Žil Vern: ZELENI ZRAK

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

Žil Vern: ZELENI ZRAK

Žil Vern, „Zeleni zrak“, „NNK internacional“, Beograd, 2012.

Ne zna se da li je neka dela u SF žanru teže odvojiti od faktografske publicistike i popularne nauke - ili možda od drugih vrsta beletristike (detektivska, ljubavna, vestern...).

S druge strane, gotovo da ne postoje F i SF pisci koji, ako se i odvaže u nekom trenutku da se okrenu drugačijoj literaturi, sa podjednakim uspehom pišu i nju. Vala, Žil Vern (Jules Gabriel Verne, 1828-1905), rodonačelnik SF-a, koji toga možda i nije bio svestan, verovatno se upravo zato, bez opterećenja, u ovom ostvarenju uslovno uspešno pozabavio i neopterećujućom herc-temom!

Samo, on ne ume da napiše ni ljubavni roman, kao što je prvenstveno ovaj, a da ga ne „dosoli“ F elementima.

Naime, u zaostavštini na koju, povodom obeležavanja raznih godišnjica ovog plodnog prozaiste, svako malo podsećaju francuski izdavači, rasterećeni brige oko autorskih honorara, pored njegovih više poznatih „kolonijalno“ i ne-SF „obojenih“ romana („Crni dijamant“, „Zlatni vulkan“...) - okreću se i ovom.

Vern je, bez obzira na protok vremena, već skoro vek i po pravi magnet i za naše izdavače, što lako može da se proveri uvidom u katalog Narodne biblioteke Srbije. Uostalom, i prvi ikada objavljen SF roman u Srbiji je, ako me evidencija ne vara, upravo bio njegov „Put u središte Zemlje“, 1873. štampan na srpskom, i to samo devet godina posle francuske „premijere“.

Iako je na granici fantastike, sa likovima ponekad čudnih i sluhu „oporih“ imena (npr. Aristobulos Ursiklos, braća Sib i Sam...), od kojih su neka i suptilni Vernovi omaži uvažavanim kolegama (Dikens, Melvil, Sinkler, Kembel, Partridž, Po...), ovaj roman, u Francuskoj „premijerno“ štampan 1882. godine, kod nas je prvi put preveden već 1884! A od tada još 1928. i 1952!

Ne znajući za postojanje i ključno delovanje magnetnog polja Zemlje, koje, pored ostalog, uslovljava i do njegovog otkrivanja potpuno misterioznu pojavu zelene i talasaste Polarne svetlosti, ona je bila vrelo inspiracije mnogih (naučno)fantastičnih pretpostavki i sižea, još od Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe, 1809-1849) u „Pripovesti Gordona Pima“ (ili još kod nas: „Avanture Artura Gordona Pima“, a izvorno: „The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket”) dok mu junak plovi oko Južnog pola. Štaviše, Zoran Živković u „Enciklopediji naučne fantastike“, u odrednici o Pou skreće pažnju i na vezanost ove dvojice pisaca: „Žil Vern, na primer, ne samo što je dobro poznavao Poov opus, nego se i nadahnjivao njime, pa je čak i dovršio jednu neokončanu priču američkog autora.“

Nematerijalni, čak verovatnije imaginarni „mekgafin“ u ovom slučaju je poslednji zrak Sunca koji, uoči zalaska na pučini, po vedrom nebu navodno dobije tajanstvenu zelenu boju. Čitavi brodovi bogatih dokoličara, tražeći ga, jedu kavijar, ispijaju šampanjac i hrle ka nekoj pogodnoj tački na okeanu ili na obali, ne bi li tokom malog delića sekunde, koliko taj tobožnji fenomen traje - možda nešto ugledali.

Škotske legende mu pridaju i ezoterično značenje.

Ima tu još koječega!

Naime, zaintrigiran ovim delom i motivima koji su Verna pokrenuli da se bavi ovako čudnom i nesvakidašnjom pojavom, malo sam istražio šta se sve po svetu događalo i o čemu se pričalo u vreme dok je Vern živeo i stvarao (uglavnom XIX vek), uključujući i njegovu mladost, no najviše tokom pisanja neobičnog romana.

