Maks Bruks, Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija

Knjige na srpskom, fantastičke i naučnofantastičke

Maks Bruks,  "Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija", "Paladin", Beograd, 2009.

            Nešto mislim, vampiri i zombiji pripadaju istom rodu (oksimoronski "živi mrtvaci", SIC!), ali ne i vrsti.

Hm, ali neprecizno je i odrediti ih kao da pripadaju istom obliku "živih bića". I to ne samo zbog krila koje vampiri navodno ponekad dobiju, o čemu se već vekovima među najumnijim svetskim glavama vode ozbiljne teorijske rasprave!

No, recimo benevolentno da bi moja odrednica "mobilna organska bića sa ekstremno redukovanim funkcijama kardiovaskularnog sistema" možda izmirila sve suprotstvaljene stavove, pa da idemo dalje!

Kako god, tek svi smo donedavno imali obavezni predmet ONO i DSZ, što godinama u srednjoj školi, što na fakultetima. Opštenarodnu odbranu smo izučili - onoliko, a o društvenoj samozaštiti da i ne govorimo. No, kada je 1991. pukla prva puška, započeo građanski rat i došlo do stani-pani, pokazalo se da to činovnički koncipirano i birokratski normirano teorijsko naukovanje na defanzivnim bombama "kragujevkama" i ofanzivnim puškama M-48, takozvanim "karabinima" iliti "tandžarama" - u praksi ne pomaže. Kao što znamo, nastao je opšti haos, pogibelj, rasulo i bežanija kud koji mili moji.

Školski predmet ONO i DSZ je iščezao iz programa baš tu negde devedesetih, kada je praksa uveliko opovrgla teoriju.

Inače, ta oznaka M-48 sigurno je nesporno misteriozna onim nesrećnicima koji i ne znaju šta su propustili, jer nisu imali neprocenjivu priliku da u srednjim školama i na fakultetima slušaju obavezna, uzbudljiva predavanja iz ONO-a koja su se netremice slušala, i da na strelištima sa drugarima iz razreda, zajedno ležeći devojke i muškarci, za ocenu pucaju u mete, doduše na opštu žalost - papirne.

Baveći se ONO-om i slušajući nezaboravne lekcije iz ONO-a, kako bi to rekao moj gimnazijski povremeni profesor ONO-a (ali, držeći se doktrine "ništa nas ne sme iznenaditi", po potrebi i sociologije!), rezervni starešina Petko Paprica, je li, ne znači ništa drugo nego da jeee, da jeeee, da jeeeeeee.... da vidim ko znaaaaa.... puška ušla u upotrebu još 1948. godine!

Tako je, sokole moj sivi!

Doduše, kao ponos naše vojne industrije i spreme, socijalističke nauke, narodne tehnike i nepresušne ingenioznosti našeg vrlog i poštenog, vrednog radnika-pregaoca, nesporno originalnog dizajnera i udarnika (sintagma "poštena inteligencija", iako tu i tamo u opticaju, nerado se koristila, jer je inteligencija u Srbiji i eks-YU oduvek bila nepouzdana i sumnjiva) - kreirana je, nevoljno, po jednom uzoru.

Da, onako uzgred, taj kragujevački M-48, koji je Maks Bruks, inače bespogovorno temeljni pisac ove antizombijevske knjige nekako neopravdano zanemario, premda i ne znajući šta propušta, te kakav narativni potencijal i vatrenu moć u bitkama gubi, mi smo, da se ne lažemo, u eks-YU isplagirali. No, kao što ni pas rase "nemački ovčar" ovde nije smeo da se nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, naravno zbog mrskih nam dušmana "zelenih Njemaca", tako zove, već samo kao "vučjak" i nikako drukče, tako se ni puške švapskih zlotvora ni u snu nisu dovodile u vezu sa njima.

Izučavajući ih, "za nedaj bože", na časovima ONO-a skoro pola veka posle WWII kao temeljne i najpouzdanije oslonce vatrene moći naših jurišnika krajem dvadesetog veka, edukujući se da budemo "spremni kao da će sutra početi rat", a istovremeno se superiorno smejuljeći u sebi "jer znamo da će, u stvari, narednih 100 godina biti mir", nazivali smo ih "tandžarama". Tepali smo im zbog prakse koju smo imali na strelištima i mračne perspektive koja se, takođe u stvari (samo to niko nije smeo da izgovori) naslućivala. Ne govorim sada samo o zombijima!

