo datiranje gotovo uobičajena praksa i mnogih profesionalnih izdavača, a ne samo amatera.

Generalno, oduševljen sam strašću sa kojom se prave nezavisna izdanja, prvenstveno fanzini! Pogotovo ovaj! Iskreno! Fasciniran sam!

Pobogu, i sam sebe sada pitam: čemu sva ta moja suvišna pitanja i zakeranja, kada lepo piše, a i ja znam, da se tu radi samo o jednom čestitom, odista upečatljivom - fanzinu?! Većina drugih samizdata ove vrste će biti zaboravljena, ali "Terra" ostaje kao neizostavni budući izvor podataka!

U vreme opšte apatije, emotivne i mentalne tuposti, vaskolike stondiranosti, dešperata i oportunizma u Srbiji, uvek valja podržati ovakve izlive nestandardne energije!

Kanalisaće se ona već jednog dana, a tada, što rek'o Dis: "kuda ćemo - od svetlosti i od suda!"

SLOBODAN IVKOV: Izdavaštvo 1804-1918

SLOBODAN IVKOV, 19. februar 2017.

Izdavaštvo 1804-1918.

Vladimir Anđelković: "Izdavači i izdavaštvo u Srba (1804-1918)", Art Press, Beograd, 2016.

Može li se više od 110 godina celokupnog srpskog izdavaštva u periodu 1804-1918. sveobuhvatno, ali i za istoričare relevantno, ozbiljno rezimirati stručnim tekstom i kompletnom literaturom na samo 6 stranica? Doduše - velikog formata... A onda na naredne 22 strane reprodukovati naslovnice svih najvažnijih izdanja? Može! Još i kako! Ne samo zbog poštapalice rezigniranih "šta da se radi, takva su vremena, mora se, nema nam druge kada vlada za kulturu ne odvaja čak ni 1% od svog budžeta...", ili eventualno zbog izreke onih koji unapred kolutaju očima i vele "o tempora, o mores!" ili, možda, konstatacije cinika koji bi rekli "pa, i nije se bogznakoliko ni objavljivalo u tom periodu", što nije tačno, već zato što je autor mr. Vladimir Anđelković, osnivač privatnog "Centra za istraživanje digitalne kulture", posle ogromnog stečenog iskustva iz stotinak svojih izdanja u kojima je pravio svakojake rezimee (od opusa pop-kulturnih ikona, preko likovnih umetnika i pravaca, pa do pregleda kompletnog razvoja industrije u Srbiji) maestralno sve ovo postigao! I ne samo to! U galeriji beogradskog Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, prostoru koji ima nekih tridesetak kvadrata, plus zid stepeništa, u decembru je izloženo i to i još štošta...

Neverovatno!

Jedino uporedivo sa ovim u prethodnih pola veka je po formi i obimu grandiozno izdanje, knjiga "Katalog knjiga na jezicima jugoslovenskih naroda 1519-1867" iz 1973. godine (velik format, približno 24 sa 35 cm, tvrd povez, 540 stranica...), a u izdanju Narodne biblioteke Srbije.

I to, uz više napomena, od kojih su najvažnije dve!

Prvo, projekat iz 2016. je osmislila, napisala i njegovom štampanom realizacijom rukovodila samo jedna osoba, dok je isto to 43 godine ranije radilo mnoštvo: šestočlani uređivački odbor, urednik izdanja, redaktor i bezbroj radnika Narodne biblioteke koji su sakupljali i sređivali objavljene podatke o pojedinim naslovima.

  Drugo, u 11 uvodnih stranica sintetičkog teksta iz 1973. o navedenom periodu ima manje i teksta i faktografije (ostatak čine opisi pojedinačnih naslova), nego na šest stranica iz Anđelkovićevog izdanja.

U obe ove razlike, a i u mnoge druge, može da se uveri svako ko ih je uzeo u ruke. Toliko o državnim institucijama koje treba da se bave srpskom kulturom i tradicijom!

Uzgred, Narodna biblioteka Srbije od onda nije objavila ni jedno, ma ni približno akribično, a kamoli obimno izdanje kao što je bilo pomenuto.    

Slobodan Ivkov      

Slobodan Ivkov: Student - 80 godina

DEO REDAKCIJE "STUDENTA" SA GOSTIMA, GERILCIMA IZ SAN SALVADORA (oko 20-25. februara 1980. godine, Balkanska ulica br. 4

 

 

1. Stevo Batić, sekretar redakcije 2. Rade Marković, ilustrator i stripar 3. Slobodan Ivkov, tehnički i grafički urednik 4. Ana Gvadalupe Martines (Ana Geriljera), komandant salvadorskih gerilaca 5. Vladan Đorđević, glavni i odgovorni urednik 6. Zoran Petrović (Piroćanac), član uredništva 7. ? 8. Huan Ramon Medrano, gerilac, član glavnog revolucionarnog štaba 9. Fransisko Maltodano, gerilac, jedan od komandanata 10. Vladan S. Živojnov (danas: Vladan Mijatović Živojnov), član uredništva 11. Dragan Havzijević, saputnik Zorana Petrovića Piroćanca, koorganizator dolaska gerilaca i koautor tekstova o njima 12. Milorad B. Pavlović (Miša), član uredništva 13. ?

