Slobodan Ivkov: VERIGAŠI

FANTASTIČNA SRPSKA BIBLIOTEKA / Beletristika_domaća

Knjige na srpskom, svakojake fantastičke i naučnofantastičke

VERIGAŠI

Zoran Stefanović: "Verigaši", Everest Media, Beograd, 2012.

ISBN 978-86-7756-015-7

Slobodan Ivkov

Na ovu knjigu može da se gleda dvojako: ili kao na trodelni roman mozaičke strukture, ili kao na zbirku triju priča nejednake družine, na različite načine pisanih i uobličenih, te tesno povezanih diskretnim funkcionalnim pasažima. Delo je zaokruženo mnogobrojnim istim ili samo pominjanim imenima, u pojedinim pričama manje ili više aktivnih likova.

Kako god bilo, tek konačno smo dobili srpsku verziju nečega što je nastalo na severnoameričkom kontinentu, u SAD i Kanadi, nečega između (takođe mozaičkog) romana "Više nego ljudski" Teodora Sterdžena (1953) i filma, potom i svojevrsne serije "Skeneri", prvobitnog reditelja Dejvida Kronenberga (1981), kao i "Marvelovog" stripa "Iks-ljudi" ("X-Men", 1963, pa do danas), te čitave serije filmova o istim akterima s početka 21. veka.

Dobili smo prepoznatljivu žanrovsku konstrukciju, odlično prilagođenu lokalnom idiomu, epici, mitologiji, istoriji i tradiciji, a naučno i faktografski fundiranu ovdašnjim geološkim i arheološkim nalazima i misterijama, od Podrinja, pa do beogradske Banjice. Podnaslov knjige "Roman o Našima", pored ostalih suptilnijih i višeslojnijih značenja, naglašava i literarno postojanje ovdašnjih "paranormalaca".

Film "Skeneri" ("Scanners", 1981) imao je nekoliko nastavaka, setimo se samo "Skenera" 2: "Novi poredak" ("Scanners" II: "The New Order", 1991) ili "Skenera" 3 ("Scanners" III: "The Takeover", 1992), i nusprodukata (spin-offs) kao što su "Skenerski pandur" ("Scanner Cop", 1994) ili  "Scanners: The Showdown" (a.k.a. "Scanner Cop" II), 1995), pa možda i mi nekada doživimo razgranavanje "Verigaša", daj bože i njihovo filmovanje ili bar TV serijalizaciju. Ispod navedenog podnaslova na naslovnoj stranici je i moto dela: "Svest je ekran, vreme je tačka, rat je nasleđen".

Ako je Balkan, od drevnog Rima nazivan Catena mundi (Katena mundi = verige sveta, ali i okovi, lanci...), onda su, je li, njegovi žitelji Verigaši, što je nesumnjivo bolje od, na primer: Tamničari. Toliko o poreklu naslova. Glavni akteri su drevni Verigaši, Neverigaši, Novodošavši i savremeni Verigaši koji još i ne znaju da su to. Mesto radnje je promenljivo, ali je tu negde oko tokova reka koje presecaju Verige, oko Drine i Morave. Vreme radnje se takođe menja, od par prošlih vekova, pa do današnjice, a onda opet u praistoriju, među Vinčance, potom Slovene!

Izuzetnost geo-položaja, te nesporno bogatstvo čudotvornih voda i minerala, pogotovo nedavno u reci Jadar otkrivenog jadarita, po sastavu "supermenovog kriptonita", stvara preduslove za rađanje dece sa različitim parapsihološkim moćima (telekineza, telepatija, teleportacija, transmutacija...). Oni su regrutovani, što od Austrougarske, što od današnjih svetskih imperija i srpskih dušmana, različitim putevima i načinima, javno ili tajno, na prevaru ili dobrovoljno, zbog naivnosti, gluposti ili ponekad alavosti samih mutanata. Grupisani su i u različito strukturisane ekipe, sve u zavisnosti od planirane namene i teritorije na kojoj će delovati.

Za razliku od mnogih na srpskoj F i SF sceni eksponiranih "akcionih" pisaca, ovaj diplomirani dramaturg i scenarista (Loznica, 1969) stvarno ume majstorski da pripoveda! Ova veština toliko nedostaje ovdašnjim piscima...