Naime, u nju je stajalo tek nekoliko metaka, valjda pet, ako se dobro sećam. Što je najgore, da biste pucali, morali ste pre svakog hica da u cev ručnim povlačenjem zatvarača sa strane i njegovim guranjem unapred da ubacite po jedan metak, sve pazeći da se pri tom ne zaglavi. Naravno, do tada bi mrski strani zavojevač, ili domaći jugoslovenski izdajnik koji bi koristio druge inostrane puške (tim pre bi se iskazivao kao dvostruki izdajnik, a baš je hrvatska separatistička vojska koristila američke automatske puške M-16, prezrivo ignorišući domaću tehniku), ponekad i drevnije modele od nama uzorite M-48 (na primer, godinu dana starije "kalašnjikove" AK-47), mogao da nas "polije" i sa stotinak metaka.

Još gora stvar je sa našim pukomitraljezom M-53, koji bi nam ovde takođe danas-sutra dobro poslužio protiv masovne najezde zombija, do koje će po ovoj Bruksovoj knjizi, ne samo nesumnjivo doći, već se i vekovima odvija oko nas bez mnogo publiciteta! Zataškavanje je žešće od "prigušivanja" NLO-a i pelusidarske šuplje Zemlje zajedno! Ili Zemlje kao ravne ploče! Jasno je da zataškivači pomenuta dva, svim dobro informisanim posvećenicima poznata fakta, prvog da je Zemlja, u stvari, ploča i, drugog, da je šuplja kugla - nisu baš u najboljim međusobnim odnosima! To više nije stvar fantastike!

Elem, znam lično performanse M-53, jer sam na obuci u vojsci, pored ostalog, bio član tzv. "mitraljeskog gnezda", zloglasne trojke koja ga je opsluživala. U narodu po dobru čuven kao "šarac", a posle rata označen sa M-53 (kao bajagi, tek tada patentiran i uveden u upotrebu) imao je, u zavisnosti od dodataka, 10-15 kila, pa bi onaj kome bi zapalo da ga nosi na ramenu kao pušku KILA imala sasvim drugo značenje od mernog, ako razumete na šta mislim. Posebna priča su preteški redenici koje je u stvarnosti morao da donosi jedan od tri člana zadužen za to (nišandžija, pomoćnik i donosilac municije). I to u zasebnim kutijama! Ono što je u našim partizanskim filmovima prikazivano, znate ono kada Ljubiša Samardžić ili Bata Živojinović po šumama i gorama naše zemlje ponosne na leđima nose "šarac", a preko leđa i grudi ukrštena po dva puna redenika municije, to je možda nakakav rani nagoveštaj naše, ionako krajnje oskudne filmske F i SF produkcije, stojim vam dobar! Uzgred, nikada u tim našim F filmovima nisam video, ili možda nisam obratio pažnju, da neko nosi postolje za taj puškomitraljez, a tek to je...

Nije navedeno najgore u vezi sa M-53!

Šta može da bude gore od svojatanja tuđe pameti i umeća?

E, ubacujući redenik i odvrćući tokom čišćenja kundak, lično sam na cevi video fabrički urezanog nacističkog orla sa krstom, a potom sam proverio i u drugim četama. Bilo je po cevima i unaokolo, i kukastih i svakojakih drugih krstova i naci-signifikature. Blentovi zaboravili ili ih mrzelo da ih sastružu! Ratni plen smo proglasili našim proizvodima!

Kako ne bih zbog nezgodnih pitanja i, time, definitivne veleizdaje, klevetanja otadžbine i odavanja državnih tajni, koje je inače svako ko je bio u vojsci video samo što nije mario, bio deportovan u niški zatvor na višegodišnje odsluženje kazne, ako ne i streljan tim istim puškomitraljezom, strpeo sam se nekako i, čim sam skinuo uniformu, u knjigama proverio. Naravno, Nemci su to zvali MG-42 (od: "mašingever").

Da ne dužim sada o još jednom sličnom "lokalnom" proizvodu, onom sa oznakom M-56, automatskoj pušci, bez ikakve sumnje rezultatu takođe samo naše pameti, takođe potencijalno, bar sudeći po filmovima tipa "Valter brani Sarajevo" ili TV seriji "Otpisani", idealnom za budući obračun sa hodajućim mrtvacima... Njegov ovde tenedenciozno šireni naziv "šmajser" verovatno je, ili rezultat zlonamerne antijugoslovenske propagande, ili je ta reč potekla odnekud iz Timočke krajine... Sve su nam radili dušmani, samo da bi ovdašnji narod pokolebali u rezultate i originalne domete domaće pameti!