NAPOMENE Slobodana Ivkova, 28. mart 2017.: 1. Fotografija je načinjena u prvoj sobi, odmah do ulaza, ako se dobro sećam između 20. i 25. februara (tekst o gostima gerilcima objavljen je 27. februara). Ovo je samo deo redakcije. Neki su ostali u drugoj prostoriji, a neki su žurno otišli pre fotografisanja. Toga se sećam. Tada me je čudilo - kasnije više nije. Možda su se plašili da bi im škodilo u karijerama. Kako god... 2. Dvojica na fotografiji su mi ostali neidentifikovani (7 i 13). Oni su, je li, za razliku od nekih - hteli da se fotografišu. Ukoliko ih se neko seća, odnosno zna ko su, neka pomogne u identifikaciji. Ma, mi smo bili otvorena redakcija, svraćalo se naveliko, radili smo celo popodne u nedelju i noć do jutra u 6h u ponedeljak, kada počinje da radi štamparija "Glas" u Vlajkovićevoj 8 (prikupljali smo nedeljom tekstove, ilustratori ih ilustrovali, fotografi fotografisali šta i koga je trebalo, slali smo šlajfne u štampariju na slaganje i otiskivanje šifova za špigliranje a fotose i crteže na kliširanje), a onda opet tako - noć utorak na sredu (špigliranje i prikupljanje ostatka tekstova), kada bi bez odmora u 6h ujutro opet sa špiglovima odlazili u "Glas", stajali pred zgradom dok portir šljakerima i nama ne otkluča ulazna vrata, i najčešće ceo dan provodili na prelomu, sve dok se ne bi odobrilo za štampu, i to na nekom čudovištu od nemačke rotacione mašine iz 1926. godine koje se nalazilo u suterenu. Posle uključivanja mašine i pokretanja valjaka tresla se cela zgrada. Niko nikoga ne bi ni čuo ni razumeo, i pored neprestanog urlanja i gestikulisanja. Nije čudo što su tu za stalno zapošljavali gluvoneme osobe! Povremeno smo masivnu skalameriju isključivali da malo da'nemo dušom i dogovorimo se šta dalje. Dobio sam čast da par puta pritisnem jedno veliko žuto dugme, posle čega bi lagano, pa sve brže počinjao armagedon, bacala se probna makulatura, štelovale boje.... Kada sam u maju 1980. otišao na redovni studentski sistematski pregled u univerzitetsku polikliniku u današnjoj Krunskoj ulici, konstatovano je da sam, a da to nisam znao, bio u predinfarktnom stanju. Imao sam samo 21 punu godinu i par meseci! Jedina mana nam je iz ugla gostiju (a bogme i nas!) bila to što je redakcija na četvrtom spratu, a lifta nema, kao uostalom ni danas, 37 godina kasnije... Pa, ko voli - nek izvoli. Dobrodošao nam! Uvek je bilo kafe (kada nismo imali šećera, sladili bismo je "Eurokremom"), a posle ponoći našlo bi se tu i pečeno pile, pivo i kiseli krastavci iz dragstora. Neko bi i prespavao, sam ili u društvu... Svega je tu bilo. Prodavci novina (Dragan Blagojević, pa onaj Kordunaš koji je večito nosio neki prljav zavoj na ruci jer mu neka gnojava rana na šaci nikako nije zarastala...), prijatelji, saradnici, ilustratori, fotografi... Promet je povećavalo i to što je sprat ispod bila UKSSO Beograda, a dva sprata niže - "Krsmanac". I mi smo išli u "Krsmanac" na viršle, kada bi nam noću ponestalo provijanta. Vala, prisećam se, kod nas su u redakciju dolazili razni likovi! Neki u prolazu, neki jer su im tu radili devojke ili mladići pa da "ne propuste nešto", neki "da vide šta se tu radi", neki su samo blejali, neki nisu imali gde, za neke i nismo znali baš uvek pouzdano ko su... Sećam se, jedne zimske noći Miša, koji je uvek bio za tesno zbližavanje sa radničkom klasom i proletarijatom, sa železničke stanice je doveo neke "radnice noći" da se ogreju, šta li... Plesalo se tu uz muziku sa radija, jer TV, iako je bio na polici iznad vrata na ulazu u drugu prostoriju, od kada ga se sećam, a to je valjda od 1978. - nije radio. Jedina funkcija mu je kanda bila to da, kada pored onih gomila starih brojeva u paketima remitende "Studenta" ulazimo u uredničku prostoriju, gledamo naviše i imamo zort da nam taj TV ne padne na glavu. 3. Nije slučajno što su brojevi na ovoj skici, koju sam prema fotografiji iz 1980. godine ove 2017. na brzinu grubo nacrtao - RETRO i DEMODE! Ti brojevi i nisu crtani, pisani rukom ili kompjuterski slagani iz nekog postojećeg tipa slova, koje danas popularno i skraćeno nazivaju "fontovi". Naime, ja sam u knjižarama kao potrošni materijal tih godina kupovao table slova-preslikača ("Letraset") i od njih olovkom "preslikavao" pojedina slova, od njih slagao naslove i davao ih na kliširanje, e da bih izbegavao grafičku monotoniiju. Ovo zato što je izbor olovnih slova za ručno slagane naslove i nadnaslove (hvala bogu, međunaslovi, lidovi i potpisi su mašinski slagani iz topljenog olova, kao i osnovni slog!) koji smo imali u štampariji "Glas" bio oskudan (Tajms, Bodoni, Helios....), a bogme i radnici su ih skrivali od nas da sebi ne komplikuju život i izvlače mnogo teških fioka iz ormana (regala). Svaka redakcija je imala "svoje" 3-4 fioke. Čak nisu hteli da mi daju, majke im ga spalim, ni onaj lepi i elegantni Beli Latajn koji je korišćen za "Književne novine", zbog čega sam se skoro i potukao sa meterom Marjanom, a razdvajali su nas predradnici Radoš i Galonja. Mislim da se nikada nismo pomirili, pa čak smo okretali glavu jedan od drugog i kada je Marjan prešao u "Politikinu" štampariju, gde sam ga viđao tu i tamo, ali sam se bar "kao nezgodan" izborio u "Glasu" da mogu da koristim i druga slova, SAMO je trebalo da ih sam nađem po onim prašnjavim i masnim regalima a, verujte mi, to nije bilo lako. "Letriranju" su ponekad pribegavali i neki članovi uredništva, pa i glavni urednik Vladan Đorđević, kada su želeli da prave neke vizuelne vratolomije za svoje tekstove. I tu je Miša Pavlović bio najaktivniji. Tako je za naslovnu stranu broja 6 (19. mart 1980. godine), na kojoj ja rukom izvlačim gramofonsku ploču iz omota (na podu redakcije su to fotografisali Branislav Blagojević i moj budući venčani kum Miroljub Simić, ali u broju nisu potpisani), Miša uzeo moje "letrasete" jer ja jednostavno to nisam fizički stigao, pa na okrugloj tobožnjoj etiketi te "longplejke", slovo po slovo, tokom noći preslikavao i slagao naslove "Večnih melodija": "Socijalni jazz", "Reforma, blah, blah!", "Kako si mi podobna u poslednje vreme", "Tri livade, nigde stana nema blues", "Homo duplex rock", "Kad ćate marširaju" i druge. Elem, ove 2017. posle mnogo preturanja po kutijama našao sam jednu ORIGINALNU tablu tog mog "letraseta" iz 1980. Uvozni proizvod, engleski ili italijanski! Domaći slični pandani, amaterski pokušaji, rasušili su se i požuteli već posle 4-5 godina, a o providnim samolepljivim tapetama/rasterima da i ne govorim! Propali su mi mnogi nacrtani stripovi i karikature na koje sam lepio i obrezivao (jugoslovenske) rastere! Dakle, proverio sam na svojoj koži! Verovali ili ne, ne samo da se ovi brojevi 2017. godine sa te sačuvane table skidaju kao da je kupljena u knjižari danas, a ne pre 37 godina, već će, stojim vam dobar, još godinama držati. A, em taj stil brojeva, tj. "font" koji sam odabrao, verno odražava duh sedamdesetih i početka osamdesetih (mislim da i ne bi bilo OK da koristim neki savremen tip), em je on autentičan, baš iz onog vremena, baš kao što se tada radilo sa "letraseta"! 