Jeste, putnici su i ranije sa dalekih putovanja pričali, osim o vaskolikim morskim, kopnenim i vazdušnim nemanima, o biljkama (osobito o mnogobrojnim ljudožderkama, u čemu se isticao jedan kaluđer kome sam zaboravio ime), te o svakojakoj nečisti, daždu i pokori koju su sretali na ekspedicijama, i osobitim senzacijama kakve su vazda strahota gladnoj i ustreptaloj publici, ljudima-sofama izlagali, dakle osim o svemu tome, što sa severnog, što iz južnog polarnog kruga, pustolovi su donosili i u pola glasa pričali i neke priče u kojima nije bilo mnogo lagarije.

Pored ostalog, na nebu su se viđale nepojamno velike „zavese“ zelenkasto-plave boje, draperije zamašnije i od nekakvih oblaka, talasaste mase koje su se bez ikakvog zvuka beskrajno pokretale na nebu.

Držim da je teška tišina koja je sve to okruživala, te pratila takve masivne pokrete zelenih „znakova na nebu“, istraživačima bila neuporedivo strašnija od bilo kakve prozaične morske zmije koja bi se praćakala i plivala pored broda, stvorenja koje bi tako, plutajući i plivajući leđno, tražilo malo pažnje putnika namernika, dok bi posade brodova za to vreme nezainterersovano blenule ka ustalasanom noćnom nebu. Možda bi je jedino obradovalo kada bi neki mali od kužine, zverajući tako naviše i bazajući sa poslužavnikom po palubi, zapeo, pa se presamitio preko ograde i sunovratio pred nju u vodu, ali i takvi zalogaji bi joj bili kratkotrajna i prolazna uteha...

Usput, Vern je i o toj nesrećnoj zmiji napisao jedan nepojamno dosadan roman, koji ima naslov (a i kako bi drugačije?!) „Morska zmija“ (1901), u kojem se ona, ako se dobro sećam, pojavljuje tek na kraju nekakve beskrajne i besciljne plovidbe, dok bi se sve zanimljivo oko nje moglo prepričati sa onih par reči koje sam već iskoristio u prethodnoj kilometarskoj rečenici.

Jao, kao da ga sada, kao osmogodišnjak, tvrdo ukoričenog i uz mnogo nade pozajmljenog iz lokalne biblioteke u naselju Aleksandrovo na periferiji Subotice, imam u rukama i pred očima, dok ležim u kuhinji kod dede i babe, čitam i mučim se, noseći ga do naše sobe i nazad. Inače, ta periferijska biblioteka je, kao i mnoge naše, odavno ukinuta i porušena kao nazadna pojava, pa je umesto nje, hvala Bogu, sazidan moderni stambeno-poslovni kompleks.

I ako je, vala, kada su držali tako dosadne naslove!

Nešto sada mislim da je to prva knjiga koju sam čitao na preskoke, očajnički tražeći u masi slova njen kraj i svrhu, i ne znajući, polako se okrećući kritičarskom zanatu i vaskolikim veštinama čitanja dosadnih ostvarenja „po dijagonali“.

Kada su naučenjaci, uz ostale najumnije i najtrezvenije glave osamnaestog i devetnaestog veka, dokonali da te zelenkasto-plavkaste pojave na nebu nisu plod mašte izazvane glađu, žeđu, rumom i hladnoćom sluđenih pustolova, a, što je najbitnije, nisu ni opasne po kraljeve i careve, pri čemu nisu mogli da ih odgonetnu (što kraljevima i carevima i nije bilo najvažnije), ali ko te pita za to - pragmatično su ih prihvatili kao takve.

Štaviše, kada je svima laknulo, odmah su ih podelili i klasifikovali. Tako je polarna svetlost na severu, na latinskom (a i kako bi drugačije?!) celomudreno nazvana Aurora borealis, a na krajnjem jugu planete Aurora australis. Strasti su se odmah smirile, nastupilo je opuštanje, pa i nastale neke šale i pošalice!

Tako je i najbolje, jer šta bi njima tada značilo da im je neko rekao, na primer, da su se naelektrisane čestice, pristigle s nekom olujom, vetrom ili bakljom sa Sunca, sudarile sa zemljinim geomagnetnim poljem, molekulima i jonima vazduha, što sa molekulima kiseonika, što azota, a što ugljen dioksida, i kojekakvim još sastojcima - kada se u vreme Verna još raspravljalo o sveprožimajućem etru?!