Uzgred, u vojsci 1986/87. godine, u kojoj smo se, nema nikakve sumnje, spremali samo za odsutnu bitku sa zombijima, jer za drugo ta konfuzna obuka ionako ništa nije valjala, oko pojasa smo imali i koristili još jedno čudo naše nauke i vojne tehnike sa oznakom M, ašovčiće na kojima je, u metal utisnutim slovima, takođe iz meni nejasnih razloga, na engleskom pisalo "Ivo Džima" i još nešto... A Pacifik i Džon Vejn su u to vreme, kako god okrenemo, duže od bar 40 godina bili na drugoj strani sveta. Čista misterija dometa naše dične vojne industrije!

Nažalost, ovo oružje, puškomitraljez M-53 za rafalno "košenje" zombija i ostale daždi i nečisti, idealan u borbi protiv ovakvih pošasti, više uglavnom i nemamo. Naime, 1999. NATO nas je bombardovao, ali kopnene snage, i pored nekoliko nagoveštaja i nagomilanih trupa, strahujući od ogromnih žrtava, u Srbiju nije ulazio kopnom. Malo ko je obratio pažnju na njihove izjave posle, da su, pored ostalog, strepeli i od ogromnog broja primeraka ovog nemačkog oružja još uvek u operativnoj upotrebi, oružja koje je moglo sa razdaljine od kilometar do kilometar i po lako da probije pancire i današnju zaštitu USA pešadije, pa čak i da sa manje blizine zrnima probije slabije oklopljena vozila. Današnji mitraljezi sličnih performansi im nisu ni za prismrdeti! O ašovčićima da i ne govorimo! Tanak lim se, i to sam proverio, lako savija i lomi, pa ako poželite da zombija duboko zakopate, vala savićete taj novokomponovani lim već pri prvom udarcu u malo suvlju zemlju...

I tako, na prijateljsku sugestiju tih naših potonjih drugara iz NATO-a da se kao nepotrebni viškovi unište ionako zastareli primerci srpskog oružja, neki naši somovi koji su se bavili vojskom su najveći deo tih puškomitraljeza M-53 istopili u železari Smederevo, koju je, nekim slučajem, u to vreme držao U. S. Stil. A tako bi nam dobro došli u nastupajućem vremenu najezde zombija! Uzgred, i američki i NATO vojnici sada slobodno mogu da udare i kopnom... Ako ne stondirani, a ono zombirani, baš je svejedno... I U. S. Stil je, obavivši zadatak zbog kojeg je došao - posle toga napustio Srbiju!

A zašto sve ovo pišem?

Da li je pred nama knjiga o oružju?

Da znate da i jeste, ali - ne samo o njemu.

Naime, suštinu, srž ovog neprocenjivo korisnog priručnika za svakodnevnu upotrebu čini instrukcija da se valja prilagoditi konkretnom okruženju i okolnostima, te snalaziti s onim što se zatekne i što nađemo na terenu kod lokalaca. A, valjda je nesporno da je ovde kod nas u Srbiji prilična oskudacija u američkim automatskim puškama M-16 kojima se pisac bavi; o novijim modelima da i ne govorimo! Dakle, kada zombiji navale, ovde po magacinima možemo samo da nađemo tandžaru/karabin tipa M48, šarac M-53 (ili MG42, od volje vam) i M70, uz puškomitraljesku verziju M72 (da li sam pominjao ime "kalašnjikov" AK47? Nisam!)

Istini budi rečeno, Bruks uzgred hvali i "kalašnjikov" (AK-47). I o tome imam nešto da kažem, iako ne smem da izjavim da sam imao na ramenu BAŠ TU automatsku pušku dok sam se bavio mitraljeskim gnezdom, već po YU-pravilu službe (PS-u) ima da kažem kako sam dužio našu automatsku pušku M-70. Da skratim, priča je ista kao i prethodna oko M48, M53, M56... Naši su maznuli patent, dizajn i sve ostalo i AK47 preimenovali u M70. Ko tvrdi suprotno ili poželi da se, kao potencijalni svedok u sporu oko intelektualne svojine između SSSR-a i SFR Jugoslavije, unaokolo hvali kako je zadužio "kalašnjikova", u najmanju ruku ga četka četkica za zube i vazda detaljnog čišćenja željni kasarnski nužnik!