Inače, "Verigaše" sačinjavaju dve zamašne priče ("Vreme buke i besa" i "Preko Drine, sa iskrom u oku") približno istog obima, pri čemu svaka zauzima oko 70 stranica knjige, i, treća, ("Uskom stazom kojom hodiš"), skoro četiri puta kraća. Ti segmenti su, uglavnom kao filmski scenariji ili priče sa F i SF konkursa, nastajali u periodu 1994-1996, a "peglani" su i objavljivani 1996 - 2007. Autor ih je većinom dostavljao na konkurse izdavača i časopisa "Znak sagite". To saznajemo iz tri korisna dodatka na kraju piščeve, što ispovesti, što autobio-bibliografskih beleški.

Zanimljivo je da autor u svom tekstu o "Verigašima" na kraju navodi mnoge svoje uzore i lične "hipertekstualne" omaže njima u svojim pričama, ali Sterdžena sa njegovim "geštaltovcima" ili druge, prvenstveno inostrane, žanrovske srodnike - ne.

Pisac izdanje naziva "romanom-savijačom", što je veoma originalna, ali i sugestivna kvalifikacija. Treća priča mnogo toga razjašnjava o prethodnima, pa nas samim tim opet vraća na početke.

Prva od triju storija predstavlja, u pripovednu formu adaptiran nerealizovani filmski scenario, a kada je poslata na pomenuti konkurs 1995. godine, osvojila je prvo mesto u kategoriji noveleta i objavljena je u F-antologiji "Tamni vilajet" 4. Reč je o urbanoj pripovesti o disfunkcionalnim porodicama, preljubama, prevremeno okončanim i zbrzanim arheološkim iskopavanjima pre gradnje novih solitera na Banjici i nalazima neobičnih kugli ("loptica") koje indukuju parapsihološke moći kod nadarenih pojedinaca i uspostavljaju vezu sa prastanovnicima ovih prostora. Isfragmentisana je, izneta u "fleševima", segmentima neretko kraćim i od jedne stranice, nebrojenim delovima kojima u neznatnoj meri nedostaje vezivnog tkiva, jer se čitaocu koji prati mnoge uporedne radnje u različitim vremenima i sa mnoštvom likova koji su nekada pomenuti imenom, a nekada nadimkom, u ponekom segmentu čak i nikakvom tekstovnom identifikacijom, veoma lako gubi zajedničku nit. Očigledno je scenario predviđao da filmska ili TV kamera gledaocu, kome je sve i namenjeno, informaciju o liku predoči vizuelno. Sve pršti od energije, flešbekova, fidbekova i svih ostalih "bekova" i "forova", čas ovih, čas onih mesta, epoha, čak i dimenzija. Istina, ovakva mozaička struktura veoma ubrzava tok radnje, pa sve postaje nekakvo turbo-pripovedanje, ali nemalo i ometa kontinuitet njenog praćenja. No, uz malo truda i koncentracije problem se prevazilazi. Jedini uslov je da se 70 radnjom i faktima gusto nabijenih stranica pročita u jednom mahu. Sve je na kraju, u epilogu, dobro zaokruženo i poentirano.

Druga priča je podjednako obimna kao i prva, ali je "stišanije" i narativno konzistentnije pisana, pa se lakše prati. "Staromodniji" pristup ne umanjuje vrednost, dinamiku ili aktuelnost. Naprotiv! Ovakav metod se slaže i sa radnjom koja se odvija početkom 20. veka, uoči i tokom prvog svetskog rata, od napada Austrougarske preko Drine i povlačenja preko Albanije, pa sve do 1920. Kraj na poslednjoj stranici naslovljen sa "Epilog 1994." napisan je naknadno, sve da bi povezao tu godinu, preko imena likova iz prve priče (poglavlja) sa Prvim svetskim ratom i prvobitnim epilogom.

Treća priča (poglavlje) takođe je adaptacija filmskog scenarija, samo ovaj put snimljenog kratkog igranog filma "Uske staze". Mesto radnje je Kalemegdan, ali samo uslovno, jer je negde na njemu, oko jednog drveta, međudimenzionalni prolaz na druga i drugačija mesta. Ne daj Bože da nekom nastavniku đaci postave pitanje oko određivanja vremena radnje. Ovakve priče mogu tu da prave još veći problem. Jeste da sve počinje tokom današnjih dana, ali pomenuti prolaz neke aktere prenosi u prošla vremena, te se tu svaka školska priča o jedinstvu vremena i mesta radnje odmah završava.

Dragocena knjiga, gdegod je svrstavali.

Slobodan Ivkov