Samo bi se jedile i nepotrebno uznemirile te onovremene časne starine, mrki, vazda opravdano zabrinuti i ozbiljni dostojanstvenici u crnim togama i s impresivnim perikama prepunim sedih uvojaka na glavama!

Obaška što bi bilo teško da im se objasni kako je ta talasasto vibrirajuća zelenkasta svetlost uglavnom posledica sudara pristiglih naelektrisanih čestica, protona i svakakvih drangulija sa atomima kiseonika, pa da je potom optička varka to što navodno nema mnogo plave, iako je to najdominantnija boja zbog sudara sunčevog vetra sa česticama azota kao najzastupljenijeg gasa u vazduhu. Jerbo, nebo je ionako plavo ili tamno, pa se ta azotnoplava prilično utapa, dok su crvenkasti odsjaji ionako slabi, jerbo i ugljen dioksida i prašine, koji ih omogućavaju, ima ponajmanje u vazduhu...

Dalje, istražio sam malo epohu i ustanovio to da se danas, posle mnogih merenja i posmatranja posrednih tragova u godovima drveća, ledu i tlu, zna da se 1859. godine odigrala jedna velika superoluja, takođe pristigla sa Sunca. Ta, kako su je kompetentni nedavno okarakterisali „perfektna sunčeva oluja“, izazvala je dugotrajnu polarnu svetlost od Severnog do Južnog pola, spektakl koji se video u svim delovima sveta, od ekvatora do Evrope.

Žil Vern je u to vreme imao 31 godinu, pa nešto mislim, nije moglo da se tako nešto dešava i leluja po nebu mesecima svakodnevno danju-noću, a da rođeni fantastičar na to ostane mrtav 'ladan! Taj zastrašujući, spektakularni, a tajanstveni svakodnevni prizor mora da je na njega ostavio snažan utisak. Kao što je nastala, ta vibrirajuća svetlost, najupadljivije zelene boje (premda mora i da je u toj masi bilo i plave; pred zalazak Sunca nesporno i jarko crvene svetlosti!) nepoznatog porekla - tiho je i nestala.

Današnji astrofizičari nisu sigurni da li se tada baš nekakva masivna kompaktna sunčeva baklja ili samo velika difuzna koronarna emisija naelektrisanih čestica sudarila sa magnetnim poljem Zemlje, ali da je prštalo na sve strane - fakat jeste! Da je bilo satelita i električnih sprava - sve bi pocrkalo! Kada su se vek ili vek i po kasnije odigrali slični događaji, samo nešto manjeg intenziteta, naročito mislim na onaj 1921. godine, ali prvenstveno i na onaj 1989. godine, koji je ostao najbolje dokumentovan, iako i tada nenajavljen, te nedovoljno objašnjen, zabeleženo je da je veći deo Severne Amerike, kraće ili duže, ostao bez struje.

Preopterećene trafo stanice su pregorevale, za šta su, kao i usput za vulkanske erupcije, od Krakataua, preko Popokatepetla do Svete Helene i onog islandskog kratera smešnog imena, kao večito dežurni krivci, neprestano optuživani i vanzemljaci. Koliko oni putera na glavi imaju u pogledu ovoga i krađe naše struje - da se ne lažemo - želim da izjavim da ja ne znam i da ih ne aboliram na neviđeno, nisu mi ni rod ni pomoz' bog, posebno dok se ne dokaže suprotno, ali od 1989. su skoro potpuno razjašnjene posledice ove uznemirujuće nebeske pojave. Ove prethodno navedene nisu bile ni prve, a ni poslednje takve pojave, posebno izražene na vrhuncu jedanaestogodišnjeg ciklusa aktivnosti Sunca. Od kada se prate satelitima, zabeležene su, srećom manjeg obima i ne toliko destruktivne, 2003. i 2012. Ove poslednje godine bilo je čak 25, ali manjih oluja! Sada astronomi izviruju i mere čak i kada Sunce samo prducne, kada pusti tek mali vetrić, a ne oluju, čim da sebi odušak, pošto ga pritisne neka muka ili ne daj Bože srdobolja. Vala, koga zmija ujede - plaši se i guštera!

Elem, u „Zelenom zraku“ dvojica imućnih ujaka pokušavaju da usreće i udaju svoju nećaku Helenu Kembel. Polaze na put, ne bi li je približili njenom nevoljno, i na njihove nagovore uslovno, u načelu prihvaćenom, još neviđenom vereniku – „zaštitniku“, takođe bogatom - naravno. Samo da se podsetimo, u ono doba su se tako svršavale stvari i ugovarali brakovi! To je bilo vreme!