I tako, računajući na naše kolektivno iskustvo, zavidno predznanje i, uopšte, pitoreskni lokalni diskurs, izdavač je originalan naslov "Zombie Survival Guide" tržišno prilagodljivo i kurentno preveo sa "Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija". Samo, nadajmo se da nikada nećemo doći u situaciju da se odista pokaže kao mnogo korisniji od udžbenika za ONO.

Ali, oprez! Grdno ćete se prevariti ako u ruke relaksirano uzmete ovu knjigu čiji bi naslov mogao da bude i "Sve o zombijima", pretpostavljajući da se autor zeza. Listajući i čitajući ovo remek-delo paranoje (samo dočarane? DA LI?!), valjao sam se po podu vrišteći od smeha, sve dok, brišući suze i uzimajući vazduh, nisam, postiđen, spoznao da autor misli smrtno ozbiljno, a da ni u jednom trenu nije imao nameru da kod čitaoca izazove ovakvu reakciju.

Prozni pisac, koga bih, da na svu sreću ne znam kako je reč o "pseudodokumentarnom" i "pseudopedagoškom" književnom ostvarenju (DA LI?!), i na neviđeno proglasio paranoikom opasnim po okolinu - sasvim je u materiji. Ipak, ako mene pitate, a ne pitate, tip je neizlečivi pacijent registrovan bar u jednoj američkoj ustanovi specijalizovanoj za brigu o mentalnom zdravlju nacije, samo što je on, za razliku od drugih jadnih šizofreničara (tu za sada ne računam sličnu koristoljubivu spretnost nekih naših istaknutih političara sa srodnim dijagnozama) dobro unovčio svoju psihozu.

Prva rečenica predgovora nije "Iskustvo nam je palanačko", već je to jedan turobni aksiom koji se kod Bruksa ne dovodi u pitanje: "Mrtvi hodaju među nama". Opisane su najrazličitije situacije u kojima možete da se nađete i oružja pogodna za odbranu od nadiranja stvorenja zaraženih virusom svetske pošasti. Naročito me je šokiralo to što i Bruks u našem dvadeset prvom veku prednost daje tamošnjim tandžarama a la M-48 (rekoh, našu ne pominje!), jer zombiji, koji prema nama bauljaju ruku pruženih unapred, po definiciji ne uzvraćaju automatskim oružjem, pa on razornosti pojedinačnih metaka daje prednost u odnosu na vatrenu moć rafalne paljbe i preimućstva automatskih pušaka. A i glava, ključni splet nervnog sistema, njima se lakše pogađa!

U belešci "O autoru", sasvim u skladu sa principima konspiracije i bezbednosti, samo stoji: "Maks Bruks živi u Njujorku, ali je spreman da se u svakom trenutku preseli na zabačenu lokaciju pogodnu za odbranu". Sve bih dao da mogu da vidim kako mu izgleda oprema tog njegovog sigurnog, toplog doma u Njujorku. Zamišljam ga kao stan glumca Mela Gibsona u filmu "Teorija zavere".

Najiskrenije verujem da pisac i danas, dok zombiji još nisu prevagnuli svojim brojem, u svom njujorškom stanu ili bunkeru negde na Srednjem Zapadu živi dosledan antizombi-život, kao da je virus koji ljude zombira stvarno već zarazio celu planetu.

Kao što je od srednjovekovnog metaforičnog izraza "žedan krvi", koji je pratio jednog dokazanog patološkog sadistu, zlotvora i tiranina, Znamo kojeg Vlada, zahvaljujući kmetovima koji su bili manje skloni suptilnim stilskim figurama, ispreden mit o osobama koje doslovno piju krv (neke Mađarske plemkinje su par vekova kasnije, poverovavši doslovno u njega, to jest da konzumacija krvi održava mladost, to zaista i činile cedeći u mučionicama svoje mlade služavke), tako je i od opijanja, omamljivanja i imitiranja komatoznog stanja drogom nastalom ekstrakcijom jedne karipske biljke (zaboravih joj naziv) za slamanje slobodne volje - nastao mit o živim mrtvacima, zombijima.

Posle delimičnog osvešćivanja osoba bi bila poslušna, podložna sugestijama, bez svoje volje i u poluhipnotičkom stanju, te da zlo bude još gore, uopšte ne kontrolišući emanaciju svojih telesnih tečnosti i gasova. Tek to je doprinosilo raspredanju i domaštavanju o fekalijama kontaminiranim, polutrulim, nezapranim, raspadajućim "zombiranim mrtvacima"! Od sredine dvadesetog veka, razgranavanjem popularne kulture, tehničkim usavršavanjima i umnožavanjem medija (palp-literatura, stripovi, filmovi, kompjuterske i video igre...), tema je, kao i ona o vampirima, procvetala.