Foto: Branislav Blagojević i Miroljub Simić

A evo i mene za stolom tehničkog urednika "Studenta" tokom zime 1980. godine, oko januara-februara, u oker džemperu kojeg sam krajem 1979. doneo iz Trsta, od "Đovanija" (verovatno nekog našeg tamošnjeg Jovana, koji je imao stvarno velelepnu radnju u kojoj su, o čuda, svi govorili srpski, a i primali su dinare...). Idealan džemper za ono što se radilo u redakciji "Studenta" tokom zime i proleća 1980. godine! Neuništiv! I danas mi služi za prljave poslove oko kuće i na krovu! Na ormanu vidimo naslovnu i poslednju stranicu prvog broja obnovljenog časopisa "Vidici" (1-2/1977). Nju je zalepio Nikola Kostandinović, koji je u redakciji "Studenta" obučavao mog prethodnika Branka Gavrića. Nidža je u to vreme već prešao sprat niže, gde je pored UKSSO bila redakcija "Vidika". Svako malo je trčao gore-dole, dok Branko nije sasvim preuzeo stvar oko "Studenta" u svoje ruke. Nikola je iz "Vidika" otišao za tehničkog urednika u "Omladinske novine", gde je povukao i Branka, a ja sam 1982. postao član redakcije "Vidika". Posle je Nidža otišao u "Komunist", Branko prešao u "Borbu", a ja u "Omladinske novine", koje su od 1984. preimenovane u "NON" ("Nove omladinske novine"). Kasnije smo Branko Gavrić i ja u drugoj polovini osamdesetih postali stalno zaposlene i dobro plaćene kolege na ovom poslu u listu sindikata "Rad". I očas prođoše tri decenije!