Njen bezobrazan uslov da upozna tog naučnika (za nju nesumnjivo dosadnog) bio je povod da se ode na jedno mesto u severozapadnom Atlantiku, pored Škotske, na kojem se, prema legendama i članku u omiljenim joj novinama „Morning post“, vidi taj Zeleni zrak, kao poslednji ostatak veće pojave. Finansijski dobro situirani, prostodušni ujaci lakovernoj devojci sve to i omogućavaju, ne bi li ostvarili svoj provodadžijski cilj. Imaju para k'o šaše i pleve zajedno! Puni su k'o brod(ovi)!

Početkom avgusta kreću vozom iz Helsinbroa u Škotskoj. Odredište je luka Glazgov, gde će uhvatiti parobrod koji vodi iz Zaliva do Obana, mesta na zapadnoj obali na kojem, kako misle, nesmetano puca vidik ka pučini i svakojakim zalascima Sunca. Jedan će valjda biti po njenoj volji! Samo neka malo povuče na zeleno - i svršena stvar!

Nekim slučajem, što Helena ne zna, baš tamo u Obanu trenutno letuje i taj, od dva ujaka ciljani verenik, smotani naučnik. Ukrcavaju se na brod „Kolumbija“. Voze se jednu etapu, a onda se ukrcavaju na brod „Linet“, potom na „Glengeri“. Plovila se samo smenjuju. I Verna su plaćali po autorskom tabaku!

Nailaze na vrtlog Korivrekan, periodično, u određenim uslovima izazivan sudarima plime i morskih struja, jedan okeanski vir sa velikim talasima, u kojem je uhvaćen čamac sa dvojicom nesrećnika: mladićem Olivijeom i neimenovanim starijim vlasnikom ribarskog čamca. Vern ga je smatrao toliko efemernim likom da nije imao volje ni da mu smišlja ime. Ionako je bio onesvešćen, dok se mladić sam borio sa talasima. Nazvaću ga Barba. Izvlače ih na brod, ali Barba se, čim je prestala opasnost, ne časeći časa, vrati na čamac, razvije jedro i brzinom solarnog vetra otplovi na svoje ostrvo.

Slikar Olivije ostaje na „Glengeriju“. Naime, on je pre plovidbe na pučinu video raskošne boje na peni vrtloga, pa je pohrlio ka njemu, terajući starog mornara, svog partnera na čamcu, inače prostodušnog ribara nezainteresovanog za umetnost koji pojma nije imao u šta se uvalio, da se previše približi zapenušanom viru. Vrtlog ih je gotovo uvukao u sebe.

Eto, što belodano vidimo i lako zaključujemo, i slikar Olivije, kao i Helen, teži nekakvim bojama...

Dalji razvoj se već naslućuje.

Elem, u toj gužvi oko spašavanja njih dvojice, putnici-namernici nisu stigli da na pučini posmatraju taj potencijalno zeleni zalazak. Ništa zato. Biće još dana za megdana! Produžavaju svi brodom za Oban, tamo se smeštaju u hotel „Kaledonija“. Već prvi dan ujaci sreću potencijalnog verenika Aristobulosa Ursiklosa. Od njega saznaju da je prognozirano loše vreme, pa svi zdravorazumski zaključuju da će im to produžiti boravak u Obamu.

No, Helena je razočarana, jer se iz tog Obama ionako ne vidi čist horizont. Tu su nekakva ostrva, valjda Hebridi, koja smetaju da pukne vidik.

Da li će ostrva biti dignuta u vazduh i razorena, kakvim metodima je, kao inače sirovoj destrukciji, verovatno u periodima zubobolje ili napada šećerne bolesti, ponekad bio tu i tamo sklon mrzovoljni i plahoviti Vern?

Ipak neće, Bogu hvala! Eno Hebrida tamo i danas!

Ujaci se tek tada sete da nije isto nacrtano more na geografskim kartama i more u stvarnosti, te da oni do tada i nisu nikada bili u Obanu, niti znaju realnu konfiguraciju terena. Uostalom, ionako su jedva „naboli“ taj Oban i nekako ipak doplovili u njega.