Na oko četvrt hiljade stranica ovde je predstavljena seriozna instruktaža kako udaviti i (ili) obezglaviti zombija, te ga posle obavezno spaliti (koje zgrade će pokušati da zauzmu svojim bauljanjem, a u kojima mi treba da pravimo uporišta sa rezervama provijanta, džebane, itd). Tu je i postmodernističkim metodom metafikcionalizacije istorije (Hm, da li? Ako zombiji zaista hodaju među nama, onda nema ni F od fikcionalizacije!), u duhu "Grobnice za Borisa Davidoviča" Danila Kiša, napravljena i "dobro dokumentovana" pedantna hronika "evidentiranih napada" sa detaljnim opisima "stvarnih" ličnosti, "polemika" eksperata (naučnika, lekara...), "primera" kroz celu poznatu i nepoznatu istoriju, od praistorije do danas.

Svi, je li, na primer, "znamo" za slučajeve 1960. u Nižnjem Novgorodu (SSSR), Sidi-Musi u Maroku (2001), ili onaj kada su se nemrtvi usudili da udare i na legionare u tvrđavi "Luj Filip" u francuskoj Severnoj Africi 1893, da bi ih pune tri godine držali u opsadi. Jebemti, ni pustinjsko Sunce ih ne istruli!

A gasovi samo kuljaju li kuljaju iz te mase! Sine! Ne verujem da su legionari i za to mučenje bili obučeni, ali pisac sigura da su nekako preživeli.

Poglavlja "Osobine zombija", "Epidemije", "Detekcija", "Oružja i borbene tehnike", "Oprema" (bušilice, motorne testere, lukovi i strele...), "Bliska borba", "Javne površine", "Vrste terena", "Vozila", "Alternativna prevozna sredstva" i ostala, ni za tren ne dovode u pitanje ozbiljnost današnje situacije u svetu.

Krv u venama ledi i to što su ilustracije priproste, sasvim u duhu suvoparnog udžbeničkog izlaganja jedne ovako ozbiljne materije. Svedene su samo na konturne linije, na granici su tehničkog crteža, otprilike kao u knjigama o prvoj pomoći ili na onim našim edukativnim plakatima tipa: "Oprez! Neprijatelj vreba!", "Kako i šta posle atomskog udara", "Ne penjite se po banderama", "Ne prelazite prugu na neobeleženom mestu", "Nije ti mesto na krovu električne lokomotive!", "Ponašanje ispred zubarske ordinacije", "Ne pušim više - lakše se diše! (snimi pluća!)" ili u zidnim uputstvima o protivpožarnoj zaštiti.

Taman kada dođemo do kraja knjige i s olakšanjem pomislimo kako je konačno došlo vreme da obrišemo znoj, da se malo okrepimo, saberemo, da'nemo dušom i relaksiramo, računajući da je izdavač, ne mogavši da tekstom zaokruži štamparski tabak od 4, 8 ili 16 stranica, na kraju u vrhu tih preostalih praznih stranica, ne znajući kako da opravda loše izračunat obim knjige i aljkav urednički rad, napisao naslov "Beleške", kad - hoćeš!

Svaka stranica, sve do poslednje, iskorišćena je za dramatičnu borbu sa ovim smradovima. Listovi su pedantno izvučeni linijama kao u đačkim sveskama i rubrikama, a sa zajedničkim naslovom "Dnevnik za slučaj epidemije".

Jedna stranica - jedan dan.

Stavke: "Datum", "Vreme", "Lokacija", "Udaljenost", "Preduzete radnje" i "Detalji".

Lično, mogu ja, ovako celomudren, da mislim koliko hoću kako ovaj tip ima kao "Rat i mir" debeo zdravstveni karton, ali stvari nisu tako jednostavne.

U celini i celosti, rečju, ali najiskrenije, posle studioznog iščitavanja, ovo je po meni zaista mnogo studiozniji, ozbiljniji i upotrebljiviji udžbenik od svih onih naših o ONO-u zajedno.

A to je tek jedna od nekoliko slično tematski i pedagoški intoniranih knjiga istog autora!

Samo, nadam se da mojoj ćerki ovo neće nikada, kao svojevremeno meni ONO biti uslov za redovni upis neke naredne godine fakulteta.

Bez obzira, nenadano osvešćen, borbeno osokoljen i patriotski osnažen, počeo sam juče ozbiljno da razmišljam o samoodbrani...

Slobodan Ivkov