Džaba potencijalni mladoženja strogo naučno tumači zbog čega bi taj poslednji zrak zalazećeg Sunca mogao biti zelen (jer se, kaobajagi, prelama kroz niski, najniži sloj vazduha, koji je pri površini mora i najzasićeniji česticama vode), kada potencijalna verenica i supruga ne želi da zna za to. Ona uporno smatra da su u tu zelenu boju prste umešale nadnaravne sile, vile a možda i bogovi, u čemu je podržava lukavi Olivije. Koliko su mračne i sračunate njegove namere - nikada nećemo saznati...

Aristobulos je inače takav tip da, kada mu se neko požali da je plakao od sreće, to prokomentariše kako je u pitanju samo „tečnost koja kvasi okruglinu oka, a ona je mešavina natrijum-hlorida, kalcijum fosfata i natrijum hlorata“.

Takav je to lik! Zbogom romantiko!

Družina danima dokono, a naizgled bog zna kako angažovano i posvećeno, ide unaokolo po obali i ostrvima, kočijama i brodovima („Pionir“, „Klorinda“...), pa tri puta zamalo da vide Zrak. Jednom ga je u poslednjem trenutku pre zalaska Sunca prekrio oblak, drugi put ga je zakrililo jedro čamca nespretnog Aristobulosa Ursiklosa, a treći put jato ptica koje je isti naučnički baksuz pucnjavom uznemirio.

Nesuđenoj verenici je zbog tog ometanja A. U. postao nepopravljivo i nepovratno odvratan, pa je sa svojom ekipom, koju je potpuno sludela svojim Zelenim zrakom, odvukla jednom jahtom na još dalje ostrvo! Tamo ih već sutradan zatiče nevreme, za koje kapetan pretpostavlja da će trajati 2-3 dana. Moli ih da napuste ostrvo, ali uzaman! Imao bi potpisnik ovih redova tu komentar o poslovičnoj ženskoj svojeglavosti i pameti, ali sada su druga vremena, doba rodne ravnopravnosti i idi mi - dođi mi, pa ne sme... A i sve će ionako čitati Tamara, pa bolje da se obuzdam...

Elem-belem, vesela i komotna družina otpušta kapetana da se jahtom vrati na kopno, a oni na nagovor euforične i svojeglave Helene u zlo doba ostaju na ostrvcetu, u jednoj pećini. Naravno da je sa njima i slikar Olivije! Uostalom, ispostavlja se nekim slučajem da je tu ideju o ostanku on prvi izneo i diskretno je plasirao u pravom trenu, te posadio na pogodno tlo...

No, Helena tamo, kada brod otplovi, pokušava da prizove duhove, romantično raspravlja o Valkirama, te zaneto laprda o još koječemu. Tako lelujava, ova, po Vernu eufemistički okarakterisana kao „nerazumna mlada devojka“, usred oluje koja se pretvorila u uragan, iz sigurne velike pećine odlazi u neku manju, upada u nevolju, a svojom tvrdoglavošću sve ostale dovodi u smrtnu opasnost. Avaj!

Tamo u pećinu, hrabro rizikujući svoj život, odlazi da je spase Olivije. Ka'će ako neće sad?! Je l’ možda treba da čeka da naiđe Aristobulos Ursiklos?!

Čamac kojim ulazi u pećinu se razbija, a oni ostaju unutra boreći se za goli život sa nadirućim talasima. Nakon toga, nevolja koja ih je njenom nepromišljenošću povezala, neočekivano ih spoji u srećan par. Venčavaju se, u radosti i veselju, u Glazgovu već krajem istog meseca.

Onako usput, ne mogu da ne primetim kako Francuz Vern kroz roman više puta provlači hvalospeve hrabrom škotskom narodu koji se vekovima borio protiv engleskog okupatora.

Hm, a kao srećno razvedeni muškarac, onako nepristrasno, sa strane, nisam baš siguran da se zaneti i zaslepljeni slikar Olivije mnogo usrećio pošto je Aristobulosu preoteo nesuđenu verenicu koja ima opisani karakter i prohteve, a koju je potom i oženio - ali dobro. Njegova stvar! Možda mu se, ko zna, dopalo i situirano okruženje dvojice širokogrudih ujaka. Na onom ostrvu na kraju sveta ionako nema 'leba za njega...

Na kraju, za razliku od provodadžija i slugu, dvoje ključnih aktera u ovom, u stvari, ljubavnom „romanu potrage“ i ne stignu da vide Zeleni zrak „neuporedive boje tečnog žada“, koji ionako, po Vernu, traje samo četvrtinu sekunde. Možda bi pisac te 1881. godine, kada je verovatno pisao roman, i rekao da je tu bila reč o Aurori borealis, ali ko bi mu poverovao, čak i kada svi znaju šta je sve napisao... Kritika bi mu verovatno prebacila da je stvarno preterao! Od nebeskog spektakla 1859. prošlo je 22 godine, sve se raspršilo i na nebu odavno prestalo da se zeleni, osim na Severnom polu i oko njega... Uostalom, ko ide tamo i ko se više seća toga?! Ni tada nije valjalo previše opterećivati naše drage čitaoce.

Pristojni Vern na kraju, post festum, ne propušta da tokom šetnje obalom Klajda, naravno u prisustvu dvojice ujaka, predoči susret mladenaca i mogućeg verenika, pokazavši da Aristobulosu apsolutno nije smetalo što su se stvari razvijale u tom pravcu. Lično, onako nepristrasno, s obzirom da je taj lik više puta u delu pokazao najviše zdravog razuma, ne bih isključio ni mogućnost da je on, u svom tom zamešateljstvu - i najbolje prošao.

Olivije, koji je spadao u one koji nisu videli tu pojavu, slikao ju je posle sve u šesnaes’, jer su mu se te njegove slike sa zelenim akcentima najbolje prodavale. Toliko o Vernovom stavu o istinitosti i iskrenosti umetničke ekspresije! Vern/Olivije je sliku nazvao „Zalazak sunca“, pa pošto znamo o mnogim sličnim revolucionarnim pejzažnim  impresijama koje su se tih decenija po izložbama odvijale u umetničkom svetu, od Tarnera do Monea, rekao bih da uopšte nije isključeno kako se Vern zezao i na račun Moneovog „Izlaska sunca“ iz 1872. Do svačega sam došao čitajući „Zeleni zrak“...

Da se ne zavaravamo, ukratko da rezimiram, u stvari, srž i poenta ovog „mir-jamskog“ herc-romana je u tome da na put brodovima na Hebride krene jedan potencijalni verenički par, a vrati se i venča drugi.

No, Vern je - Vern! Pa čak i kada spekuliše o fizičkim fenomenima (možda i slikarskim pravcima) u koje i sam sumnja.

Izdaleka, „Zeleni zrak“ je po nekim motivima koji se tiču mistike, mistifikacije i potrage za čudom, tu i tamo odista srodan pomenutim Poovim „Avanturama Gordona Pima“, proznom delu u kojem glavni lik, očajnik, u oblacima, kao i u nekakvoj zelenkastoj, talasastoj, najverovatnije polarnoj svetlosti, tokom nekih svojih egzotičnih, pa i nevoljnih plovidbi, razaznaje fantastične, antropomorfne oblike, kao što i u ledenim santama naslućuje iste takve figure, spekulišući u delirijumu pred smrzavanje o njihovom natprirodnom poreklu i ulogama. Ako znamo, a i, s obzirom na stanje u kojem su ga našli četiri dana pre smrti, možemo samo da naslutimo kakve je sve materije konzumirao Po, od neumerenih količina apsinta pa nadalje - siguran sam da su te halucinacije verno dočarane.

I, na kraju, ovo bi verovatno bio i ostao samo još jedan ljubavni „on the road“ roman potrage da Vern - nije Vern! Kao što znamo, on je u mnogim romanima („Od Zemlje do Meseca“, „20.000 milja pod morem“, „Robir Osvajač“, „Gospodar sveta“...) štošta nagovestio: kako će teći put oko Meseca, najavio je podmornice, opisao elisne leteće brodove... Njegove teze su se, za razliku od Poa, po pravilu zasnivale na naučnim tumačenjima.

I tako, 130 godina posle premijere „Zelenog zraka“, beogradski dnevni list „Blic“ u svom dodatku od 13. aprila 2014. na stranici 16 prenosi najnovije otkriće: „Oko čoveka pod određenim uslovima može da vidi gama i iks, ili rendgenske zrake. Ogledi su pokazali da štapičaste ćelije mrežnjače, pošto se naviknu na tamu, uočavaju i jednu i drugu vrstu zraka kao zelenkastonarandžasti bljesak ili treptaj.“

Pa vi sada vidite!

  

Slobodan Ivkov